Pređi na sadržaj

Petar Pavlović (geolog)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Petar S. Pavlović
Petar S. Pavlović (oko 1895)
Puno imePetar S. Pavlović
Datum rođenja(1864-07-10)10. jul 1864.
Mesto rođenjaPožarevac, Kneževina Srbija
Datum smrti5. avgust 1938.(1938-08-05) (74 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija
NarodnostSrbin
Zanimanjegeolog

Petar Pavlović (Požarevac, 10. jul 1864 — Beograd, 5. avgust 1938) bio je geolog, upravnik Muzeja srpske zemlje, danas Prirodnjački muzej.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 28. juna/10. jula 1864. godine u Požarevcu, od majke Jelene (1832—1913), ćerke vojvode Nikole Milićevića i oca Stojka (1823—1906), konjičkog oficira.[1][2] Porodica je imala desetoro dece, ali samo šestoro je doživelo punoletstvo. Petar je imao tri brata i dve sestre. Najstariji je bio Pavle, koji je postao biolog i profesor u Drugoj beogradskoj gimnaziji, zatim mlađi Ivan, koji je bio oficir i nastavio oficirsku karijeru i najmlađi Milan je takođe bio biolog i profesor u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Najstarija sestra je bila Jelica (1859—1937) i mlađa Katarina (1872—1952), koja je postala nastavnik u Višoj ženskoj školi i profesor u Učiteljskoj školi u Beogradu.[3]

Školovanje[uredi | uredi izvor]

Osnovnu školu započeo je u Užicu, gde mu je otac bio službeno raspoređen kao komandant,[3] ali su se ubrzo preselili, pa je osnovnu školu (1878), a zatim i gimnaziju završio u Beogradu.[1] Pošto je položio ispit zrelosti 1882. godine, upisao se na Veliku školu, na prirodno-matematički odsek, Filozofskog fakulteta, koji je završio 1886.[4]

Živeo je u burnim vremenima. Pri prvoj regrutaciji 1885. bio je oslobođen vojske kao privremeno nesposoban, ali se zatim iste godine prijavio kao dobrovoljac u Srpsko-bugarskom ratu. Tada je raspoređen za pisara u Intendaturi Vrhovne komande, što mu se računalo kao polovina vojnog roka, dok je drugu polovinu služio od kraja 1886. do marta 1887. u Beogradu.[3]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Postavljen je za predavača gimnazije u Zaječaru 1887, gde je ostao do avgusta 1888, kada je dao ostavku na državnu službu i počeo da sprema profesorski ispit. Naredne godine je položio ispit iz biološke grupe (mineralogija i geologija sa paleontologijom i hemija sa hemijskom tehnologijom) i u septembru postao profesor Druge beogradske gimnazije. Tokom 1893/94. slušao je predavanja iz geologije i paleontologije na Bečkom univerzitetu, a u isto je vreme radio na geološko-paleontološkom odeljenju jestastveničkog muzeja u Beču.[4] Po instrukcijama Teodora Fuksa (nem. Theodor Fuch) je proučavao tercijarnu faunu sa područija Srbije i po njegovom savetu[5] naredne školske godine 1894/95. studirao je recentne i naročito tercijarne mekušce kod profesora Spiridona Brusine, na zagrebačkom jestastveničkom muzeju, a zatim je u Beču nastavio sa proučavanjem fosilnih foraminifera.[4]

Posle toga se vratio u Drugu beogradsku gimnaziju. Od tada je započela njegova borba za osnivanje prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Godine 1895. formiran je odbor za podizanje muzeja, a on je izabran za njegovog „poslovođu“.[5] Godine 1897. izabran je i postavljen za kustosa Geološkog zavoda Velike škole i asistenta na katedri za paleontologiju, 1901. postao je i privremeni upravnik Muzeja srpske zemlje,[6] danas Prirodnjački muzej.[6] Kao pomoćnike u muzeju, imao je, između ostalih i sva tri brata. Rad na muzeju je shvatio kao svoju nacionalnu misiju. Imao je zasluge u organizaciji i uređivanju tog muzeja. Za stalnog kustosa geološkog muzeja postavljen je 1905.[7]

Pored redovnih dužnosti, takođe je učestvovao u izradi planova i programa za mineralogiju i geologiju u srednjim školama.[6] U dva maha je biran za nadzornika osnovnih škola 1890. i 1892, a od 1898. do 1917, je bio stalno u komisiji za polaganje profesorskih ispita iz jestastvenice.[8]

Učestvovao je u Balkanskim ratovima, kao komesar činovničkog reda u Municionom odeljenju Dunavske divizije II poziva. U Prvom svetskom ratu je bio inspekcioni kontrolor, ali je u oktobru 1915. razrešen vojne dužnosti i vratio se u Beograd.[3]

Na mestu privremenog upravnika Muzeja srpske zemlje se nalazio sve do 1926, kada je, po sopstvenoj molbi penzionisan, posle 38 godina rada.[8] Po njegovom odlasku sa dužnosti, na mestu upravnika muzeja nasledio ga je dr Dušan Stojićević, kustos zoolog. Radio je i posle penzionsanja, kao izaslanik ministra prosvete za niže i više tečajne ispite, širom Jugoslavije, a od 1931. je radio na terenskim istraživanjima, kao spoljašnji saradnik Geološkog instituta Kraljevine Jugoslavije.[8]. U Muzeju srpske zemnje radio je dobrovoljno sve do maja 1931.

