Opsada Orleana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Opsada Orleana
Deo Stogodišnjeg rata
Vreme12. oktobar 1428—8. maj 1429.
Mesto
Orlean, centralna Francuska
Ishod pobeda Francuza
Sukobljene strane
Kraljevina Engleska
Vojvodstvo Burgundija		 Kraljevina Francuska
Komandanti i vođe
Tomas Montakut
Vilijam de la Pol
Džon Talbot
Filip Dobri		 Jovanka Orleanka
Žan od Orleana
Žan Bruse
Jačina
5.000[1] 6.400 vojnika, 3.000 građana[1]
Žrtve i gubici
preko 4.000[1] 2.000[1]

Opsada Orleana (1428—1429) označila je prekretnicu u Stogodišnjem ratu između Engleske i Francuske. Engleska je, počev od 1415. godine, neprekidno jačala i do 1428. godine dostiže vrhunac svoje moći u ratu. Orlean je zauzimao ključan položaj na reci Loari i osvajanje je bilo neophodno za dalji nastavak rata. Dolaskom Jovanke Orleanke došlo je do preokreta. Francuzi, ohrabreni njenom samouverenošću, preduzimaju deblokadu. Opsada je okončana 8. maja 1429. godine pobedom francuske vojske.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Podela Francuske u skladu sa ugovorom iz Troa

Stogodišnji rat otpočeo je 1337. godine kada je engleski kralj Edvard III poveo borbu za svoja prava na francuski presto. Prva faza rata završena je sporazumom u Bretanji-Kaleu 1359. godine u korist Engleske. U novoj fazi rata (1369—1374) pobedu odnosi francuski kralj Šarl V i osvaja sve teritorije koje su izgubili njegovi prethodnici. Englezima je ostala samo uska oblast između ušća Loare i Pirineja. Međutim, Šarlov naslednik, Šarl VI bio je duševno bolestan te su tokom njegove vladavine Francuskom upravljali Luj I Orleanski, kraljev brat i burgundski vojvoda Jovan II Neustrašivi. U Francuskoj 1407. godine, nakon ubistva Luja od Orleana, dolazi do građanskog rata u kome su se sukobile stranke Armanjaka (pristalice vojvode Orleana) i stranka Burgunđana. Burgunđani kontrolišu Pariz do 1414. godine kada vođstvo preuzimaju Armanjaci. Novi engleski kralj Henri V obnavlja Stogodišnji rat i nanosi poraz Armanjacima kod Azenkura 1415. godine. Poraz Armanjaka dovodi do prevlasti Burgunđana, a Jovanov naslednik, Filip III Burgundski, sklapa mir u Trou sa Henrijem. Henri je određen za Šarlovog naslednika. Međutim, obojica kraljeva umiru 1422. godine nakon čega je, u skladu sa odredbama sporazuma, obema državama zavladao maloletni Henri VI. Regenti maloletnog kralja postali su Hemfri od Glostera (nad Engleskom) i Jovan od Lankastera, vojvoda Bedforda (nad Francuskom). Jovan Bedford i Filip Burgundijski držali su najveći deo severne Francuske. Međutim, dve trećine zemlje stale su na stranu Šarlovog sina, dofena Šarla.

Orlean u 15. veku[uredi | uredi izvor]

Grad Orlean nalazi se na reci Loari u centralnoj Francuskoj. U vreme opsade je bio najseverniji grad koji je ostao lojalan francuskoj kruni. Englezi i Burgunđani kontrolisali su sve teritorije severno od Orleana uključujući i Pariz. Položaj Orleana bio je veoma značajan i predstavljao je prvu prepreku saveznicima za napad na Šarlove teritorije. Kao prestonica vojvodstva Orlean, ovaj grad je imao veliki značaj početkom 15. veka. Vojvode Orleana bile su na čelu političke frakcije Armanjaka koja je odbacila ugovor iz Troa i podržala dofena Šarla. Šarlo, vojvoda Orleana, Lujev naslednik, pao je u zarobljeništvo u bici kod Azenkura. U skladu sa viteškim pravom, grad se predao neprijatelju bez borbe te je imao pravo na blaži tretman.

Engleska ofanziva[uredi | uredi izvor]

