Ovca

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ovis aries
Flock of sheep.jpg
Stado ovaca
Sheep in Serbia.jpeg
Ovis aries
Pripitomljen
Taksonomija
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Bovidae
Potporodica: Caprinae
Rod: Ovis
Vrsta: O. aries
Binomijalna nomenklatura
Ovis aries
Linnaeus, 1758

Ovca ili domaća ovca (lat. Ovis aries) je domaća životinja i spada u rogate preživare, papkare, verovatno nastala domestifikacijom muflona u predelima južne i jugozapadne Azije. Ovce se gaje još od mlađeg kamenog doba i od njih se dobija meso, mleko i vuna.[1] Ovčija vuna je u najširoj upotrebi od svih vrsta vuna, a postupak kojim se dobija naziva se striganje (striža, šišanje ovaca).

Osobine[uredi]

Ovca je visoka gotovo metar i dugačka otprilike metar i po. Teži do 70 kilograma. Mužjaci (ovnovi) imaju spiralno uvijene rogove.[1] Prekrivena je vunenim runom od mekane, nežne, blago kovrdžave dlake. Jednom godišnje, u proleće, ovcu strižu i od jedne se dobija od dva do čak sedam kilograma vune. Hrani se skromno, brsti travu, korenje, grančice po kamenjarima i trnjacima, tamo gde obično krave ne dolaze na ispašu. Voli so kao deca slatkiše. So joj daje apetit i daje sjaj vuni. Ako so ne dobije od pastira, nalazi je sama tako što liže kamenje koje je sadrži.[2]

Još jedna osobina jedinstvena za domaću ovcu u odnosu na divlje ovce je njihova široka varijacija u boji. Divlje ovce uglavnom imaju varijacije braon nijansi, a varijacije unutar vrsta su izuzetno ograničene. Boje domaćih ovaca kreću se od čisto bele do tamno čokoladasto smeđe, a čak i šarene.[3][4] Selekcija belih runa koja se lako boje počele je rano tokom procesa domestikacije, i pošto je vela vuna dominantna osobina, ona se brzo raširila. Međutim, obojene ovce se još uvek javljaju u mnogim modernim rasama, i mogu se čak javiti kao recesivna osobina u belim stadima.[3][4] Dok je bela vuna poželjna na velikim komercijalnim tržištima, postoji i specijalizovano tržište za runa u boji, uglavnom za ručno predenje.[5] Priroda runa široko varira među rasama, od gustog do visoko nabranog, do dugačkog i sličnog kosi. Postoje varijacije u tipu i kvalitetu vune čak i među članovima istog stada, tako da je klasiranje vune korak u komercijalnoj preradi vlakana.

Safok ovce su rasa sa umerenom količinom vune i crnim licem koje se gaje radi mesa. One sačinjavaju 60% populacije ovaca u SAD.[6]

U zavisnosti od rase, ovce pokazuju raspon visina i težina. Njihova brzina rasta i odrasla težina su nasledna svojstva koja su često favorizovana pri uzgoju.[6] Ovce tipično teže između 45 and 100 kg (100 and 220 lb), dok su ovnovi između 45 and 160 kg (100 and 350 lb).[7] Kad svi mlečni zubi izrastu ovca ima 20 zuba.[8] Odrasla ovca ima 32 zuba. Kao i kod drugih preživara, frontalni zubi u donjoj vilici zagrizaju nasuprot tvrde, bezube podloge na gornjoj vilici. Oni se koriste za prikupljanje vegetacije, koju zatim zadnji zubi sažvaću pre nego što se proguta. Preživari imaju osam nižih vrontalnih zuba. Postoji izvesna nesaglasnost da li oni predstavljaju osam sekutića, ili šest sekutića i dva očnjaka u obliku sekutića. To znači da je dentalna formula za ovcu bilo 0.0.3.34.0.3.3 ili 0.0.3.33.1.3.3[9] Postoji velika dijastema između sekutića i kutnjaka. U prvih nekoliko godina života može se računati starost ovce po njenim prednjim zubima, pošto se par mlečnih zuba zamenjuje većim odraslim zubima svake godine, i pun set sa osam odraslih prednjih zuba se kompletira oko četvrte godine života. Prednji zubi se zatim postepeno gube kako ovca stari, što im otežava ishranu i uzrokuje zdravstvene probleme i umanjuje produktivnost životinje. Iz tog razloga, domaća ovca na normalnim pašnjacima polako počinje proces deklinacije nakon četvrte godine, i životni vek ovaca je 10 do 12 godina, mada neke ovce mogu da žive i do 20 godina.[10][11][12]

