Opažanje osoba i greške u opažanju
_(14783897732).jpg)
Opažanje osoba je skup mentalnih procesa kojima čovek dolazi do saznanja o drugim osobama, o njihovim svojstvima, karakteristikama i unutrašnjim stanjima. Ljudi opažaju fizička svojstva drugih ljudi (visinu, težinu itd), ali i psihička, kada se govori o socijalnoj percepciji. Pri upoznavanju drugih ljudi, za osobu su važne njene nevidljive osobine, poput želja, potreba, emocija i drugog. Kada se donose zaključci pri upoznavanju, ljudi ih donose na osnovu znakova. [1]Procesi pri zaključivanju su neverovatno brzi, nesvesni i nepouzdani.[2]
Uloga empatije[uredi | uredi izvor]
Empatija je sposobnost uživljavanja u stanje i doživljaje druge osobe i adekvatno reagovanje na njene misli i osećanja. Empatija praktično znači staviti se na mesto druge osobe. Zahvaljujući empatiji, osoba može da proživi unutrašnje doživljaje druge osobe i da ih razume. Ona omogućuje duboko i iskreno razumevanje, što dovodi do boljih odnosa i važna je u svakodnevnom životu.
Empatija se javlja rano u detinjstvu i ima fiziološku osnovu. Bebe su sposobne da imitiraju izraze lica odraslih, a to je razvojna priprema za buduću socijalnu kogniciju, empatiju i komunikaciju. S druge strane, postoje i neurološke osnove za empatiju. U istraživanju u Italiji, devedesetih godina prošlog veka, pronađeni su takozvani "ogledalni neuroni", koji se aktiviraju kada se posmatra akcija koju osoba sama izvodi na isti način. Ova vrsta neurona je prvo pronađena kod majmuna, a zatim i kod čoveka, kod kog su razvijeniji i složeniji.[2][3]
Prvi utisak[uredi | uredi izvor]
Prvi utisak je celovita i usklađena slika o drugoj osobi koja se formira vrlo brzo. Celovitost utiska se odnosi na osobu u celini i može biti zasnovan na informacijama koje se tiču smo nekog aspekta druge osobe. Slika koja se formira o drugima je smislena, zaokružena predstava u kojoj nema nesaglasja. Prvi utisak ima važnu ulogu u razvijanju odnosa sa drugima, stabilan je i teži da traje (ne menja se lako kao što se stvara).[2][4]
Atribucija[uredi | uredi izvor]
Atribucija je proces pripisivanja uzroka tuđem i vlastitom ponašanju. Na osnovu ponašanja koje osoba vidi, ona teži da zaključi šta je uzrok takvom ponašanju. Stvarne uzroke ponašanja drugih ljudi nije lako otkriti, s obzirom da postoje različiti unutrašnji činioci. Poseban problem je ljudska sklonost da prikriju stvarne uzroke ponašanja.
Zašto su predstave o drugima često pogrešne[uredi | uredi izvor]
Pri opažanju drugih osoba, ljudi se često oslanjaju na neke pretpostavke o ljudskoj prirodi, o tome koje su osobine važne i kako su međusobno povezane. Ljudi pretpostavljaju da su crte ili osobine jedne osobe organizovane u jednu smislenu celinu. Pretpostavke o međusobnoj povezanosti crta predstavljaju ono što se naziva laičkom teorijom ličnosti. Te pretpostavke su laičke, jer nisu proverene naučnom metodologijom. Procena druge osobe može biti pod uticajem opšteg utiska koje o njoj osoba poseduje. Efekat oreola jeste pojava opšteg tona u ocenama različitih aspekata ličnosti. Na primer, ljudi će reći da je neko inteligentan i vredan samo zato što su već ustanovili da je pošten.
Posebno važan vid neosnovanog uopštavanja su stereotipi, kada se pojedincu pripisuju osobine za koje pripisivač smatra da pripadaju određenoj društvenoj grupi. Stereotipi mogu biti pozitivni i negativni. U zavisnosti na koju se grupu odnose, mogu biti i: etnički, rodni, rasni... Stereotipi teže da dehumanizuju ljude i da članove jedne grupe svrstaju u jednu kategoriju, upućujući drugim ljudima zaključak da su svi pripadnici ove grupe isti.[2]Ovim se stvara diskriminacija, koja može dovesti do nasilja.
