Noćne veštice

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Noćne veštice (nem. die Nachthexen; rus. Ночные ведьмы) je bio nemački nadimak iz Drugog svetskog rata za vojne avijatičare 588. puka noćnih bombardera, kasnije poznatih kao 46. gardijski puk noćnih bombardera „Taman“, sovjetskih vazduhoplovnih snaga. Jedinice koje su bile sačinjene isključivo od žena. Iako je ženama u to vreme zvanično bilo zabranjeno da učestvuju u borbama, major Marina Raškova je iskoristila svoj položaj i lične kontakte sa sovjetskim liderom Josifom Staljinom da dobije dozvolu za formiranje ženskih borbenih jedinica. „Borba je olakšala i pokrenula nevoljno prihvatanje žena u vojsci, više zasnovano na praktičnosti i neophodnosti nego na jednakosti“.[1]

8. oktobra 1941. godine izdato je naređenje o raspoređivanju tri ženske jedinice vazduhoplovstva, uključujući i 588. puk. Puk, koji je formirala Raškova i koji je predvodila major Jevdokija Beršanskaja, bio je sastavljen prvenstveno od žena dobrovoljaca u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama.[2]

Tehnika napada noćnih bombardera uključivala je rad motora u praznom hodu u blizini mete i klizenje do tačke ispuštanja bombe dok je ostala samo buka vetra da otkrije njihovo prisustvo. Nemački vojnici su uporedili zvuk sa metlama i zato su pilote nazvali "Noćne veštice".[3][4] Zbog težine bombi i male visine leta, piloti nisu nosili padobrane sve do 1944.[5][6]

Kada je puk raspoređen na liniju fronta u junu 1942. godine, 588. puk noćnih bombardera ušao je u sastav 4. vazdušne armije Južnog fronta . U februaru 1943. puk je dobio gardijsko zvanje i reorganizovan je u 46. gardijski noćni bombarderski avijacijski puk u 325. diviziju noćne bombarderske avijacije, 4. vazdušna armija, 2. beloruski front; oktobra 1943. postao je 46. „Tamanski“ gardijski noćni bombarderski avijacijski puk,[7] „Taman“ koji se odnosi na učešće jedinice u Novorosijsko-Tamanskim operacijama na Tamanskom poluostrvu tokom 1943. godine.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Oktobra 1941. major Marina Raškova je dobila ovlašćenje da bira kandidate za 122. kompozitnu avio-grupu, ženski avijacijski puk. Raškova je već postavila nekoliko svetskih rekorda u neprekidnim letovima na daljinu i zbog svojih dostignuća nazivana je „Ruskom Amelijom Erhart“. Kada su Nemci izvršili invaziju 1941. godine, mlade žene su počele da pišu pisma Raškovoj, pitajući se kako da najbolje služe svojoj zemlji koristeći svoje veštine letenja. Raškova je iskoristila svoju ličnu vezu sa Staljinom da dobije odobrenje za osnivanje puka.

Staljin je brzo odobrio inicijativu, pošto je imao opšti interes za „ogromnu međunarodnu propagandnu vrednost žena“.[8]

Istorija i taktika[uredi | uredi izvor]

Jedinica je obavljala misije lažnog uzbunjivanja, ali i preciznog bombardovanja nemačke vojske od 1942. do kraja Drugog svetskog rata (1945.).[9] U jednom momentu jedinica je dostizala čak do 40 posada. Svaka posada je brojala dva člana. Jedinica je izvršila preko 23.000 letova, bacivši preko 3.000 tona bombi i 26.000 zapaljivih granata.[10][11] Bila je to najodlikovanija ženska jedinica u sovjetskom vazduhoplovstvu. Jedinica je obavila preko 800 misija, zahvaljujući tome su dvadeset tri člana dobila titulu Heroja Sovjetskog Saveza, dok su trideset dva njena člana su poginula tokom rata.[12]

