Адреналин
 | |
 | |
| IUPAC име | |
|---|---|
(R)-4-(1-hydroxy- 2-(methylamino)ethyl)benzene-1,2-diol | |
| Клинички подаци | |
| Категорија трудноће | |
| Начин примене | IV, IM, ендотрахеално, IC |
| Правни статус | |
| Правни статус | |
| Фармакокинетички подаци | |
| Биорасположивост | није биорасположив (орално) |
| Метаболизам | адренергична синапса (MAO и COMT) |
| Полувреме елиминације | 2 нинута |
| Излучивање | Урин |
| Идентификатори | |
| CAS број | 51-43-4  |
| ATC код | A01AD01 (WHO) B02BC09 C01CA24 R01AA14 R03AA01 S01EA01 |
| PubChem | CID 838 |
| IUPHAR/BPS | 509 |
| DrugBank | DB00668 |
| ChemSpider | 5611 |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C9H13NO3 |
| Моларна маса | 183.204 g/mol |
Адреналин или епинефрин је хемијска супстанца која се производи у организму. Највећи део адреналина се синтетише и ослобађа из сржи надбубрежних жлезда као хормон.[1][2] Само име адреналин (лат. ad+renes=на бубрегу) или епинефрин (грч. epi-+nephros=на бубрегу) указује на порекло овог хормона. У централном нервном систему неки неурони ослобађају адреналин као неуротрансмитер.
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
- Највећи део адреналина потиче из сржи надбубрежних жлезда. Оне секретују адреналин у крв и путем крви адреналин доспева до готово свих органа где се везује за рецепторе и остварује своју функцију.
- Неке нервне ћелије смештене у продуженој мождини у области ростралне-вентро-латералне продужене мождине (РВЛПМ) (предње-трбушно-бочног дела продужене мождине) секретују адреналин на својим нервни завршецима. Ови неурони учествују у барорецепторком рефлексу. Барорецептори су специјалне сензорне ћелије које се налазе у зиду великих артерија: аорте у аортном луку (лат. arcus aortae) и каротиданим артеријама (лат. arteria carotis comunis). Имају улогу у регулацији крвног притиска.
- Адреналин заједно са норадреналином припада симпатичком нервном систему.
Улога[уреди | уреди извор]
Адреналин је један од хормона стреса. Услед стресне реакције долази до лучења адреналина из надбубрежне жлезде.[3][4] Путем крви долази до готово свих органа где изазива следеће промене (у загради су наведени главни рецептори преко којих се постиже дејство):
- убрзање рада срца (ß1)
- повећање снаге срца (β1)
- сужење крвних судова (вазоконстрикција) (α1) периферног ткива, али проширење (вазодилатација) крвних судова срца, мозга, неких мишића (β2) и још неких битних органа.
- ширење бронхија (бронходилатација) (ß2)
- стварање топлоте (ß2)
- разградња гликогена и повећање концентрације глукозе у крви (ß2)
- разградња масног ткива и повећање концентрације слободних масних киселина у крви (ß1)
- проширење зеница (мидријаза)...
Адреналин припрема организам за борбу или бег.
Метаболизам и дејство адреналина[уреди | уреди извор]
Синтеза[уреди | уреди извор]
Адреналин заједно са допамином и норадреналином припада групи катехоламина. Сви катехоамини се синтетишу из аминокиселине тирозин. Синтеза се врши директно у нервним завршецима адренергичких неурона, односно ћелија сржи надбубрежних жлезди, који поседују ензиме неопходне за ову синтезу. Тирозин се транспортује из спољашње средине, мада се може произвести из аминокиселине фенилаланин у ћелијама. Најпре се тирозин хидроксилише уз помоћ тирозинхидроксилазе до дихидроксифенилаланина (ДОПА). Затим се ДОПА процесом декарбоксилације уз дејство ензима декарбоксилаза ароматичних аминикиселина преведе у допамин. Допамин се хидроксилише преко ензима допаминхидроксилаза и настаје норадреналин, још један од неуротрансмитера. На крају се додаје метил група преко ензима фенилетаноламин-Н-метилтрансфераза и из норадреналина настаје адреналин.
Адреналин се складишти у синаптичким везикулама, односно везикулама ћелија сржи надбубрежних жлезда, одакле се и ослобађа процесом егзоцитозе.
Дејство[уреди | уреди извор]
Адреналин испољава дејство везујући се за одговарајуће рецепторе. Постоје α и β рецептори. α рецептори се деле на α1 и α2, а β на β1, β2 рецепторе. Адреналин се везије и за α и за β рецепторе подједнаким афинитетом (можда ипак за β рецепторе нешто јаче), док се неуротрансмитер норадреналин везује нешто јаче за α рецепторе. Одатле потиче и мала разлика у дејству ових веома сличних супстанци, тако да нпр. адреналин преко β2 рецептора може деловати вазодилататорно, а преко α1 вазоконстрикторно, док норадреналин делује више преко α1 рецептора вазоконстрикторно.
Сви рецептори су повезани са Г протеином.
α1-рецептори активирају преко протеина-Г фосфолипазу Ц, која доводи до даљих промена.
α2-рецептори инхибирају преко протеина-Г аденилциклазу-смањује се концентрација цАМП-а, отварају се калијумски канали, а затварају калцијумски. Ови рецептори имају инхибиторно дејство.
ß1, ß2-рецептори активирају преко протеина-Г аденилциклазу, што доводи до даљих промена као нпр. разградња гликогена, разграња масти...
Инактивација адреналина[уреди | уреди извор]
Адреналин је врло кратко активан, а затим се инактивира реапсорпцијом у нервне завршетке. У њиховој цитоплазми се разграђује путем ензима моноаминооксидаза (МАО) и катехоламин-О-метилтрансфераза (ЦОМТ) или поново складишти у везикуле. Производи инактивације су метанефрин, хемованилинска киселина и ванилин манделична киселина. Концентрација ванилин манделичне киселине се може мерити у мокраћи, што игра улогу у дијагнози наких болести.
Поремећаји[уреди | уреди извор]
Феохромоцитом је тумор који производи и ослобађа катехоламин и серотонин. Карактерише се наглим нападима високог крвног притиска (хипертензија), црвенила (енгл. flush) и повраћања.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8.
- ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6.
- ^ Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2.
- ^ Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд.
- ^ Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. PMID 19948186. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005.
- ^ Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. PMID 15860375. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007.
- ^ Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. PMID 24374199. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025.
Литература[уреди | уреди извор]
- Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд.
- Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2.
- Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |