Бугари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Бугари
10Bulgarians.png
Укупна популација
7 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Бугарска 6.000.000 [2]
 Турска 7.000[3]
 Грчка 40.000[4]
 САД 294.000[5]
 Украјина 188.000[5]
 Шпанија 150.000[6]
 Италија 48.000[7]
 Немачка 180.000[8]
 Молдавија 50.000[8]
 Канада 18.000[9]
 УК 62.000[10]
 Русија 24.000[11]
 Србија 18.543[12]
 Кипар 20.000[13]
 Пољска 1.700[14]
 Румунија 6.500[15]
 Чешка 3.200[16]
 Португалија 4.800[17]
 Казахстан 7.200[18]
 Аустралија 11.000[19]
 Белгија 19.000[20]
 Данска 6.200[21]
 Мађарска 6.000[22]
 Словачка 4.000[23]
 Шведска 6.600[24]
Језици
Бугарски језик
Религија
доминира православна, али има и муслимана, римокатолика, протестаната и атеиста.
Сродне етничке групе
Јужни Словени

Бугари (буг. българи) су јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона [1], а највише у Бугарској, око 6 милиона.[2]

Етногенеза[уреди]

Становништво Бугарске потиче из народа различитог порекла и бројева. Они су постали асимиловани од стране словенских насељеника у Првом бугарском царству, три од њих су оставиле нешто изузетно.[25][26]

  • древни предсловенски аутохтони народи, нарочито Трачани, од којих су узети културни и етнички елементи;
  • Стари Словени од којих је језик наслеђен;
  • Прабугарима од којих су наследили етноним и рана државност.[27]

Историја[уреди]

Прво бугарско царство основано је у 681. години. Након усвајања православног хришћанства 864. године постало је један од културних центара словенске Европе. Његову водећу културну позицију била је консолидована са проналаском ћирилског писма у престоници Преславу уочи 10. стољећа.[28] Развој старословенске писмености у земљи имала је ефекат спречавања асимилације Јужних Словена у суседне културе, а такође је стимулисао развој посебног етничког идентитета.[29] Симбиоза је изведена између бројчано слабих Прабугара и бројних словенских племена на том широком подручју од Дунава на сјевера, до Егејског мора на југу, од Јадранског мора на запада, до Црног мора на истоку , који су прихватили заједнички етноним "Бугари".[30] Током 10. века Бугари су успоставили облик националног идентитета који је био далеко од модерног национализма, али им је помогао да преживе као посебан ентитет током векова.[31][32]

1018. године Бугарска је изгубила независност и остала византијски предмет све до 1185. године, када је створено Друго бугарско царство.[33] Ипак, крајем 14. века османлије су освојиле цијелу Бугарску.[34] Према османском систему, хришћани су сматрани разредом класом људима. Тако су Бугари, као и други хришћани, били подвргнути великим порезима, а мали део бугарског становништва доживело је делимичну или потпуну исламизацију.[35] Православни хришћани су били укључени у специфичну етно-верску заједницу под именом Рум Милет. За обичне људе, припадници ове православне заједнице постали су важнији од њиховог етничког порекла.[36] Ова заједница постала је и основни облик друштвене организације и извор идентитета за све етничке групе унутар ње.[37] На овај начин, етноними су се ретко користили и између 15. и 19. века, већина локалног становништва постепено се почела идентифицирати као хришћани.[38][39] Међутим, јавно-духовно свештенство у неким изолованим манастирима још увек су задржали препознатљив бугарски идентитет у животу,[40] што му је помогло да преживе претежно у руралним, удаљеним подручјима.[41] Упркос процесу етно-верске фузије међу православним хришћанима, снажна националистичка осећања упорна су у католичкој заједници у северозападном делу земље.[42] У то доба, међу интелигенцијом и урбаним становништвом догодио се процес делимичне хеленизације, што је резултат вишег статуса грчке културе и грчке православне цркве међу балканским хришћанима. Током друге половине 18. века Просветитељство у западној Европи дало је утицај на покретање националног буђења Бугарске 1762. године.[43]

Неки Бугари су подржавали руску војску када су прешли Дунав средином 18. века. Русија је радила на томе да их убеди да се усељавају у подручја која су је недавно освојили, посебно у Бесарабији. Као посљедица тога, насељавали су се многи бугарски колонисти, а касније су формирали два војна пука, у склопу руске војне колонизације подручја у 1759-1763.[44]

Бугарска национална мањина у Србији[уреди]

Већина Бугара у Србији живи у општинама Босилеград, Димитровград и делу општине Сурдулица, као и у неким селима у Банату, мада их има и у већим градовима као што су Београд, Ниш, Пирот и Врање.