Jedinica je letela dvokrilcima Polikarpov U-2 od drveta i platna, dizajna iz 1928. namenjenih za upotrebu kao avion za obuku (otuda njegov originalni prefiks oznake „U-“) i za čišćenje useva, koji je takođe imao poseban U-2LNB verzija za vrstu misija napada noćnog uznemiravanja koje je obavljala 588. Avion je mogao da nosi samo 350 kg (770 lb) bombi,[13] pa je često bilo potrebno osam ili više misija po noći.[14] Iako je letelica bila zastarela i spora, piloti su iskoristili njenu izuzetnu manevarsku sposobnost; takođe je imala maksimalnu brzinu koja je bila manja od brzine zaustavljanja nemačkih aviona.

Vremenski okvir i operacije[uredi | uredi izvor]

Pripadnici puka su 23. maja 1942. raspoređeni iz Engelsove vojne vazduhoplovne škole na Južni front u sastavu 218. divizije 4. vazdušne armije, gde su stigli 27. maja.[15]

  • 12. jun 1942: Prva bitka bila je na Južnom frontu u bombardovanju rečnih prelaza na rekama Mius, Severni Donec i Don, kao i puteva u salskim stepama i predgrađu Stavropolja
  • Avgust–decembar 1942: U bici na Kavkazu, jedinica je branila Vladikavkaz, kao i bombardovala neprijateljsku opremu i trupe u Digori, Mozdoku i Prohladnoj
  • Januar 1943: Pomagala u probijanju odbrambenih linija neprijatelja na reci Terek, kao i u ofanzivnim operacijama protiv kopnenih snaga u dolini reke Kuban i Stavropolju
  • Mart – septembar 1943: Pomogla u proboju Kubanskog mostobrana i oslobađanju Novorosijska
  • April – jul 1943: Učestvovala u vazdušnom pohodu na region Kuban
  • Novembar 1943 – maj 1944: Pružala vazdušnu podršku kopnenim trupama u Kerč-Eltigenskoj operaciji u okviru Krimske ofanzive, kao i u Sevastopolju
  • Jun–jul 1944: Bombardovao je neprijateljska utvrđenja duž reke Pronja, pomažući da se preuzme kontrola nad Bjalistokom, Červenom, Minskom i Mogiljevom u Belorusiji
  • Avgust 1944: Operacije nad Poljskom u kampanjama za proterivanje Nemaca iz gradova Avgustova, Varšave i Ostrolenke
  • Januar 1945: Učestvovala u istočnopruskoj ofanzivi
  • Mart 1945: Učestvovala u ofanzivama na Gdinju i Gdanjsku
  • April – maj 1945: Pomogla u vislonsko-oderskoj ofanzivi
  • 15. oktobar 1945: Jedinica je po završetku rata rasformirana, a vojnici su demobilisani

Letovi/Misije[uredi | uredi izvor]

Tokom rata, jedinica je učestvovala u 23.672 borbe, uključujući i sledeće bitke:[16]

  • Bitka na Kavkazu – 2.920 naleta
  • Kuban, Taman, Novorosijsk – 4.623 leta
  • Krimska ofanziva – 6.140 naleta
  • Beloruska ofanziva – 400 naleta
  • Poljska ofanziva – 5.421 naleta
  • Nemačka ofanziva – 2.000 naleta

Jedinica je ukupno sakupila 28.676 sati leta, bacila preko 3.000 tona bombi i preko 26.000 zapaljivih granata, oštetivši ili potpuno uništivši 17 rečnih mostova, devet pruga, dve železničke stanice, 26 skladišta, 12 skladišta, 12 skladišta goriva, 167 oklopnih vozila ,86 odbrambenih punktova i 11 reflektora . Pored bombardovanja, jedinica je izvršila 155 isporuka hrane i municije sovjetskim snagama.[17]

Osoblje[uredi | uredi izvor]

Jevdokija Beršanskaja, komandant jedinice.