Lobanja

Ovce imaju dobar sluh, i senzitivne su na buku pri rukovanju.[13] Ovce imaju zenice u obliku horizontalnog razreza, sa izuzetno dobrim perifernim vidom; sa vidnim poljima od oko 270° do 320°, ovca praktično može da vidi iza sebe bez okretanja glave.[5][14] Mnoge rase imaju samo kratku dlaku na licu, dok neke imaju facijalnu vunu ograničenu na okolinu rogova i u oblasti mandibularnog ugla; široki uglovi perifernog vida postoje kod tih rasa. Nekoliko rasa može ima znatnu količinu vune na licu; kod nekih individua tih rasa, periferni vid može da bude znatno umanjen „vunenim slepilom“, osim ako im je nedavno odstriženo lice.[15] Ovce imaju slabu percepciju dubine; senke i udubljenja na zemlji mogu da uzrokuju zabunu kod ovaca. Ovce generalno imaju tendenciju da se idu iz tamnih u dobro osvetljene oblasti,[16] i preferiraju da se kreću uzbrdo kad su uznemirene. Ovce isto tako imaju veoma dobro čulo mirisa, i poput svih vrsta njihovog roda, imaju žlezde koje izučuju materije prepoznatljivog mirisa neposredno ispred očiju, i interdigitalno na stopalama. Svrha tih žlezda nije razjašnjena,[17] mada se za one na licu smatra da mogu imati ulogu u reproduktivnom ponašanju.[6] Moguće je da i nožne žlezde takođe imaju ulogu u reproduktivnom ponašanju,[6] ili da imaju neku alternativnu svrhu, kao što je lučenje otpadnog proizvoda ili mirisnog markera kojim se pomaže izgubljenoj ovci da pronađe svoje stado.[17]

Poređenje sa kozama[uredi]

Ovce i koze su blisko srodne: obe vrste su u potfamiliji Caprinae. Međuti, one su zasebne vrste, tako da retko dolazi do nastanka hibrida, i oni su uvek neplodni. Hibrid ovce i jarca se naziva ovčano-kojzim hibridom (samo jedna takva živatinja je potvrđena), i nije isto što i himera ovce i koze, mada su oba nazivaju gip. Uočljive razlike između ovce i koze obuhvataju bradu koza i podeljenu gornju usnu ovce. Ovčiji repovi su spušteni, čak i kad su kratki ili kupirani, kod su kratki repovi koza uspravljeni. Isto tako, očije rase su često prirodno bezroge (bilo oba pola ili samo ženke), dok su prirodno bezroge koze retke (mada su mnoge veštački postale bezroge). Mužjaci ove dve vrste se razlikuju po tome što jarac poprima jedinstven jak zadah tokom sezone parenja, što nije slučaj kod ovnova.[12]

Rase[uredi]

Ocenjivanje ovaca po njihovoj doslednosti standardu rase. Pri inspekciji se ovce na slici drže najčešće korišćenim metodom držanja.

Domaća ovca je višenamenska životinja, i stoga postoji više od 200 rasa koje su kreirane da bi se zadoviljile te raznovrsne namene.[10][18] Neki izvori navode da postoji vipe od hiljadu rasa,[19][20] ali se te tvrdnje ne mogu proveriti, sudeći po navođenju drugih izvora.[5][12] Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) je identifikovala nekoliko stotina rasa, pri čemu procenjeni broj donekle varira s vremena na vreme: e.g. 863 rasa 1993. godine,[21] 1314 rasa 1995. godine[22] i 1229 rasa 2006. godine.[23] (Ti brojevi ne obuhvataju izumrle rase, o kojima FAO takođe vodi evidenciju.) Radi takvih evidencija, FAO definicija rase je „bilo koja podspecifična grupa domaće stoke sa definisanim i prepoznatljivim spoljnim karakteristikama koje omogućavaju da se ona razdvoji vizuelnom procenom od drugih slično definisanih grupa unutar iste vrste, ili grupe za koju je geografsko i/ili kulturno odvajanje od fenotipski sličnih grupa dovelo do prihvatanja njenog zasebnog identiteta“.[23] Skoro sve ovce se klasifikuju po osnovi prikladnosti za dati proizvod: vunu, veso, mleko, kožu, ili kombinaciju u slučaju rasa dualne namene. Druge osobine koje se koriste pri klasifikaciji ovaca obuhvataju boju lica (generalno belu ili crnu), dužinu repa, prisustvo ili odsustvo rogova, i topografija za koji je rasa razvijena. Ova zadnja tačka se posebno naglašava u UK, gde se rase opisuju kao bilo brdske (za brda ili planine) ili nizijske rase.[16] Ovca isto tako može da bude tipa masnog zadnjeg dela, što su ovce dualne namene koje su rasprostranjene u Africi i Aziji, koje imaju velike zalihe masti u repu i oko repa.

