Opsada zamka Makišima
| Opsada zamka Makišima | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Sengoku perioda | |||||||||||
 Japan oko 1570. Teritorija klana Oda obojena je žuto. Bitka je vođena u južnom delu provincije Jamaširo, južno od Kjota. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
|
Klan Oda |
Ašikaga šogunat | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Oda Nobunaga Akeči Micuhide Tojotomi Hidejoši |
Ašikaga Jošiaki  Ivanari Tomomiči † Mijoši Nagajoši † Matsunaga Hisahide | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| 70.000[1] |
4.000[1] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| neznatni[1] | znatni[a][1] | ||||||||||
Opsada zamka Makišima[b] (jap. 槇島城の戦い) bila je pobeda Oda Nobunage nad pristalicama šoguna Ašikaga Jošiakija.[2]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nesuglasice između šoguna Jošiakija i Oda Nobunage, koji je od osvajanja vlasti u Kjotu upravljao vojskom i provincijama potpuno po svom nahođenju, počele su odmah po šogunovom stupanju na vlast (1568). Kako bi sprečio svaki Jošiakijev pokušaj da se stvarno umeša u državne poslove, Nobunaga je početkom 1570 (23. januara)[v] naterao šoguna da potpiše zvaničnu izjavu, kojom je obećao da neće izdavati nikakve naredbe bez Nobunaginog pristanka. Uprkos tome, Jošiaki je pokušao da na razne načine zaobiđe Nobunagu i ojača svoj položaj, što nije prošlo nezapaženo: u septembru 1572. Nobunaga mu je uputio zvaničan protest u 17 tačaka, kojim je optužio šoguna za dvoličnost i zloupotrebu položaja. Najvažnije Nobunagine zamerke Jošijakiju bile su:[1]
- nebriga o potrebama carskog dvora,
- slanje pisama i naređenja u provincije u tajnosti,
- okupljanje i nagrađivanje novih pristalica bez ikakvih zasluga u službi,
- sklanjanje dragocenosti iz šogunove palate,
- konfiskovanje imovine hramova,
- grubo postupanje sa Nobunaginim pristalicama, njihovim ženama i slugama,
- zapostavljanje starih i zaslužnih pristalica, za koje se Nobunaga lično založio,
- ignorisanje Nobunaginih saveta,
- zaplena imovine preminulih dvorana bez ikakve krivice,
- davanje pomilovanja za novac,
- primanje poklona u novcu od oblasnih gospodara i gomilanje novca,
- prodaja zaliha pirinča u vojnim skladištima zamka Niđo (spremljenih za slučaj opsade) za novac,
- nagrađivanje šogunovih ljubavnika mestima u državnoj službi.
- da šogunove pristalice i dvorani gomilaju novac, kao i šogun, kako bi mogli u svakom trenutku da napuste Kjoto,
- da je šogun među prostim narodom izašao na loš glas zbog pohlepe.[1]
Iz Nobunaginih zamerki jasno se vidi da je do jeseni 1572. Jošiaki pokušavao da na razne načine sakupi novac i obezbedi vlastite pristalice u Kjotu i saveznike među oblasnim gospodarima u provincijama. Jošiaki je zadužio Nobunagine zaklete neprijatelje, Azai Nagamasu iz Omija i Asakura Jošikage-a iz Ečizena, koji su krajem 1570 (posle poraza u bici kod Anegave), bili opsednuti na planini Hiei u Kjotu, kada je u njihovu korist intervenisao kod Nobunage i naredio primirje.[1]
Rat šoguna protiv Oda Nobunage[uredi | uredi izvor]