U jedinici je služila ukupno 261 osoba, od kojih je 32 umrlo od raznih uzroka tokom rata, uključujući avionske nesreće, poginuća u direktnim borbama i tuberkulozu. Uništeno je dvadeset osam aviona.[18][19]

Liderstvo[uredi | uredi izvor]

  • Jevdokija Beršanskaja – komandant jedinice
  • Serafima Amosova – zamenica komandanta jedinice
  • Jevdokija Račkevič – komesarka
  • Marija Fortus i kasnije Irina Rakobolskaja – šef kabineta
  • Valentina Stupina i kasnije Khiuaz Dospanova – šef za komunikacije

Dugotrajni efekti[uredi | uredi izvor]

Disciplinovano osoblje[uredi | uredi izvor]

Viši inženjer Sofija Ozerkova uništila je svoju partijsku knjižicu u slučaju zarobljavanja tokom povlačenja iz opkoljene vazdušne baze nakon što je odlučila da ostane kako bi uskratila nemačkoj vojsci Po-2 na popravci. Po povratku u jedinicu bila je osuđena na smrt od strane vojnog suda 1942. godine jer nije mogla da pokaže kartu. Ona je odbila da uloži žalbu na kaznu kao iskaz lojalnosti stranci, ali je kasnije oslobođena nakon što je politički komesar pri jedinici intervenisao u njeno ime. Kazna joj je suspendovana i ona je vraćena na svoju funkciju.[20] Mehaničari Raisa Haritonova i Tamara Frolova osuđene su na deset godina zatvora zbog demontiranja rakete (koju su navigatori koristili za osvetljavanje ciljeva bombardovanja) i korišćenja malih svilenih padobrana za šivanje donjeg veša. Obe su preobučena u navigatore, međutim je Frolova poginula u akciji 1943.[21][22]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Irina Sebrova je u ratu izvršila 1.008 letova, više nego bilo koja druga pripadnica jedinice.

Dvadeset tri pripadnice jedinice su odlikovane zvanjem Heroja Sovjetskog Saveza, dve su odlikovana Herojem Ruske Federacije, a jedna Herojom Kazahstana.[23]

Heroji Sovjetskog Saveza[uredi | uredi izvor]

  • Raisa Aronova
  • Vera Belik
  • Marina Čečneva
  • Rufina Gaševa
  • Polina Gelman
  • Tatjana Makarova
  • Natalija Meklin
  • Jevdokija Nikulina
  • Jevdokija Nosal
  • Olga Sanfirova
  • Zoja Panferova
  • Jedvdokija Pasko
  • Nadežda Popova
  • Nina Raspopova
  • Jevgenija Rudneva
  • Jetaketina Rjabova
  • Irina Sebrova
  • Marija Smirnova
  • Maguba Sjrtlanova
  • Nina Uljanenko
  • Jevgenija Žigulenko

Heroji Ruske Federacije[uredi | uredi izvor]

  • Aleksandra Akimova
  • Tatjana Sumarokova

Heroj Kazahstana[uredi | uredi izvor]

  • Hiuaz Dospanova

Drugi ženski pukovi[uredi | uredi izvor]