Takođe se zalagao za razvoj ornitologije. Starao se, ne samo o uvećanju zbirki ptica, već je skupljao podatke o njihovoj seobi i redovno objavljivao kataloge muzejskih zbirki ptica. Razvio je i široku mrežu dobavljača primeraka za zbirke. Takođe je voleo gajeno, baštensko i kulturno bilje. Na svojim putovanjima je zapisivao njihove lokalne i dijaletske nazive, kao i nazive njihovih delova.[9]

Nije se nikad ženio.[3]

Umro je 5. avgusta 1938. u Beogradu. Narednog dana je sahranjen na Novom groblju u Beogradu.[3]

Taksoni[uredi | uredi izvor]

Bavio se pionirskim istraživanjem fosilne i recentne faune. Opisao je za nauku veliki broj novih taksona i dao im naučne nazive. Tako je, postupajući prema tradiciji da se novootkrivenim vrstima mogu davati imena u čast ličnostima koje autor posebno uvažava, definisao nekoliko zanimljivih taksona[10]:

  • (lat. Planorbis nusici), vrsta puža, nazvana prema Branislavu Nušiću, koji je imao i prirodnjačkog dara i kao srpski konzul u Osmanskom carstvu, slao paleontološki materijal[10]
  • (lat. Planorbis popovici), vrsta puža, koju je posvetio mladom geologu Bošku Popoviću, koji je poginuo na Ceru 1914.[11]
  • (lat. Pyrgula radici), po dobrom prijatelju Vladimiru Radiću[11]
  • (lat. Micromelania milicevici), po književniku Milanu Đ. Milićeviću[11]
  • (lat. Valvata bojanovski), po laborantu Geološkog instituta, koji mu je fotografisao sve „nove oblike“ mekušaca sa Kosova i Metohije[11]

Akademik[uredi | uredi izvor]

Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (Akademije prirodnih nauka) od 3/16. februara 1906, a pravi član (Akademije prirodnih nauka) od 18. februara 1922. Sa pristupnom besedom „Razviće neogena u Srbiji“ (fra. Le développement du néogène en Serbie), proglašen je akademikom 28. januara 1923.[12] U SKA je učestvovao u raznim komisijama, a potpisao je predloge za prijem mnogih dopisnih članova.[13]

Takođe je bio član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu (1905) u razredu Matematičko prirodoslovnom,[13] redovni član Srpskog geološkog društva, Hrvatskog naravoslovnog društva u Zagrebu, bugarskog Prirodoispitatelnog društva u Sofiji, nemačkog Malakozoološkog društva u Frankfurtu.[14] Bio je redovni član Profesorskog društva i od 1893. član njegove uprave.[13]

Dela[uredi | uredi izvor]

Napisao je veliki broj[7] manjih stručnih priloga i referata za časopise „Nastavnik“, „Prosvetni glasnik“, „Učitelj“, „Javor“, „Delo“, „Lovac“, „Geološki anal Balkanskog poluostrva“.[14]

  • „Mediteranska fauna u Rakovici“ (1890), štampana je sa manjim izmenama i na nemačkom jeziku
  • „Od kladova do Kostoca“ (1890)
  • „O tercijaru Timočke krajine“ (1891)
  • „Zemljotresi u Srbiji 1893 s dodatkom zemljotresa u okolnim zemljama“ (1896)
  • „Jestastvenički muzeji u susednim zemljama“ (1897)
  • „O radu na podizanju Jestastveničkog muzeja u Srbiji“ (1902)

Iz zoologije se posebno ističe malakološki:[7]

  • „Foraminiferi iz II mediteranskih slovjeva u Srbiji“ (1901) paleonotološka studija
  • „Prilozi poznavanju mekušaca iz Stare Srbije i Makedonije“, sa opisom nekih novih vrsta, njihovih odlika i zoografskim promatranjima
  • „Mekušci iz Srbije i suvozemni puževi“, kao posebno izdanje, sa zoografskom kartom Kraljevine Srbije SKA (1912)

Ornitološki radovi:

  • „Spisak ptica u muzeju srpske zemlje“, kao koautor, (1904) i dodatak spisku (1905)

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Za rezultate postignute u radu sa učenicima u gimnaziji i Muzeju srpske zemlje je odlikovan Ordenom Svetog Save V stepena (1899), IV stepena (1903), zatim III stepena (1910) i II stepena (1923). Na kraju karijere je dobio Orden Belog orla petog reda (1925).[13]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Bošković 1906, str. 402.
  2. ^ Pantić & Vasić 1997, str. 153.
  3. ^ a b v g d đ Pantić & Vasić 1997, str. 154.
  4. ^ a b v Bošković 1906, str. 403.
  5. ^ a b Pantić & Vasić 1997, str. 156.
  6. ^ a b v Bošković 1906, str. 404.
  7. ^ a b v Hadži 1928, str. 373.
  8. ^ a b v Pantić & Vasić 1997, str. 157.
  9. ^ Pantić & Vasić 1997, str. 182.
  10. ^ a b Pantić & Vasić 1997, str. 187.
  11. ^ a b v g Pantić & Vasić 1997, str. 188.
  12. ^ Nikić, Žujović & Radojčić-Kostić 2007, str. 233.
  13. ^ a b v g Pantić & Vasić 1997, str. 183.
  14. ^ a b Bošković 1906, str. 405.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Павловић_(геолог)&oldid=27492329”