Otvoreno uvređen od Nobunage, Jošijaki je početkom 1573. u tajnosti planirao pobunu protiv Nobunage. Vojno-politička situacija izgledala je krajnje nepovoljno po Nobunagu: ustanak Iko-sekte (u provincijama Ize, Omi i Secu) bio je u punom jeku i napadi na njihova glavna uporišta u Osaki i Nagašimi bili su odbijeni. Na istoku su Nobunagine snage poražene od Takeda Šingena u bici kod Mikatagahare (krajem decembra 1572) u Totomiju, a na severu su stajale neporažene vojske klanova Azai i Asakura u Omiju i Ečizenu. U samim Domaćim provincijama oko Kjota, u aprilu 1572. pobunili su se protiv Nobunage gospodari Mijoši Nagajoši (u zamku Vakae u provinciji Kavači) i Matsunaga Hisahide i njegov sin (koji su držali zamkove Šigi i Tamon kod Nare u provinciji Jamato). Uz to, stari Nobunagini neprijatelji Hosokava Rokuro i Ivanari Tomomiči vratili su se u Kjoto iz izgnanstva i dobili pomilovanja.[1]
Prva bitka i pomirenje[uredi | uredi izvor]
Početkom februara 1573. šogun je otvoreno istupio protiv Nobunage: njegove pristalice (oko 10.000) utvrdile su se u zamku Imakatata i podigle tvrđavu Išijama u provinciji Omi istočno od Kjota kao glavnu bazu operacija. U odgovor, Nobunaga je već 20. februara poslao svoje najbolje vojskovođe u napad: nedovršena tvrđava Išijama zauzeta je za tri dana (24-26. februara), a 29. februara zamak Imakatata osvojen je na juriš.[1]
25. marta sam Nobunaga je krenuo na Kjoto: u prestonici, šogunove pristalice spalile su njegovu nedovršenu palatu, na šta je Nobunaga odgovorio spaljivanjem predgrađa (3. aprila), a sutradan i čitavog severnog Kjota. Pošto je Nobunagina vojska opsela šogunovu palatu, Jošiaki je pristao na pregovore i kapitulirao 6. aprila 1573: šogun se potčinio Nobunagi, ali je zadržao zamak Nidžo u Kjotu i ostao na položaju.[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Takvo otvoreno gaženje njegovog ugleda bilo je neprihvatljivo za šoguna, i primirje je potrajalo svega tri meseca. Jošiaki se ponovo pobunio već 3. jula 1573. i zatvorio se u tvrđavu Makišima u provinciji Jamaširo, južno od Kjota. U zamku Nidžo u prestonici utvrdili su se šogunove pristalice Hino Terusuke, Takakura Nagasuke, Ise Sadatame i Micubiši Fudžihide. Na šogunov poziv, ustali su i Nobunagini stari neprijatelji, pristalice Mijoši trijumvirata. U provinciji Jamaširo Ivanari Tomomiči zatvorio se u zamak Jodo (između Kjota i Makišime), a šogunove pristalice Vatanabe Kunai i Isogai Šinemon sagradili su tvrđavu Išijodži u podnožju planine Hiei, dok je Jamamoto Cušima podigao tvrđavu Šizuharajama severno od Kjota. U severnom Kavačiju Mijoši Nagajoši utvrdio je zamak Vake, a u provinciji Jamato Matsunaga Hisahide i njegov sin držali su zamkove Šigi i Tamon (kod Nare).[1]
Nobunaga je veoma brzo reagovao: već 6. jula ukrcao je vojsku na brodove i prešao jezero Biva, iskrcavši se kod Sakamoto-a. Nobunagina vojska ušla je u prestonicu već 7. jula i opkolila nadmoćnim snagama Nidžo, čija se posada predala bez borbe, a šogunovi ljudi su svi do jednog predali taoce i prešli Nobunagi.[1]
16. jula Nobunaga je napustio Kjoto i krenuo na jug: njegova vojska masovno je prešla moćnu reku Udži 18. jula oko 10 sati ujutro (Sat Zmije) i podišla tvrđavi Makinošima. Šogunova laka pešadija (ašigaru) ispala je iz zamka i pokušala da zadrži Nobunaginu prethodnicu, ali je potisnuta natrag izgubivši preko 50 viđenijih ratnika. Usledio je opšti napad na tvrđavu i Nobunagina vojska je već pri prvom jurišu probila spoljašnji bedem Makinošime sa sve četiri strane. Zapalivši zamak, Nobunagini ljudi prodrli su u unutrašnje dvorište: šogun Jošiaki bio je prinuđen da lično uće u borbu, ali je ubrzo zarobljen. Tako je zamak Makošima, smatran najjačom tvrđavom u provinciji Jamaširo, osvojen na juriš 18. jula 1573.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Gušenje pobune u provinciji Jamaširo[uredi | uredi izvor]