Rasa ovaca Barbadosni crni stomak je Karibskog porekla.

Rase se često kategorišu po tipu njihove vune. Rase sa finom vunom i one koje imaju vunu sa velikom savitljivošću i gustinom, koja se preferentno koristi za izradu tekstila. Većina njih je izvedena iz Merino ovce, i ta rasa nastavlja da dominira ovčiju industriju širom sveta. Niže rase imaju vunu između ekremiteta, i tipično su brzo rastući izvor mesa have wool between the extremes, and are typically fast-growing meat.[24] Neke od značajnijih srednje vunastih rasa, kao što je Koridejl, su ukrštanja sa dualnom namenom rasa sa dugom i finom vunom su formirane za visoko produktivna komercijalna stada. Rase sa dugom vunom su najveće ovce, koje sporo rastu. Ovce sa dugom vunom su visoko vrednovane radi ukrštanja čime so poboljšavaju svojstva drugih rasa ovaca. Na primer Američka rasa ovce Kolumbija je razvijena ukrštanjem Linkoln ovnova (rasa sa dugom vunom) i Rambuje ovce sa finom vunom.

Ovce sa grubom vunom za tepihe su one čija je vuna srednje ili velike dužina sa karakterističnom gruboćom. Rase koje se tradicionalno koriste kao izvor vune za tepihe imaju veliku varijabilnost. Glavni zahtev je da se ta vuna ne kida lako pri teškoj upotrebi (kao što bi to bio slučaj kod finijih tipova). Sa smanjenjem potražnje za vunom podesnom za izradu tepiha, neki uzgajivači tog tipa ovaca pokušavaju da koriste neke od tih tradicionalnih rasa za alternativne svrhe. Drugi tipovi su uvek bili prevashodno namenjeni proizvodnji mesa.[25]

Jedna manja klasa ovaca se sastoji od rasa za proizvodnju mleka. Rase dualne namene koje mogu da budu prvenstveno namenjene proizvodnji mesa ili vune se često koriste i za mužu, ali postoji i nekoliko rasa koje se predominantno koristi za mužu. Te ovce proizvode veće količine mleka i imaju nešto duže laktacione krive.[26] U pogledu kvaliteta njihovog mleka, procentni sadržaj masnoće i proteina mlečnih ovaca se razlikuje od mleka onih koje se prvenstveno ne koriste za mužu, dok se laktozni sadržaj ne razlikuje.[27]

Lička pramenka je rasa ovaca iz Like

Zadnja grupa rasa ovaca su one sa krznom, koje uopšte ne proizvode vunu. Ove ovce su slične sa rano domestikovanim rasama, koje su držane pre razvoja vunastih rasa. One se uzgajaju radi mesa i krzna. Neke moderne rase ove gruče, kao što je Dorper, proizašle su i ukrštanja rasa sa vunom i dlakom. Za proizvođače mesa i kože, ovce sa dlakom su ekonomičnije za držanje, pošto se one ne moraju strižati.[25] Ove rase su otpornije na parazite i vruće vreme.[12]

Sa modernim porastom industrijskog stočarstva i umanjenjem zastupljenosti lokalizovanih porodičnih farmi, mnogim rasama ovaca preti izumiranje. Organizacija za opstanak retkih pasmina iz UK navod 22 prirodne rase koje imaju samo 3.000 registrovanih životinja (svaka), dok organizacija The Livestock Conservancy navodi 14 rasa koje imaju bilo kritičan ili ugrožen status.[28][29][30] Preferencija za rase sa uniformnim karakteristikama i brzim rastom je potisnula brojne u margine industrije ovaca.[25] One koje su preostale se održavaju zahvaljujući naporima organizacija za konzervaciju, registratura pasmina, i individualnih farmera posvećenih njihovom očuvanju.