Englezi i Burgunđani su ugovorom u Amijenu (1423) obnovili svoj savez protiv dofena Šarla. Osvajanje Orleana bilo je od ključnog značaja ne samo za kontrolu reke Loare već i za povezivanje engleskih oblasti na zapadu i burgundskih oblasti na istoku. Francuski otpor bio je uglavnom neuspešan sve do pobede kod Montargisa. Francuzi nisu iskoristili ovu pobedu zbog unutrašnjih sukoba između Artura III od Bretanje i Žorža Tremola, miljenika dofena Šarla[2][3]. Sredinom 1428. godine došlo je čak do borbi među samim Francuzima. Englezi su početkom godine prikupili nove snage od 2.700 ljudi pod Tomasom Montakutom, grofom Solsberija[4]. U savezu sa burgundskim vojnicima, vojska koja je krenula na dofena brojala je 10.000 ljudi. Na sastanku u proleće 1428. godine Jovan od Lankastera određuje pravac kretanja vojske ka zapadu. Orlean nije bio prva meta vojvode Bedforda jer napad na Orlean, dok je vojvoda u zarobljeništvu, nije bio u skladu sa viteškim običajima. Međutim, nakon dolaska engleskih pojačanja pod Solsberi (jul 1428) Jovan od Lankastera je promenio mišljenje. Između jula i oktobra 1428. godine grof Solsberija uspostavlja vlast nad teritorijama oko Rambujea i Šartra. Zatim nastavlja jugozapadno ka Anžeu, ali odatle iznenada kreće jugoistočno ka Orleanu[5]. Orlean je odsečen i opkoljen.

Opsada[uredi | uredi izvor]

Engleski položaji oko Orleana

Opsada Orleana otpočela je 12. oktobra 1428. godine. Artiljerijsko bombardovanje otpočelo je pet dana kasnije. Englezi napadaju bastion 21. oktobra, ali ih Francuzi odbijaju zasipajući ih vrelim uljem.[6][7] Englezi nakon toga odustaju od frontalnog napada. Dana 26. novembra Tomasa Montakuta, grofa Solsberija, pogodilo je topovsko đule dok je nadgledao podizanje opsadnih kuli. Engleske akcije zaustavljene su u narednim danima. Erl je odveden u Meing na oporavak, ali je preminuo nedelju dana kasnije.[8] Bedford za novog komandanta postavlja Vilijama de la Pola, prvog vojvodu Safoka. Vilijam je opseo grad odlučivši da ga glađu primora na predaju. Do proleća 1429. godine Englezi podižu uporišta južno i zapadno od grada dok je severoistočni izlaz iz grada ostao otvoren iako ga je kontrolisala engleska patrola.

Oktobra 1428. godine u Rišmondu i La Tremoluse preduzimaju pripreme za deblokadu Orleana. Šarl I Burbonski, grof Klermona, okupio je francusko-škotske snage u Blou radi deblokade Orleana. Škotske snage predvodio je Džon Stjuart Darnlej. Šarl i Džon napali su konvoj koji je iz Pariza prevozio namirnice za englesku vojsku. Predvodio ga je vitez Džon Fastolf. U sukobu poznatom kao bitka kod Heringsa (12. februar 1429) Englezi odnose veliku pobedu. Šarl se uspeo spasti, ali je škotski komandant ostao da leži na bojnom polju.[9][10] Fastolf je tri dana kasnije stigao pred Orlean. Dočekan je trijumfom engleske vojske.[2]

Poraz je bio težak udarac za Francuze. Žan od Orleana i Šarl Burbonski krivili su jedan drugog za katastrofu što je obnovilo razmirice iz 1427. godine. Šarl Burbonski napušta bojište i povlači se na svoje imanje odbijajući da dalje učestvuje u ratu.[2] Dofen Šarl počinje da razmatra ideju da pobegne u Škotsku i odrekne se vlasti.[2] Žan od Orleana je ponudio Bedfordu predaju i neutralnost Orleana u ratu. Međutim, verujući da će grad ubrzo pasti, Bedford je ponudu odbio.[11]

Dolazak Jovanke Orleanke[uredi | uredi izvor]

Jovanka ulazi u Orlean

Na sam dan bitke kod Heringsa, mlada francuska seljanka, Jovanka Orleanka, zakazala je sastanak sa Robertom od Bodrikura, na kome je izjavila da joj je Bog poslao vizije u kojoj joj nalaže da deblokira Orlean i kruniše dofena Šarla u Remsu za francuskog kralja.[12] Robert ju je već dva puta odbijao, ali je ovoga puta pristao i obezbedio joj pratnju do Šinona. Francuskom je kružilo proročanstvo da će devojka u oklopu spasti državu od engleske vlasti. Ova devojka doći će iz Lorene gde se i nalazio Domremi la Pisel, rodno mesto Jovanke Orleanke. Stoga je Jovankin dolazak pred Orlean ulio novu snagu u branioce. Jovanka je 6. marta stigla u Šinon gde se sastala sa skeptičnim grofom La Tremola. Tri dana kasnije upoznala je dofena Šarla.[13] Sa 400 do 500 ljudi, Jovanka je napustila Blo (27/28. april) i krenula ka Orleanu. Kretala se ka severu grada. Nakon što se probila kroz neprijateljske snage, Jovanka je 29. aprila, oko osam časova prepodne, trijumfalno ušla u Orlean. Dočekana je sa mnogo radosti. Grad je deblokiran ubrzo nakon Jovankinog dolaska. U narednim danima Jovanka je povremeno paradirala ulicama Orleana kako bi braniocima podigla moral. Takođe je Englezima slala zahteve da napuste opsadu. Englezi su ismevali ove zahteve. Sa Žanom od Orleana Jovanka je vodila žučne rasprave oko taktike. Žan je napustio Orlean kako bi doveo pojačanja. Dana 5. maja, na Spasovdan, Jovanka je pozvala na napad na najveće englesko utvrđenje, Sent Loren.[14] Međutim, francuski komandanti, znajući da je ljudima potreban odmor, odlučili su da dan provedu u miru. Tokom noći je ratni savet doneo odluku da je najbolji pravac delovanja ka južnom delu grada gde su engleske snage bile najslabije.

