Pejsi

Pajot ili pejsi (hebrejski: פֵּאָה‎; množina: פֵּאוֹת), takođe se izovara kao pe'ot, pejot; ili pajos, pejos, pejois, pajois u izgovoru Aškenaza, je jevrejska reč za bočne strane ili bočne lokne. Pajot nosi neki muškarac i dečaci u ortodoksnoj jevrejskoj zajednici na osnovu tumačenja biblijske zabrane protiv brijanja "uglova" glave. Bukvalno, pe'ah označava "ugao, stranu, ivicu". Postoje različiti stilovi pajota među ortodoksnim jevrejima kao što su Haredi, Jevrejima iz Jemena i Hasidskim Jevrejima. Jemenski Jevreji nazivaju svoje bočne lokme simonimom (סימנים), bukvalno "znaci", jer su njihovi dugodlaki bočnici služili kao prepoznatljiva osobina u Jemenskom društvu (razlikujući ih od svojih ne-jevrejskih suseda).

Rabinska interpretacija

Tora kaže, "Nećete zaokružiti (פְּאַת) pe'at na svojoj glavi" (Levitikus 19:27). Reč pe'at je uzimana je da znači dlaka ispred ušiju koja se proteže ispod jagodične kosti, na nivou sa nosom (Talmud - Makot 20a). Mišna je tumačila regulativu tako da se ona primenjuje samo na muškarce. Tako je postao običajen u određenim krugovima kako bi se omogućio rast kose preko ušiju, i obesili se u vidu kovrdže ili lokne.Prema Maimonidesu, brijanje bočne strane (kovrdža) je bila praksa naroda. U halakhiskoj literaturi postoji značajna diskusija o preciznoj lokaciji pajota i načinu na koji je njihovo uklanjanje zabranjeno.

Istorija

Kako su se kabalistička učenja širila u slavonskim zemljama, tamo je prihvaćen običajni pajota. Već 1845. godine praksa njihovog nošenja je zabranjena u Ruskoj imperiji. Krimski Karaiti nisu nosili pajot, pa su ih krimski Tatari nazvali zulufsız čufutlar ("Jevreji bez pajota"), kako bi ih razlikovali od Krimčaha, koji se zovu zulufi čufutlar ("Jevreji sa pajotom"). Mnogi Herediski i Jemenski Jevreji dopuštaju da njihove kovrdže rastu izuzetno dugo. Neki Harediti puštaju da njihov kovrdže rastu na bočnim njihovim stranama, ali ih nose kratke ili ih povlače iza ušiju. Čak i među jevrejskim grupama u kojima muškarci ne nose primetan pajot, često ih mladići nose sve do doba bar-mitzve.

Stilovi

Mladi Hasid nosi uvrnuti pajot.

Brisker pejot pušten iza ušiju.

Dužine i održavanje varijanti pejota značajno variraju među jevrejskim grupama:

• Belz Hašidimi paze da nikada ne podseku svoje pajote, već da se ono prepliću duž njihove bočne strane oko ušiju koliko god je to potrebno.
• Mnogi Breslov Hašidim nose duge uvijene pramenove kao i njihov rabin, Načman Breslov. Međutim, drugi imaju svoj pajot u različitim stilovima u skladu sa učenjem rabija Načmana da njegovi sledbenici ne bi trebalo da imaju uniformno obeležje.
• Pajoti Čabad-Lubavitč Hasidim nisu toliko uočljivi, ali postoje. Dugački su koliko i kosa nalaze se oko ušiju i iza njih kako bi mogli da se pomere, i koji se takođe smatraju vratom pajota.
• Neki od Gerer Hešidima podižu svoje bočne pramenove dok se nalaze u hramovima, i povlače ih ispod svoje jarmulke. Drugi, naročito u Izraelu, nose ih spuštene.
• Skver Hasidim okreću njihove bočne delove u tesnu spiralu i ostavljaju da im ispadnu ispred uva.

• Neki tradicionalni Jemenski Jevreji i dalje nosi prepoznatljive dugačke i tanke zakrivljene pramenove, koje često sežu do nadlaktice. Stvarna oblast na kojoj raste kosa i gde počinje prsten je uredan.

Većina drugih hašidičkih grupa nosi svoje pajote nadole i ukovrdžane.

Na litvanske Jevreje manje je uticala praksa Kabala, ali i dalje zadržavaju bočne strane u određenoj meri u malom broju varijanti:

• Litvanski Jevreji često presecaju bočne pajote, ali ostavljaju gomilu pramenova i stavljaju ih iza uha; ovaj stil se najčešće pronalazi među studentima ješiva, koji ponekad uklanjaju nerazvijene žlebove kada rastu bočni zulufi.
• Članovi Briskog pokreta četkaju kosu pravo, obično tako da dostiže do ušnog režnja; ponekad, neki od pramenova nisu isečeni, i izvučeni iza uha.