Stanište[uredi]

Ovce zimuju na ravnicama a dolaskom proleća se sele prema brdima. Stočarsko naselje na visokim planinskim pašnjacima se zove katun ili bačija.[1] Kada je hladno i kišovito, sklanjaju se u tor, što je naziv za zatvorenu staju za ovce. Tor je podeljen u više pregrada i u svaku se smešta do 100 životinja. Zbog svog toplog runa, ovce ne podnose da budu zbijene u zatvorenom prostoru, zbog vrućine. Proleće i leto provode na otvorenom prostoru. Noću ih čobani smeštaju u ograđen i natkriven prostor, gde su zaštićene od padavina.[2]

Razmnožavanje[uredi]

Ženka posle 5-6 meseci trudnoće rađa 1-2 mladunca (jaganjeta). Kada se ojagnji, jagnje je prekriveno nežnom, baršunastom dlakom. Majka ga liže i greje svojim dahom i toplinom tela. Jagnje odmah pokušava da ustane na nesigurne noge i prilazi majci u potrazi za mlekom. U šestom mesecu života već se samo hrani, jede travu, korenje, grančice potpuno samostalno. Sa navršenom prvom godinom života, smatra se odraslom ovcom. Ovce su vrlo krotke, vole da žive u društvu, poslušne su i prema pastirima i psima koji ih vode. Stado se kreće u etapama i raspoređeno je po utvđenom rasporedu. Prvo, na čelu idu ovnovi, iza njih mlade ženke koje su se ojagnjile u toku godine, i na kraju odrasle ovce.[2][1]

Vrste ovaca[uredi]

Čuvena i vrlo rasprostranjena vrsta ovaca je merino, čija je vuna veoma cenjena, jer je izvanredno gusta i topla. U Australiji postoje brojne farme za uzgoj merino ovaca. Veoma je poznata i ovca vrste karakul, koja živi u brdima centralne Azije, u Pamiru, surovom planinskom predelu, gde zimi vlada oštra hladnoća a leti velika vrućina. Dlaka tek ojagnjenih jaganjaca te vrste je crna, kovrdžava i sjajna kao svila. Od njih se dobija krzno zvano "astrahan". Muflon (Ovis musimon) je divlja ovca koja živi u stenovitim predelima Sardinije i na Korzici, ali je ima i u nekim predelima srednje Evrope. Dosta je manja, ima samo 70 cm visine, a dugačka oko 1,25 metara. Mužjak ima dugačke, masivne rogove koji mogu težiti i do 6 kilograma.[2] Kod nas je proglašen za lovnu divljač. Azijska stepska ovca (Ovis vignei) je forma domaće ovce sa velikim rogovima. Argali (Ovis Ammon) je najkrupnija divlja ovca i živi u visokim planinama centralne Azije. Tu su i američka divlja ovca (Ovis canadensis), kao i grivasta ovca sa planine Atlas (Ammotragus lervia).[1]

Ovca u kulturi i nauci[uredi]

Mužjak ovce naziva se ovan a mladunče ovce jagnje. Naziv za meso ovce je ovčetina, dok se meso mladih ovaca naziva jagnjetina. Čovek čije je zanimanje čuvanje ovaca naziva se ovčar (pastir), dok se psi koji se koriste kao pomoć u kontrolisanju stada ovaca nazivaju ovčarski (pastirski) psi. Veštačkom selekcijom uzgojeno je više rasa ovčarskih pasa.

Kako je ovca bila jedna od ključnih domaćih životinja tokom istorije civilizacije, ušla je kao simbol u mnogo običaja ili umetničkih dela. U nekoliko religija ovca se koristi kao žrtvena životinja, a prisutna je i u najranijim mitologijama (poput mita o Zlatnom runu). Isus Hristos se često naziva jagnjetom Gospodnjim.