Ljudi teže da izvode zaključke o drugim osobama, potcenjivajući spoljašnje činioce (situacija u kojoj se osoba možda nalazi) i precenjujući unutrašnje (ako neko vozi brzo, vozi brzo jer voli brzinu i adrenalin, a ne možda zato što je hitan slučaj). Ovakva greška se naziva osnovnom greškom atribucije.[2]
Međulična naklonost[uredi | uredi izvor]
Čovek ima izuzetnu potrebu da bude sa drugim ljudima i da stvara bliskost. Međutim, postavlja se pitanje šta privlači ljude kod drugih ljudi. Postoji više činilaca: fizička privlačnost, blizina i sličnost su među važnijima.
Efekat blizine[uredi | uredi izvor]
Jedna od osnovnih odrednica međulične privlačnosti jeste fizička blizina. Ljudi koje osobe češće viđaju postaju im poznatije, samim tim su u mogućnosti da razviju prijateljstvo. Ovo se dešava zbog činjenice da je osoba tim ljudima više izložena i da su veći izgledi da će joj se svideti.[2]
Fizička privlačnost[uredi | uredi izvor]
Ljudima se više sviđaju fizički privlačni ljudi. Istaživanja pokazuju da postoje univerzalni standardi lepote, barem kada je reč o licu. Naime, za žensku lepotu se vezuju krupne oči, istaknute jagodične kosti i uvučeni obrazi, kao i visoke obrve. Za muškarce se fizički privlačnijim smatraju krupne oči, istaknute jagodične kosti i široka brada. Ipak, od kulture do kulture, ovi standardi mogu veoma da variraju.
Pitanje koje se postavlja jeste zašto su ljudi koji su fizički atraktivniji, privlačniji ljudima. Jedan od odgovora jeste u tkzv. stereotipu lepo=dobro, ružno=loše, što se kroz istoriju ljudskog roda može primetiti. Obično su veštice bile one koje su ružne, a princeze lepe i fizički privlačne.[2][5]
Sličnost[uredi | uredi izvor]
Iako fizička blizina utiče na izbor prijatelja, ljudi ne postaju prijatelji sa svima u njihovoj blizini. Uprkos popularnom mišljenju da se suprotnosti privlače, istraživanja govore da su ljudi skloni da imaju bilo kakvu vrstu odnosa sa ljudima koji su njima sličniji. Sličnost je veoma bitna za sam opstanak odnosa.[2]
Ljubavni odnosi[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Ljubavni odnosi su najsloženiji i najbliskiji u koje čovek može da stupi sa drugom osobom. Vrste veza koje čovek doživi u ranom detinjstvu imaju uticaj na njegove veze u odraslom životu. U zavisnosti od stila vezanosti koje je čovek razvio kao dete, takva će biti i njegova očekivanja kod partnera. Kada se govori o ljubavi, priča se o strastvenim, vrtoglavim osećanjima romantične ljubavi, odanost, pristrasnost i bliskost partnera, braće i sestara ili doživotnih prijatelja.
Drugarska ljubav uključuje osećanja intimnosti i naklonosti prema nekome, a koja nije praćena strašću ili fiziološkom uzbuđenošću. Ona koja jeste praćena, je strastvena ljubav.
Erih From deli ljubav na: bratsku, majčinsku, prema sebi, prema Bogu i erotsku ljubav.[2][6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Asch, S. E. (1946-07). „Forming impressions of personality.”. The Journal of Abnormal and Social Psychology. 41 (3): 258—290. ISSN 0096-851X. doi:10.1037/h0055756. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ a b v g d đ e ž z Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
- ^ (PDF). 2013-01-19 https://web.archive.org/web/20130119224448/http://www.bcn-nic.nl/txt/people/publications/2009_Keysers_CurrentBiology.pdf. Arhivirano iz originala 19. 01. 2013. g. Pristupljeno 2021-06-19. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ Wood, Timothy J. (2014). „Exploring the role of first impressions in rater-based assessments”. Advances in Health Sciences Education. 19 (3): 409—427. PMID 23529821. S2CID 254229812. doi:10.1007/s10459-013-9453-9..
- ^ Ahmad, Faisal (2018-04-10). „Endoscopic Sinonasal Dissection Guide RoyR. Casiano Thieme Medical Publishers, New York, NY, 2012, USD $64.07, 128 pages”. Head & Neck. 40 (7): 1607. ISSN 1043-3074. doi:10.1002/hed.25174.
- ^ Fromm, Erich (1956). The Art of Loving. Harper & Row. ISBN 978-0-06-091594-0.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fromm, Erich (1956). The Art of Loving. Harper & Row. ISBN 978-0-06-091594-0.