Pređi na sadržaj

Oto de la Roš

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Oto de la Roš
Lični podaci
Datum rođenja12. vek
Datum smrti1234
Mesto smrtiRay-sur-Saône,
Porodica
PotomstvoGaj I de la Roš, Othon V de la Roche
RoditeljiPons II de la Roš
PrethodnikGuy of Ray
NaslednikGaj I de la Roš

Oton de la Roš (umro pre 1234) je bio učesnik Četvrtog krstaškog rata, osnivač i prvi vladar Atinskog vojvodstva.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Oton je bio plemić iz Burgundije[1]. Uzeo je učešća u Četvrtom krstaškom ratu boreći se pod Zadrom i Carigradom. Nakon osvajanja Carigrada bio je jedan od članova odbora koji je izabrao cara novoformiranog Latinskog carstva[2]. Carsku krunu preuzeo je Balduin Flandrijski[3]. U skladu sa martovskim sporazumom potpisanim pred zidinama još uvek nezauzetog Carigrada, krstašu Bonifaciju Monferatskom pripali su posedi oko Nikeje u Maloj Aziji. Međutim, Bonifacije je samostalno osvojio Solun koga je odredio za prestonicu nove kraljevine.[4]. Odatle je preduzimao pohode ka srednjoj i južnoj Grčkoj. Oton se priključio vojsci koja je osvojila Tesaliju, Beotiju i Atiku. Kao vazal solunskog kralja, Oton je zavladao ovim prostorima formirajući Atinsko vojvodstvo[5]. Uzeo je titulu megaskira ili Velikog gospodara (grčki: μεγασκύρ)[6]. Nije jasno kako je dobio titulu duksa (vojvode)[7] Morejska hronika navodi da je titulu dao lično francuski kralj Luj IX Otonovom nasledniku Gaju I de la Rošu[7][8] Atinski akropolj utvrđen je tokom Otonove vladavine[9]. Oton je formirao i atinsku arhiepiskopiju[10]. Nju je potvrdio i papa Inoćentije III 1206. godine. Nakon Bonifacijeve smrti dolazi do sukoba između latinskog cara Henrika Flandrijskog i namesnika Bonifacijevog maloletnog sina koje je predvodio Oberto II od Bijandrata. Oton je stao na stranu latinskog cara[11][12]. Oton se 1208. godine oženio Izabelom[13][14]. U isto vreme zabeležen je i njegov prvi sukob sa crkvom. Oton je primoravao arhiepiskopa Berarda da se odrekne prava da imenuje blagajnika atinske katedrale u njegovo ime[13]. Papa Inoćentije III ovlastio je arhiepiskopa Larise da istraži slučaj[13].

Latinska kula na Atinskom akropolju

Sledeće, 1209. godine, Oton je svečano primio latinskog cara koji je posetio Atinu[15]. Međutim, istoričar Žak Longon piše da Oton nije nikada prihvatio Henrikovu vrhovnu vlast i da je ostao veran Bonifacijevom nasledniku Dimitriju sve do pada Solunske kraljevine 1224. godine[5]. Zbog toga je neizvesno da li je Oton Tebu dobio od Henrika ili ne.[16]. Sa Žofroom I Vilerdenom, Oton je 1210. godine preduzeo niz vojnih akcija sa ciljem da konsoliduju svoju vlast. Zauzeli su Akrokorint 1210. godine, Argos i Nafplio 1212. godine. Kao nadoknadu, Oton je primio dva Gospodstva u Argolidi: Argos i Nafplio i Damalu. Teba je, zbog svoje svilarske industrije, postala Otonova prestonica i ekonomski centar njegovog domena, a Atina je ostala mesto Otonovog stanovanja. Živeo je u svom dvorcu na vrhu Akropolja. Oton je održavao dobre odnose sa Inoćentijem i njegovim naslednikom Honorijem[17]. Sukob sa atinskim sveštenstvom doveo je do sukoba sa papom Honorijem. Honorije ga je ekskomunicirao. Sukob je rešen 1223. godine kada je Oton pristao da popusti pred crkvenim zahtevima[17] Oton se od 1225. godine ne pominje u istorijskim izvorima. Tada je verovatno dao ostavku na atinski presto i predao je svom sinu, a sam se vratio u Burgundiju, iako je ova pretpostavka nesigurna. Umro je pre 1234. godine jer njegov sin Oton II sebe tada naziva "sinom bivšeg lorda Otona, vojvode Atine" (filius quondam domini Ottonis, ducis Athenarum)[17]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Pons II de la Roche
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Oto de la Roš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Longnon 1973, str. 61.
  2. ^ Villehardouin 2007, str. 31.
  3. ^ Lock 1995, str. 35.
  4. ^ Lock 1995, str. 43–44
  5. ^ a b Fine 1994, str. 89.
  6. ^ Setton 1946, str. 235. n. 1.
  7. ^ a b Fine 1994, str. 109. n.2.
  8. ^ Setton 1946, str. 235. n.1.
  9. ^ Longnon 1973, str. 241.
  10. ^ Lock 1995, str. 206.
  11. ^ Setton 1976, str. 27.
  12. ^ Lock 1995, str. 58.
  13. ^ a b v Setton 1976, str. 412.
  14. ^ Lock 1995, str. 364.
  15. ^ Setton 1976, str. 29.
  16. ^ Longnon 1946, str. 88–89
  17. ^ a b v Longnon 1978, str. 215–16

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ото_де_ла_Рош&oldid=26967765”