Караими

Из Википедије, слободне енциклопедије
Караими
Qaraylar.jpg
Караими у традиционалној одећи, Крим, 19. век
Укупна популација
≈ 3000
Региони са значајном популацијом
 Украјина (са Кримом) 1,196[1]
 Крим 715[2]
 Пољска 346[3]
 Литванија 241[4]
 Русија 205[5]
Језици
Караимски, Литвански, Пољски, Руски
Религија
Караитски јудаизам, Хришћанство
Сродне етничке групе
Ашкенази, Сефарди, Мизрахи, Самарићани, Туркијски народи


Караими (кримско-караимски: Кърымкъарайлар јд. къарай – qaray; тракајско караимски: јд. karaj, мн. karajlar; хебр. קראי מזרח אירופה; тур. Karaylar) су етничка група туркијских народа. Познати још под називом Караити или Караји и следбеници су караимског јудаизма. Живе у централној и источној Европи, највише на територији бившег руског царства. Караими је руски, украјински, литвански и пољски назив за припаднике ове етничке групе.

Порекло[уреди]

Гробље близу Феодосије (Крим)
Бивша караимска синагога (кенеса) у Кијеву

Говорници туркијског караитског језика (на Криму Карајларски) су живели на Криму вековима. Њихово порекло је још увек неразјашњено. Неки их сматрају потомцима караитских Јевреја који су населили Криму и прихватили кипчачки језик. Други их сматрају потомцима Хазара или Кумана. Кипчаци су им наденули караитски јудаизам. Многи данашњи Караими одбијају етничко јеврејско порекло и идентификују се са Хазарима.[6] Специјалисти за хазарску теорију караиског порекла,[7][8] су предложили следеће:

  • Каријамски језик припада фамилији језика Кипчака, док је Хазарски језик из групе огурских језика. Нема сродности ових двају турскијских језика;[9]
  • Према наводима Хазарске Кореспонденције, хазарски јудаизам је највероватније облик талмудског јудаизма.[10] У традиција караитског јудаизма постоји само једна света књига () ranks only the Танах и она не признаје Талмуд и
  • Хазари су нестали у 11. веку. Прва писања о кримским Караимима датирају с почетка 14. века.[11]

Садашњи Караими опстају упркос идентификацији са Јеврејима, наглашавајући своје турскијско порекло и трврдећи да они практикују "Мозаичну религију" која је одвојена и другачија од јудаизма. Милер напомиње да Каирами са Крима нису захтевали одвајање личног идентитита од осталих јеврејских народа све до почетка 19. века. Заговорници овог одвајања су Абрахам Фрикович и Сима Бобович како би избегли талас јаког антисемитизма.[12]

Још од доба Златне хорде на овамо, Караими су насељавали села широм Крима и око Црног мора. За време Кримског каната, највеће заједнице Караима су биле у градовима: Чуфут кале, Судак, Феодосија и Бахчисарај.

Историја[уреди]

Средњи век[уреди]

Према многим изворима, виши сталежи хазарског друштва су прешли на јудаизам у 8. и 9. веку н.е. Опсег овог преласка није познат. По пропадању хазарског Каната, група хазарских устаника се придружила Мађарима у инвазији данашње Мађарске и ту су се стационирали на крају 9. века. Археолошки остаци хазарских насеобина су пронађени у Трансилванији (данашња Румунија) у 20. веку. Пронађени су натписи на каменим плочама ове садржине:[13] (први ред) "Њихова вила (палата) је позната." (други ред) "Јуеди Кур Караите." или "Јуеди Кур д Караите."

Учењаци су ово узели као доказ да су последњи Хазари заправо Караими.

Велика кнежевина Литванија и државна заједница Пољске и Литваније[уреди]

Према традицији Караима,[14] Велики Војвода Витолд кнежевине Литваније је преместио једну групу кримских Караима у Литванију. Тамо су наставили да говоре својим језиком, мада постоје суштинке разлике између језика литванских и кримских Караима.[15] Литвански Караими су се населили прво у Виљнус и Тракај, а потом Биржај, Пасвалис, Наујаместис и Упите.

Литвански Караими су касније населили територију данашње Белорусије и Украјине, које су биле под Великом кнежевином Литванијом. Караимске заједнице су се појавиле у Галичу и Кокизову (близу Lavovа) у области Галиција, а такође и у Луцку и Деражну у области Волинија.[16][17][18] То су били Јевреји (рабанизма и караита) и они су у Литванији имали одређену стопу аутономије за време владавине Михела Езофович Старијег.[19] Тракајски Караими су одбили да се придржавају правила, наводећи постојање разлика међу народима. Касније су се сви Јевреји, укључујући и Караиме,[20] приклонили рабанизму[21] и постали део система опорезивања "Веже земаља Литваније" (1580–1646). Рабанити који су говорили јидишким су сматрали караимски језик турскијским, а Караиме отпадницима које треба држати у опресији. Каријами су се због тога побунили. Године 1646, Каријами су избачени из групе траканских рабанских јудаја. Упркос оваквим тензијама, 1680. године лидери рабанитских заједница су одбранили Каријаме села Шати (близу Тракаја) од крвне освесте. Представници обеју група су потписали споразум 1714. године којим су се обавезали на поштовање и решавање размирица њиховог конфликта.