Новине бугарске националне мањине у Србији су: недељник Братство, културни часопис Мост и дечји часопис Другарче у издању редакције Братство финансиране од стране Скупштине Србије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 https://joshuaproject.net/people_groups/10998
  2. 2,0 2,1 Експерти по демография оспориха преброяването | Dnes.bg Новини
  3. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/TU
  4. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/GR
  5. 5,0 5,1 https://joshuaproject.net/people_groups/10998/US
  6. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/SP
  7. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/IT
  8. 8,0 8,1 https://joshuaproject.net/people_groups/10998/GM
  9. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/CA
  10. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/UK
  11. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/RS
  12. ^ „Serbian 2011 census” (PDF). Statistical Office of the Republic of Serbia. Приступљено 25. 12. 2012. 
  13. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/CY
  14. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/PL
  15. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/RO
  16. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/EZ
  17. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/PO
  18. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/KZ
  19. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/AS
  20. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/BE
  21. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/DA
  22. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/HU
  23. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/LO
  24. ^ https://joshuaproject.net/people_groups/10998/SW
  25. ^ "Many Thracian survivals have been detected in the sphere of Bulgarian national costume and folk tradition." The Bulgarians: from pagan times to the Ottoman conquest, David Marshall Lang, Westview Press. 1976. ISBN 978-0-89158-530-5. стр. 27.
  26. ^ Kushniarevich, Alena; Utevska, Olga; Chuhryaeva, Marina; Agdzhoyan, Anastasia; Dibirova, Khadizhat; Uktveryte, Ingrida; Möls, Märt; Mulahasanovic, Lejla; Pshenichnov, Andrey; Frolova, Svetlana; Shanko, Andrey; Metspalu, Ene; Reidla, Maere; Tambets, Kristiina; Tamm, Erika; Koshel, Sergey; Zaporozhchenko, Valery; Atramentova, Lubov; Kučinskas, Vaidutis; Davydenko, Oleg; Goncharova, Olga; Evseeva, Irina; Churnosov, Michail; Pocheshchova, Elvira; Yunusbayev, Bayazit; Khusnutdinova, Elza; Marjanović, Damir; Rudan, Pavao; Rootsi, Siiri; et al. (2015). „Genetic Heritage of the Balto-Slavic Speaking Populations: A Synthesis of Autosomal, Mitochondrial and Y-Chromosomal Data”. PLoS ONE. 10 (9): e0135820. Bibcode:2015PLoSO..1035820K. PMC 4558026Слободан приступ. PMID 26332464. doi:10.1371/journal.pone.0135820. 
  27. ^ „Bulgar - people”. Britannica.com. Приступљено 20. 12. 2017. 
  28. ^ Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250, Cambridge Medieval Textbooks. Cambridge University Press. стр. 221—222. ISBN 9780521815390. Приступљено 11. 2. 2015. 
  29. ^ Poulton, Hugh (2000). Who are the Macedonians? (2nd изд.). C. Hurst & Co. Publishers. стр. 19—20. ISBN 978-1-85065-534-3. 
  30. ^ Karloukovski, Vassil. „Средновековни градови и тврдини во Македонија. Иван Микулчиќ (Скопје, Македонска цивилизација, 1996)”. Kroraina.com. стр. 72. ISBN 978-9989-756-07-8. Приступљено 11. 2. 2015. 
  31. ^ Giatzidis, Emil (2002). An Introduction to Post-Communist Bulgaria: Political, Economic and Social Transformations. Manchester University Press. ISBN 9780719060953. Приступљено 11. 2. 2015. 
  32. ^ Fine, Jr., John V. A. (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan. стр. 165. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 11. 2. 2015 — преко Books.google.bg. 
  33. ^ Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. стр. 364. ISBN 9780295800646. Приступљено 11. 2. 2015. 
  34. ^ name="Ottoman rule"
  35. ^ Minkov, Anton (2004). Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahası – Petitions and Ottoman Social Life, 1670–1730. BRILL. стр. 193. ISBN 978-90-04-13576-5. Приступљено 11. 2. 2015. 
  36. ^ Detrez, Raymond; Segaert, Barbara; Lang, Peter (2008). Europe and the Historical Legacies in the Balkans. стр. 36. ISBN 9789052013749. Приступљено 11. 2. 2015. 
  37. ^ Karpat, Kemal H. (2002). Studies on Ottoman Social and Political History: Selected Articles and Essays. Brill. стр. 17. ISBN 978-90-04-12101-0. Приступљено 11. 2. 2015. 
  38. ^ Handbook of Language and Ethnic Identity, Disciplinary and Regional Perspectives, Joshua A. Fishman, Ofelia García, Oxford University Press. 2010. ISBN 978-0-19-537492-6. стр. 276.: "There were almost no remnants of a Bulgarian ethnic identity; the population defined itself as Christians, according to the Ottoman system of millets, that is, communities of religious beliefs. The first attempts to define a Bulgarian ethnicity started at the beginning of the 19th century."
  39. ^ Roudometof, Victor; Robertson, Roland (2001). Nationalism, globalization, and orthodoxy: the social origins of ethnic conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. стр. 68—71. ISBN 978-0-313-31949-5. 
  40. ^ Nikolova-Houston, Tatiana Nikolaeva (2008). Margins and Marginality: Marginalia and Colophons in South Slavic Manuscripts During the Ottoman Period, 1393–1878. The University of Texas at Austin, ProQuest. стр. 202—206. ISBN 9780549650751. Приступљено 11. 2. 2015. 
  41. ^ Crampton, R. J. (1987). Modern Bulgaria. Cambridge University Press. стр. 8. ISBN 9780521273237. Приступљено 11. 2. 2015. 
  42. ^ Carvalho, Joaquim (2007). Religion and Power in Europe: Conflict and Convergence. Edizioni Plus. стр. 261. ISBN 9788884924643. Приступљено 11. 2. 2015. 
  43. ^ Stith, Spencer S. (2008). A Comparative Study of Post-Ottoman Political Influences on Bulgarian National Identity Construction and Conflict. University of Kansas, ProQuest. стр. 22—23. ISBN 9780549683957. Приступљено 11. 2. 2015. 
  44. ^ Milchev, Vladimir (2002). „Два хусарски полка с българско участие в системата на държавната военна колонизация в Южна Украйна (1759-1762/63 г.)” [Two Hussar Regiments with Bulgarian Participation in the System of the State Military Colonization in Southern Ukraine (1759-1762/63)]. Исторически преглед (на језику: Bulgarian) (5–6): 154—65. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]