Deblokada[uredi | uredi izvor]

Operacija je otpočela u ranim jutarnjim satima 6. maja. Francuzi su prešli reku i iskrcali su se na ostrvo Svetog Agnana. Odatle su preko improvizovanog pontonskog mosta započeli iskrcavanje. Prozrevši njihove namere, engleski komandant Vilijam Glasdejl se sa snagama učvrstio u blizini ostrva. Pre nego što se čitava vojska iskrcala, Jovanka je naredila neoprezni napad na engleska uporišta koji se skoro pretvorio u katastrofu. Jovanka se jedva uspela spasiti. U napadu je ranjena u nogu. Sledećeg dana, 7. maja, vođene su borbe oko glavne engleske kule koju Francuzi uspevaju da osvoje. Englezi su pretrpeli velike gubitke. Skoro 1.000 Engleza je ubijeno, a 600 zarobljeno. Oslobođeno je 200 francuskih vojnika. Englezi su izgubili uporišta na južnoj obali Loare.[15]

Ujutro, 8. maja, engleska vojska na severnoj obali, pod komandom Vilijama de la Pola i lorda Džona Talbota, postrojena je u bojni red na polju u blizini Svetog Lorena. Francuska vojska pod Žanom od Orleana postrojena je pred njima. Oko sat vremena dve vojske su stajale postrojene jedna prema drugoj sve dok se Englezi nisu odlučili na povlačenje. Pridružili su se drugim engleskim jedinicama u Božansiju i Mejingu. Neki od francuskih komandanata došli su na ideju da gone neprijatelja, ali je, navodno, Jovanka sprečila napad jer je bila nedelja.[16]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Englezi nisu prihvatili poraz. Iako su pretrpeli velike gubitke i povlačenje iz Orleana, okolne oblasti i okruzi i dalje su bili u njihovim rukama. Zaista, bilo je moguće da se Englezi reorganizuju i nastave opsadu jer je i most bio popravljen. Jovanka se 13. maja susrela sa dofenom Šarlom kod Tursa i izvestila ga je o pobedi pozivajući ga na marš ka severoistočnoj Šampanji, ka Remsu gde ga je, prema uputstvu koje je dobila u vizijama, trebalo krunisati za kralja. Francuski komandanti su, međutim, znali da najpre treba osloboditi oblast oko Orleana. Posle niza kratkih opsada oslobođeni su Žargu (12. jun), Mejing (15. jun), Božansi (17. jun). Loara je sada bila pod kontrolom dofena Šarla. U bici kod Pataja (18. jun) Džon Talbot trpi strahovit poraz od Francuza. Sam Talbot je pao u zarobljeništvo. Dana 16. jula Jovanka i dofen stižu pred Rems. Sledećeg dana je dofen krunisan kao Šarlo VII.

Već sledeće, 1430. godine, Jovanka je pala u zarobljeništvo pokušavajući da deblokira opsednuti Kompjenj. Bedford ju je predao inkviziciji koja ju je proglasila vešticom i osudila na spaljivanje na lomači. Araskim mirom iz 1436. godine Burgundija izlazi iz rata. Bedford je odbio da potpiše sporazum te je rat nastavljen. Poslednja velika bitka vođena je 1450. godine kod Forminjija. Engleska 1453. godine izlazi iz rata. Sa Burgundijom se Šarlov naslednik, Luj XI, obračunao u tzv. Burgundskim ratovima (1474—1479).

Učesnici opsade[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Paul Charpentier et Charles Cuissard, Journal du siège d'Orléans, 1428-1429, H. Herluison, 1896. (p. 410)
  2. ^ a b v g Ramsay 1892, str. 386.
  3. ^ Beaucourt 1882, str. 144–68.
  4. ^ Ramsay 1892, str. 380.
  5. ^ Ramsay 1892, str. 381.
  6. ^ Ramsay 1892, str. 383.
  7. ^ Cousinot's Pucelle (p.261)
  8. ^ Ramsay 1892, str. 383–384
  9. ^ Ramsay (1892:p.385-86)
  10. ^ Cousinot's Pucelle (p.266)
  11. ^ Ramsay 1892, str. 386—87.
  12. ^ Cousinot 1864, str. 272.
  13. ^ Ramsay (1892). p. 390.; Beaucourt (1882: v.2. p. 204–209)
  14. ^ Ramsay 1892, str. 393.
  15. ^ Quicherat Proces (1845: v.3. p. 109).
  16. ^ Cousinot's Pucelle (p.296)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Opsada Orleana na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Орлеана&oldid=27673187”