Адреналин

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Адреналин (вишезначна одредница).
Адреналин
Epinephrine structure with descriptor.svg
Epinephrine-3d-CPK.png
IUPAC име
(R)-4-(1-hydroxy-
2-(methylamino)ethyl)benzene-1,2-diol
Клинички подаци
Категорија трудноће
  • AU: A
  • US: C (Могући ризик)
Начин применеIV, IM, ендотрахеално, IC
Правни статус
Правни статус
  • AU: S4 (Prescription only)
  • UK: POM (Само на рецепат)
  • US: само на рецепат
Фармакокинетички подаци
Биорасположивостније биорасположив (орално)
Метаболизамадренергична синапса (MAO и COMT)
Полувреме елиминације2 нинута
ИзлучивањеУрин
Идентификатори
CAS број51-43-4 ДаY
ATC кодA01AD01 (WHO) B02BC09 C01CA24 R01AA14 R03AA01 S01EA01
PubChemCID 838
IUPHAR/BPS509
DrugBankDB00668
ChemSpider5611
Хемијски подаци
ФормулаC9H13NO3
Моларна маса183.204 g/mol

Адреналин или епинефрин је хемијска супстанца која се производи у организму. Највећи део адреналина се синтетише и ослобађа из сржи надбубрежних жлезда као хормон.[1][2] Само име адреналин (лат. ad+renes=на бубрегу) или епинефрин (грч. epi-+nephros=на бубрегу) указује на порекло овог хормона. У централном нервном систему неки неурони ослобађају адреналин као неуротрансмитер.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

  • Највећи део адреналина потиче из сржи надбубрежних жлезда. Оне секретују адреналин у крв и путем крви адреналин доспева до готово свих органа где се везује за рецепторе и остварује своју функцију.
  • Неке нервне ћелије смештене у продуженој мождини у области ростралне-вентро-латералне продужене мождине (РВЛПМ) (предње-трбушно-бочног дела продужене мождине) секретују адреналин на својим нервни завршецима. Ови неурони учествују у барорецепторком рефлексу. Барорецептори су специјалне сензорне ћелије које се налазе у зиду великих артерија: аорте у аортном луку (лат. arcus aortae) и каротиданим артеријама (лат. arteria carotis comunis). Имају улогу у регулацији крвног притиска.
  • Адреналин заједно са норадреналином припада симпатичком нервном систему.
Детаљније: Барорецепторски рефлекс

Улога[уреди | уреди извор]

Адреналин је један од хормона стреса. Услед стресне реакције долази до лучења адреналина из надбубрежне жлезде.[3][4] Путем крви долази до готово свих органа где изазива следеће промене (у загради су наведени главни рецептори преко којих се постиже дејство):

Адреналин припрема организам за борбу или бег.

Детаљније: Неуротрансмитери

Метаболизам и дејство адреналина[уреди | уреди извор]

Синтеза[уреди | уреди извор]

Адреналин заједно са допамином и норадреналином припада групи катехоламина. Сви катехоамини се синтетишу из аминокиселине тирозин. Синтеза се врши директно у нервним завршецима адренергичких неурона, односно ћелија сржи надбубрежних жлезди, који поседују ензиме неопходне за ову синтезу. Тирозин се транспортује из спољашње средине, мада се може произвести из аминокиселине фенилаланин у ћелијама. Најпре се тирозин хидроксилише уз помоћ тирозинхидроксилазе до дихидроксифенилаланина (ДОПА). Затим се ДОПА процесом декарбоксилације уз дејство ензима декарбоксилаза ароматичних аминикиселина преведе у допамин. Допамин се хидроксилише преко ензима допаминхидроксилаза и настаје норадреналин, још један од неуротрансмитера. На крају се додаје метил група преко ензима фенилетаноламин-Н-метилтрансфераза и из норадреналина настаје адреналин.


Биосинтетички путеви за катехоламине и траг амине у људском мозгу[5][6][7]
Graphic of trace amine and catecholamine metabolism
Епинефрин
примарни
пут
мање
заступљени
пут
The image above contains clickable links
Код људи, катехоламини и фенетиламинергички траг амини су изведени из аминокиселине L-фенилаланин.

Адреналин се складишти у синаптичким везикулама, односно везикулама ћелија сржи надбубрежних жлезда, одакле се и ослобађа процесом егзоцитозе.

Дејство[уреди | уреди извор]

Адреналин испољава дејство везујући се за одговарајуће рецепторе. Постоје α и β рецептори. α рецептори се деле на α1 и α2, а β на β1, β2 рецепторе. Адреналин се везије и за α и за β рецепторе подједнаким афинитетом (можда ипак за β рецепторе нешто јаче), док се неуротрансмитер норадреналин везује нешто јаче за α рецепторе. Одатле потиче и мала разлика у дејству ових веома сличних супстанци, тако да нпр. адреналин преко β2 рецептора може деловати вазодилататорно, а преко α1 вазоконстрикторно, док норадреналин делује више преко α1 рецептора вазоконстрикторно.

Сви рецептори су повезани са Г протеином.

α1-рецептори активирају преко протеина-Г фосфолипазу Ц, која доводи до даљих промена.

α2-рецептори инхибирају преко протеина-Г аденилциклазу-смањује се концентрација цАМП-а, отварају се калијумски канали, а затварају калцијумски. Ови рецептори имају инхибиторно дејство.

ß1, ß2-рецептори активирају преко протеина-Г аденилциклазу, што доводи до даљих промена као нпр. разградња гликогена, разграња масти...

Детаљније: Г протеин спрегнути рецептори
Детаљније: Синапсе

Инактивација адреналина[уреди | уреди извор]

Адреналин је врло кратко активан, а затим се инактивира реапсорпцијом у нервне завршетке. У њиховој цитоплазми се разграђује путем ензима моноаминооксидаза (МАО) и катехоламин-О-метилтрансфераза (ЦОМТ) или поново складишти у везикуле. Производи инактивације су метанефрин, хемованилинска киселина и ванилин манделична киселина. Концентрација ванилин манделичне киселине се може мерити у мокраћи, што игра улогу у дијагнози наких болести.

Поремећаји[уреди | уреди извор]

Феохромоцитом је тумор који производи и ослобађа катехоламин и серотонин. Карактерише се наглим нападима високог крвног притиска (хипертензија), црвенила (енгл. flush) и повраћања.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8. 
  2. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  3. ^ Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2. 
  4. ^ Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд. 
  5. ^ Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. PMID 19948186. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005. 
  6. ^ Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. PMID 15860375. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007. 
  7. ^ Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. PMID 24374199. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд. 
  • Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2. 
  • Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адреналин&oldid=22815037”