Бугари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бугари
10Bulgarians.png
Укупна популација
7 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Бугарска 6.000.000 [2]
 Турска 7.000[3]
 Грчка 40.000[4]
 САД 294.000[5]
 Украјина 188.000[5]
 Шпанија 150.000[6]
 Италија 48.000[7]
 Немачка 180.000[8]
 Молдавија 50.000[8]
 Канада 18.000[9]
 УК 62.000[10]
 Русија 24.000[11]
 Србија 18.543[12]
 Кипар 20.000[13]
 Пољска 1.700[14]
 Румунија 6.500[15]
 Чешка 3.200[16]
 Португалија 4.800[17]
 Казахстан 7.200[18]
 Аустралија 11.000[19]
 Белгија 19.000[20]
 Данска 6.200[21]
 Мађарска 6.000[22]
 Словачка 4.000[23]
 Шведска 6.600[24]
Језици
Бугарски језик
Религија
доминира православна, али има и муслимана, римокатолика, протестаната и атеиста.
Сродне етничке групе
Јужни Словени

Бугари (буг. българи) су јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона [1], а највише у Бугарској, око 6 милиона.[2]

Етногенеза[уреди]

Становништво Бугарске потиче из народа различитог порекла и бројева. Они су постали асимиловани од стране словенских насељеника у Првом бугарском царству, три од њих су оставиле нешто изузетно.[25][26]

  • древни предсловенски аутохтони народи, нарочито Трачани, од којих су узети културни и етнички елементи;
  • Стари Словени од којих је језик наслеђен;
  • Прабугарима од којих су наследили етноним и рана државност.[27]

Историја[уреди]

Прво бугарско царство основано је у 681. години. Након усвајања православног хришћанства 864. године постало је један од културних центара словенске Европе. Његову водећу културну позицију била је консолидована са проналаском ћирилског писма у престоници Преславу уочи 10. стољећа.[28] Развој старословенске писмености у земљи имала је ефекат спречавања асимилације Јужних Словена у суседне културе, а такође је стимулисао развој посебног етничког идентитета.[29] Симбиоза је изведена између бројчано слабих Прабугара и бројних словенских племена на том широком подручју од Дунава на сјевера, до Егејског мора на југу, од Јадранског мора на запада, до Црног мора на истоку , који су прихватили заједнички етноним "Бугари".[30] Током 10. века Бугари су успоставили облик националног идентитета који је био далеко од модерног национализма, али им је помогао да преживе као посебан ентитет током векова.[31][32]

1018. године Бугарска је изгубила независност и остала византијски предмет све до 1185. године, када је створено Друго бугарско царство.[33] Ипак, крајем 14. века османлије су освојиле цијелу Бугарску.[34] Према османском систему, хришћани су сматрани разредом класом људима. Тако су Бугари, као и други хришћани, били подвргнути великим порезима, а мали део бугарског становништва доживело је делимичну или потпуну исламизацију.[35] Православни хришћани су били укључени у специфичну етно-верску заједницу под именом Рум Милет. За обичне људе, припадници ове православне заједнице постали су важнији од њиховог етничког порекла.[36] Ова заједница постала је и основни облик друштвене организације и извор идентитета за све етничке групе унутар ње.[37] На овај начин, етноними су се ретко користили и између 15. и 19. века, већина локалног становништва постепено се почела идентифицирати као хришћани.[38][39] Међутим, јавно-духовно свештенство у неким изолованим манастирима још увек су задржали препознатљив бугарски идентитет у животу,[40] што му је помогло да преживе претежно у руралним, удаљеним подручјима.[41] Упркос процесу етно-верске фузије међу православним хришћанима, снажна националистичка осећања упорна су у католичкој заједници у северозападном делу земље.[42] У то доба, међу интелигенцијом и урбаним становништвом догодио се процес делимичне хеленизације, што је резултат вишег статуса грчке културе и грчке православне цркве међу балканским хришћанима. Током друге половине 18. века Просветитељство у западној Европи дало је утицај на покретање националног буђења Бугарске 1762. године.[43]

Неки Бугари су подржавали руску војску када су прешли Дунав средином 18. века. Русија је радила на томе да их убеди да се усељавају у подручја која су је недавно освојили, посебно у Бесарабији. Као посљедица тога, насељавали су се многи бугарски колонисти, а касније су формирали два војна пука, у склопу руске војне колонизације подручја у 1759-1763.[44]

Бугарска национална мањина у Србији[уреди]

Већина Бугара у Србији живи у општинама Босилеград, Димитровград и делу општине Сурдулица, као и у неким селима у Банату, мада их има и у већим градовима као што су Београд, Ниш, Пирот и Врање.

Новине бугарске националне мањине у Србији су: недељник Братство, културни часопис Мост и дечји часопис Другарче у издању редакције Братство финансиране од стране Скупштине Србије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 https://joshuaproject.net/people_groups/10998
  2. 2,0 2,1 Експерти по демография оспориха преброяването | Dnes.bg Новини
  3. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/TU
  4. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/GR
  5. 5,0 5,1 https://joshuaproject.net/people_groups/10998/US
  6. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/SP
  7. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/IT
  8. 8,0 8,1 https://joshuaproject.net/people_groups/10998/GM
  9. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/CA
  10. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/UK
  11. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/RS
  12. „Serbian 2011 census” (PDF). Statistical Office of the Republic of Serbia. Приступљено 25. 12. 2012. 
  13. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/CY
  14. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/PL
  15. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/RO
  16. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/EZ
  17. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/PO
  18. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/KZ
  19. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/AS
  20. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/BE
  21. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/DA
  22. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/HU
  23. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/LO
  24. https://joshuaproject.net/people_groups/10998/SW
  25. "Many Thracian survivals have been detected in the sphere of Bulgarian national costume and folk tradition." The Bulgarians: from pagan times to the Ottoman conquest, David Marshall Lang, Westview Press. 1976. ISBN 978-0-89158-530-5. стр. 27.
  26. Kushniarevich, Alena; Utevska, Olga; Chuhryaeva, Marina; Agdzhoyan, Anastasia; Dibirova, Khadizhat; Uktveryte, Ingrida; Möls, Märt; Mulahasanovic, Lejla; Pshenichnov, Andrey; Frolova, Svetlana; Shanko, Andrey; Metspalu, Ene; Reidla, Maere; Tambets, Kristiina; Tamm, Erika; Koshel, Sergey; Zaporozhchenko, Valery; Atramentova, Lubov; Kučinskas, Vaidutis; Davydenko, Oleg; Goncharova, Olga; Evseeva, Irina; Churnosov, Michail; Pocheshchova, Elvira; Yunusbayev, Bayazit; Khusnutdinova, Elza; Marjanović, Damir; Rudan, Pavao; Rootsi, Siiri; et al. (2015). „Genetic Heritage of the Balto-Slavic Speaking Populations: A Synthesis of Autosomal, Mitochondrial and Y-Chromosomal Data”. PLoS ONE. 10 (9): e0135820. Bibcode:2015PLoSO..1035820K. PMC 4558026Слободан приступ. PMID 26332464. doi:10.1371/journal.pone.0135820. 
  27. „Bulgar - people”. Britannica.com. Приступљено 20. 12. 2017. 
  28. Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250, Cambridge Medieval Textbooks. Cambridge University Press. стр. 221—222. ISBN 9780521815390. Приступљено 11. 2. 2015. 
  29. Poulton, Hugh (2000). Who are the Macedonians? (2nd изд.). C. Hurst & Co. Publishers. стр. 19—20. ISBN 978-1-85065-534-3. 
  30. Karloukovski, Vassil. „Средновековни градови и тврдини во Македонија. Иван Микулчиќ (Скопје, Македонска цивилизација, 1996)”. Kroraina.com. стр. 72. ISBN 978-9989-756-07-8. Приступљено 11. 2. 2015. 
  31. Giatzidis, Emil (2002). An Introduction to Post-Communist Bulgaria: Political, Economic and Social Transformations. Manchester University Press. ISBN 9780719060953. Приступљено 11. 2. 2015. 
  32. Fine, Jr., John V. A. (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan. стр. 165. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 11. 2. 2015 — преко Books.google.bg. 
  33. Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. стр. 364. ISBN 9780295800646. Приступљено 11. 2. 2015. 
  34. name="Ottoman rule"
  35. Minkov, Anton (2004). Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahası – Petitions and Ottoman Social Life, 1670–1730. BRILL. стр. 193. ISBN 978-90-04-13576-5. Приступљено 11. 2. 2015. 
  36. Detrez, Raymond; Segaert, Barbara; Lang, Peter (2008). Europe and the Historical Legacies in the Balkans. стр. 36. ISBN 9789052013749. Приступљено 11. 2. 2015. 
  37. Karpat, Kemal H. (2002). Studies on Ottoman Social and Political History: Selected Articles and Essays. Brill. стр. 17. ISBN 978-90-04-12101-0. Приступљено 11. 2. 2015. 
  38. Handbook of Language and Ethnic Identity, Disciplinary and Regional Perspectives, Joshua A. Fishman, Ofelia García, Oxford University Press. 2010. ISBN 978-0-19-537492-6. стр. 276.: "There were almost no remnants of a Bulgarian ethnic identity; the population defined itself as Christians, according to the Ottoman system of millets, that is, communities of religious beliefs. The first attempts to define a Bulgarian ethnicity started at the beginning of the 19th century."
  39. Roudometof, Victor; Robertson, Roland (2001). Nationalism, globalization, and orthodoxy: the social origins of ethnic conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. стр. 68—71. ISBN 978-0-313-31949-5. 
  40. Nikolova-Houston, Tatiana Nikolaeva (2008). Margins and Marginality: Marginalia and Colophons in South Slavic Manuscripts During the Ottoman Period, 1393–1878. The University of Texas at Austin, ProQuest. стр. 202—206. ISBN 9780549650751. Приступљено 11. 2. 2015. 
  41. Crampton, R. J. (1987). Modern Bulgaria. Cambridge University Press. стр. 8. ISBN 9780521273237. Приступљено 11. 2. 2015. 
  42. Carvalho, Joaquim (2007). Religion and Power in Europe: Conflict and Convergence. Edizioni Plus. стр. 261. ISBN 9788884924643. Приступљено 11. 2. 2015. 
  43. Stith, Spencer S. (2008). A Comparative Study of Post-Ottoman Political Influences on Bulgarian National Identity Construction and Conflict. University of Kansas, ProQuest. стр. 22—23. ISBN 9780549683957. Приступљено 11. 2. 2015. 
  44. Milchev, Vladimir (2002). „Два хусарски полка с българско участие в системата на държавната военна колонизация в Южна Украйна (1759-1762/63 г.)” [Two Hussar Regiments with Bulgarian Participation in the System of the State Military Colonization in Southern Ukraine (1759-1762/63)]. Исторически преглед (на језику: Bulgarian) (5–6): 154—65. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]