Dana 8. oktobra 1941, Naredba broj 0099 precizirala je stvaranje tri ženske jedinice — svo osoblje od tehničara do pilota bilo bi u potpunosti sastavljeno od žena. Druge dve jedinice su bile 586. lovački avijacijski puk, koji je koristio lovce Jak-1, i 587. bombarderski avijacijski puk, koji je koristio dvomotorne pe-2 ronilačke bombardere . Kasnije je jedinica dobila oznaku Garde i reorganizovana je u 125. gardijski bombarderski avijacijski puk.[24] Iako je bilo planirano da sva tri puka imaju isključivo žene, nijedan nije ostao isključivo ženskog pola.[25] 586. i 588. puk zapošljavali su muške mehaničare,[26][27] 586. jer nijedna žena nije prošla obuku za rad na borbenim avionima Jakovljev pre rata. Žena komandant 586 jedinice., major Tamara Aleksandrovna Kazarinova, zamenjena je majorom Aleksandrom Vasiljevičem Gridnevom, oktobra 1942. godine. 587. puk je prvobitno bio pod komandom Marine Raškove, ali ju je posle njene smrti 1943. godine zamenio muški komandant, major Valentin Markov . Ronilački bombarderi Petljakov Pe-2 587. takođe su zahtevali visoku osobu za upravljanje gornjim zadnjim mitraljezom, ali nije dovoljno regrutovanih žena koje su bile dovoljno visoke, što je zahtevalo da se neki muškarci pridruže vazduhoplovnim posadama kao radio-operateri i repne nišandžije.[28][29] Štabni vozači 588. puka i operativci reflektora takođe su bili muškarci.[30][31]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ms, Rochelle (proleće 2014). „"Nachthexen: Soviet Female Pilots in WW2"” (PDF). 
  2. ^ „Nadezhda Popova, WWII 'Night Witch' dies at 91”. The New York Times. 14. 7. 2013. 
  3. ^ „Nadezhda Popova, WWII 'Night Witch' dies at 91”. The New York Times. 14. 7. 2013. 
  4. ^ Noggle 1994, str. 18–21.
  5. ^ Axell, Albert (2002). Russia's Heroes 1941–45Neophodna slobodna registracija. New York: Carroll & Graf Publishers. str. 60–62. ISBN 0-7867-1011-X. 
  6. ^ Noggle 1994, str. 19.
  7. ^ Erokhin, Evgeny (2008). „65-letie 4-oй Armii VVS i PVO − Rostov-na-Donu, 25–26 maя 2007” [The 65th anniversary of the 4th Red Army Air Force and Air Defence Forces − Rostov-on-Don, 25–26 May 2007]. missiles.ru (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 10. 6. 2007. g. Pristupljeno 29. 6. 2016. 
  8. ^ Nowaki, Rochelle (proleće 2014). „Nachthexen: Soviet Female Pilots in WWII” (PDF). University of Hawai'i at Hilo. 13: 56—62. 
  9. ^ Rakobolskaya & Kravtsova 2005.
  10. ^ Maslov, Mikhail (2016). Proslavlennый PO-2 : "nebesnый tihohod", "kofemolka", "čoknutый budilьnik" [The renowned PO-2: "Heavenly slug", "coffee grinder", "crazy alarm clock"]. Moscow: IAuza EKSMO. ISBN 9785699902668. OCLC 981761317. 
  11. ^ „Nadezhda Vasilyevna Popova”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica Inc. 28. 4. 2016. 
  12. ^ Noggle, Anne; White, Christine (2001). A Dance with Death: Soviet Airwomen in World War II. College Station, Texas: Texas A&M University Press. str. 20—21. ISBN 1-58544-177-5. 
  13. ^ Gordon, Yefim (2008). Soviet Air Power in World War 2. Hersham-Surrey, UK: Midland. str. 285. ISBN 978-1-85780-304-4. 
  14. ^ Garber, Megan (15. 7. 2013). „Night Witches: The Female Fighter Pilots of World War II”. The Atlantic. Pristupljeno 29. 6. 2016. 
  15. ^ Rakobolskaya & Kravtsova 2005, str. 320-321.
  16. ^ Maslov, Mikhail (2016). Proslavlennый PO-2 : "nebesnый tihohod", "kofemolka", "čoknutый budilьnik" [The renowned PO-2: "Heavenly slug", "coffee grinder", "crazy alarm clock"]. Moscow: IAuza EKSMO. ISBN 9785699902668. OCLC 981761317. 