Šogunove pristalice u provinciji Jamaširo ubrzo su savladane: do 21. jula tvrđava Išijodži na planini Hiei predala se bez borbe, a Isogai Šinemon pobegao je u planine provincije Kij, gde je uskoro ubijen. Ivanari Tomomiči, opkoljen u zamku Jodo južno od Kjota, poginuo je u samoubilačkom jurišu iz zamka nakon što je Tojotomi Hidejoši nagovorio njegove vazale da ga izdaju i izbace iz tvrđave. Jedino je Jamamoto Cušima u tvrđavi Šizuharajama severno od prestonice uspeo da se održi još neko vreme: Akeči Micuhide opsedao ga je sve do početka oktobra, i najzad ga pogubio lukavstvom.[1]
Gušenje pobune u provinciji Kavači[uredi | uredi izvor]
U provinciji Kavači, Mijoši Nagajoši održao se u zamku Vake do početka novembra 1573, kada su trojica njegovih glavnih vazala, u zamenu za pomilovanje od Nobunage, ubila njegovog vernog kastelana Kanejama Nobusadu i pustila Nobunagine trupe u tvrđavu. Opkoljen u glavnoj kuli, Mijoši je lično pogubio svoje žene i sinove, a zatim izašao i napao čitavu Nobunaginu vojsku sa još trojicom vernih ratnika. Njegova herojska smrt opisana je u Hronici gospodara Nobunage sa neskrivenim divljenjem.[3]
Gušenje pobune u provinciji Jamato[uredi | uredi izvor]
U provinciji Jamato Matsunaga Hisahide održao se do zime, kada je dobio pomilovanje od Nobunage (decembra 1573): po ugovoru o kapitulaciji, njegov sin Matsunaga Hisahiči predao je zamak Tamon kod Nare 26. decembra 1573 (po gregorijanskom kalendaru 18. januara 1574), a dvanaest dana kasnije Hisahide je posetio Gifu, gde se lično izvinio Nobunagi i odneo mu darove.[g] [1]
Kraj šogunata Ašikaga[uredi | uredi izvor]
Posle pobede, Oda Nobunaga se nije usudio da pogubi šoguna, čija je ličnost u ono vreme smatrana svetom i nepovredivom, plašeći se osude i neprijateljstva čitave zemlje. Umesto toga, Ašikaga Jošiaki je proteran u zamak Vakae u provinciji Kavači u pratnji Tojotomi Hidejošija, dok je njegov novorođeni sin ostao uz Nobunagu kao talac. Međutim, šogunov dvor i činovnici su raspušteni, i Nobunaga je preuzeo neposredno upravljanje prestonicom: Nobunagin vazal Murai Nagato postavljen je za guvernera Kjota. Bio je to de facto kraj šogunata Ašikaga, iako se Ašikaga Jošiaki zvanično odrekao titule šoguna tek 1588.[1]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.
- ^ Ili Makinošima u izvorima na engleskom jeziku.
- ^ Svi datumi u ovom članku navedeni su po lunarnom kalendaru, koji se u to vreme koristio u Kini i Japanu (i koji se navode u japanskim izvorima iz tog vremena), osim ako nije naglašeno drugačije. U praksi, lunarni kalendar kasni za gregorijanskim oko 23 dana, tj. datum u gregorijanskom kalendaru je za 23 dana veći nego u lunarnom, što je naročito upadljivo na samom kraju godine, kada se godine u oba kalendara razlikuju. Primera radi, 26. decembar 1573. po lunarnom kalendaru je 18. januar 1574. po gregorijanskom.
- ^ Najprikladniji dar u ovakvoj prilici bio je mač, rad nekog čuvenog majstora, skupoceni kineski čajnik (koji se cenio koliko i mač) ili velika svota novca kao zamena za ovo dvoje. Prilikom kapitulacije 1568, Matsunaga Hisahide poklonio je Nobunagi čajnik vredan 40 miliona bakarnih novčića.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 158—191. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
- ^ „Province List - Photos of Japanese Castles”. castle.jpn.org. Pristupljeno 2022-03-31.
- ^ Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 202—203. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.