Domaća ovca je jedan od model-organizama u biologiji. Prvi uspešno kloniran sisar bila je ovca Doli, 1997. godine.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 [Popularna enciklopedija], Beograd 1978.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 [Mala enciklopedija životinjskog carstva], Prosveta
  3. 3,0 3,1 „Natural Colored Sheep”. Rare Breeds Watchlist. Rocky Mountain Natural Colored Sheep Breeders Association. 2007. Pristupljeno 5. 1. 2008. 
  4. 4,0 4,1 „An introduction to coloured sheep”. British Coloured Sheep Breeders Association. Pristupljeno 5. 1. 2008. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Weaver
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Simmons & Ekarius
  7. Burrill, Melinda J. (2004). „Sheep”. World Book. Department of Animal and Veterinary Sciences, California State Polytechnic University: Mackiev. 
  8. Frandson, R. D. and T. L. Spurgeon. 1992. Anatomy and physiology of farm animals. 5th ed. Lippincott, Williams and Wilkins.
  9. „Dental Anatomy of Ruminants from Colorado State University”. Vivo.colostate.edu. 7. 11. 2001. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  10. 10,0 10,1 Ensminger
  11. Schoenian, Susan. „Sheep Basics”. Sheep101.info. Pristupljeno 27. 11. 2007. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Smith et al.
  13. Smith et al.. str. 5.
  14. Shulaw, Dr. William P. (2006). „Sheep Care Guide”. American Sheep Industry Association. Pristupljeno 8. 9. 2008. 
  15. Terrill, C. E.; Hazel, L. N. (1946). „Heritability of neck folds and face covering in range Rambouillet lambs as evaluated by scoring”. J. Anim. Sci. 5: 170—179. 
  16. 16,0 16,1 Brown, Dave; Sam Meadowcroft (1996). The Modern Shepherd. Wharfedale Road, Ipswich 1P1 4LG, United Kingdom: Farming Press. ISBN 978-0-85236-188-7. 
  17. 17,0 17,1 Smith et al.. str. 4.
  18. „Sheep (Ovis aries)”. Breeds of Livestock. Oklahoma State University Dept. of Animal Science. Pristupljeno 2. 11. 2007. 
  19. Dwyer (2008). str. 56.
  20. Jensen (2009). str. 162.
  21. Maijala, K. 1997, Genetic aspects of domestication, common breeds and their origin. In: Piper, L. and A. Ruvinsky (eds.). The genetics of sheep. CABI
  22. Scherf, B. D. 2000. World watch list for domestic animal diversity. 3rd Edition. FAO, Rome
  23. 23,0 23,1 FAO. 2007. State of the world's animal genetic resources for food and agriculture
  24. D’Arcy, J.B., Sheep Management & Wool Technology, NSW University Press. 1986. ISBN 978-0-86840-106-5.
  25. 25,0 25,1 25,2 Wooster
  26. Pulina, Giuseppe; Roberta Bencini (2004). Dairy Sheep Nutrition. CABI Publishing. ISBN 978-0-85199-595-3. 
  27. Pulina et al. стр. 2.
  28. Rare Breeds Survival Trust (2008). „Sheep”. Rare Breeds Watchlist. UK. Архивирано из оригинала на датум 22. 6. 2008. Приступљено 7. 9. 2008. 
  29. are Breeds Survival Trust (2008). „Watchlist”. A numerical guide to the 2008 Watchlist categories. UK. Архивирано из оригинала на датум 31. 7. 2008. Приступљено 7. 9. 2008. 
  30. „Conservation Priority List”, livestockconservancy.org, The Livestock Conservancy, Приступљено 3. 9. 2013 

Литература[uredi]

  • Budiansky, Stephen (1999). The Covenant of the Wild: Why animals chose domestication. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07993-7. 
  • Ensminger, Dr. M.E.; R.O. Parker (1986). Sheep and Goat Science, Fifth Edition. Danville, Illinois: The Interstate Printers and Publishers Inc. ISBN 978-0-8134-2464-4. 
  • Pugh, David G. (2001). Sheep & Goat Medicine. Elsevier Health Sciences. ISBN 978-0-7216-9052-0. 
  • Simmons, Paula; Carol Ekarius (2001). Storey's Guide to Raising Sheep. North Adams, MA: Storey Publishing LLC. ISBN 978-1-58017-262-2. 
  • Smith M.S., Barbara; Aseltine, Mark; Gerald Kennedy DVM (1997). Beginning Shepherd's Manual, Second Edition. Ames, Iowa: Iowa State University Press. ISBN 978-0-8138-2799-5. 
  • Weaver, Sue (2005). Sheep: small-scale sheep keeping for pleasure and profit. 3 Burroughs Irvine, CA 92618: Hobby Farm Press, an imprint of BowTie Press, a division of BowTie Inc. ISBN 978-1-931993-49-4. 
  • Wooster, Chuck (2005). Living with Sheep: Everything You Need to Know to Raise Your Own Flock. Geoff Hansen (Photography). Guilford, Connecticut: The Lyons Press. ISBN 978-1-59228-531-0. 

Спољашње везе[uredi]