  17. ^ Maslov, Mikhail (2016). Proslavlennый PO-2 : "nebesnый tihohod", "kofemolka", "čoknutый budilьnik" [The renowned PO-2: "Heavenly slug", "coffee grinder", "crazy alarm clock"]. Moscow: IAuza EKSMO. ISBN 9785699902668. OCLC 981761317. 
  18. ^ Laktionova, Lesya (1999). Ženskie aviacionnыe časti v Velikoй Otečestvennoй voйne 1941–1945 gg. :Istoričeskoe issledovanie. Moscow. 
  19. ^ „46-й gv. nbap - stranica kluba "Pamяtь" Voronežskogo gosuniversiteta”. samsv.narod.ru. Pristupljeno 2018-04-02. 
  20. ^ Rakobolskaya & Kravtsova 2005, str. 55-56.
  21. ^ Goryunov, Oleg. „120 boevыh vыletov i nezabudki na portяnkah: žiznь i smertь "Nočnыh vedьm"”. Telekanal «Zvezda» (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2018-10-30. 
  22. ^ Rakobolskaya & Kravtsova 2005, str. 326.
  23. ^ „Geroi Sovetskogo Soюza, Rossii, Kazahstana”. tamanskipolk46.narod.ru. Pristupljeno 2018-04-05. 
  24. ^ Kharin, V. V. (2016). „Prikaz NKO SSSR 0099 ot 08.10.41 – O sformirovanii ženskih aviacionnыh polkov VVS Krasnoй Armii” [Prikaz NKO SSSR 0099 of 10/08/41 – On the formation of women's aviation regiments of the Red Army Air Force]. allaces.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 29. 6. 2016. 
  25. ^ „The Soviet Military Awards Page Forum”Neophodna slobodna registracija. soviet-awards.com. Pristupljeno 3. 3. 2018. 
  26. ^ „The Soviet Military Awards Page Forum”Neophodna slobodna registracija. soviet-awards.com. Pristupljeno 3. 3. 2018. 
  27. ^ „The Soviet Military Awards Page Forum”Neophodna slobodna registracija. soviet-awards.com. Pristupljeno 3. 3. 2018. 
  28. ^ Noggle, Anne; White, Christine (2001). A Dance with Death: Soviet Airwomen in World War II. College Station, Texas: Texas A&M University Press. str. 20—21. ISBN 1-58544-177-5. 
  29. ^ Bhuvasorakul, Jessica Leigh (25. 3. 2004). „Unit Cohesion Among the Three Soviet Women's Air Regiments During World War II” (PDF). Tallahassee, Florida: Florida State University. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 6. 2016. 
  30. ^ „The Soviet Military Awards Page Forum”Neophodna slobodna registracija. soviet-awards.com. Pristupljeno 3. 3. 2018. 
  31. ^ „The Soviet Military Awards Page Forum”Neophodna slobodna registracija. soviet-awards.com. Pristupljeno 3. 3. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cottam, Kazimiera Janina (1998). Women in War and Resistance: Selected Biographies of Soviet Women Soldiers. Newburyport, MA: Focus Publishing/R. Pullins Co. ISBN 1-58510-160-5. 
  • Cruz, Alberto (2013). Las brujas de la noche. El 46 Regimiento Taman de aviadoras soviéticas en la II Guerra Mundial [The witches of the night. The 46th Taman Regiment of Soviet Airmen in World War II] (na jeziku: španski). La Caída. ISBN 9788461662296. 
  • Magid, Aleksandr (1960). Gvardeйskiй Tamanskiй aviacionnый polk [Guards Taman Aviation Regiment] (na jeziku: ruski). Moscow: DOSLAF. OCLC 881535802. 
  • Noggle, Anne (1994). A Dance With Death: Soviet Airwomen in World War II. College Station, TX: Texas A&M University Press. ISBN 0890966028. OCLC 474018127. 
  • Pennington, Reina (1997). Wings, Women, and War: Soviet Airwomen in World War II Combat. University Press of Kansas. ISBN 0-7006-1554-7. 
  • Rakobolskaya, Irina; Kravtsova, Natalya (2005). Nas nazыvali nočnыmi vedьmami: tak voeval ženskiй 46-й gvardeйskiй polk nočnыh bombardirovщikov [We were called night witches: this is how the female 46th Guards regiment of night bombers fought]. Moscow: University of Moscow Press. ISBN 5211050088. OCLC 68044852. 
  • Sakaida, Henry (2003). Heroines of the Soviet Union: 1941–45. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-598-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ноћне_вештице&oldid=27304707”