Традиционално[22] преци кримских Караима су били фармери и чланови војске како у Великој Кнежевини Литваније и Државној заједници Пољске и Литваније,[23] тако и у кримском Канату. Према историјским документима Велике Кнежевине Литваније, главно занимање Кримских Караима је било зеленаштво.[24] Имали су неке привилегије, па чак и били ослобођени од служења војске.[25] У Кримском Канату, Караими су били угњетавани јер су Јевреји, а једна од забрана је била јахање коња.[26]

Познати караимски учењаци у Литванији су били Исак бен Аврам Трокије (1543–1598), Јозеф бен Мордекаи Малиновски, Зера бен Натан Трокије, Саломон бен Ахарон Трокије, Езра бен Нисан (умро 1666.) и Јозиа бен Јуда (умро после 1658. године). Неки Каријами су били јако богати.

За време државне заједнице Пољске и Литваније, Караими су платили високу цену за време хмељничекијевог устанка 1648. године и рата између Русије и државне заједнице Пољске и Литваније између 1654–1667 године. Многи градови су опљачкани и запаљени, међу њима Деражне и Тракај, где је остало само 30 породица 1680. године. Уништење Караима у Деражну 1649. године је описано у поеми (и на хебрејском и језику Караима) лидера заједнице Хазана Јозефа бен Јешуа Ха-Машбира.[27] Католички мисионари су радили на покрштавању локалних Караима, мада је у већини случајева то прошло без успеха.

Руско царство[уреди]

Караимска кенеса у Тракају (данашња Литванија)

Лидери Караима 19. века, као што су Сима Бобовоч и Аврам Фрикович, су били главни разлог због кога се статус Караима променио током Руског царства. Фрикович је био јако трврдоглав у намери да повеже Караиме са Хазарима, те је био оптужен за лажирање докумената и натписа којима је доказивао своје тврдње.[28]

На крају, влада руског царства је признало Караиме као део туркијских, а не јеврејских народа. Пошто је оцењено да Караими нису одговорни за смрт Исуса., били су изузети од многих оштрих ограничења постављених на друге Јевреје. Имали су исти статус као и кримски Татари. Сродни Кримчаци, са сличним етнолингвистичком позадином, само рабанистички јудаји, били јако обеспраљени усвајањем антисемитских закона за време руског царства.

Соломон Самоилович Крим (1864-1936), кримски Караим агроном, је изабран 1906. године на заседању Прве Думе (1906–1907) за Кадет-а (Демократске партије). Новембра 16. 1918. године он постаје премијер краткотрајних кримских руских либерала, антисепаратистичке и антисовјетске владе, која је подржавала немачку војску.[29]

По припајању Крима руском царству главни центар Караја постаје град Јевпаторија. Њихов статус под руском царском владавином је био јако плодове за Караиме деценијама касније.

Холокауст ера[уреди]

Године 1934, представници караимских заједница су у Берлину питали нацистичке вође за искључе Караиме из антисемитских регулатива на основу њиховог статуса који имају у Русији, тврдећи да су они Руси. Агенција за утврђивање порекла и породице је установила да се са гледишта немачког закона, Караими не могу сматрати Јеврејима. Писмо од нем. Reichsstelle für Sippenforschung званично наредио:

Караитса секта се не може сматрати јеврејском религиом на основу параграфа 2, тачке 2 првог закона о стицању држевљанства. Међутим, не може се утврдити да су Караими у целини крвно повезана група, јер се расна категоризација појединца не може одредити без његовог личног порекла и расних карактеристика…[30]

Ова пресуда је поставила темељ за дање поступање нациста према заједници Караима у источној Европи. У исто време су Нацисти имали много резерви према Караимима. СС Обергрупенфирер Бергер Готлоб написао је новембра 24. 1944. године следеће:

"Њихове мојскијске религије су недобродошле. Међутим, на основу расне припадности, језика и религијских догми ... дискриминација Караима је недопустива због њихових сродника (Бергер је овде мислио на кримске Татаре). Но, како не би нарушавали јединствену антијеврејску оријентацију нација под вођством Немачке, препоручује се овој малој групи могућност одвојеног постојања (на пример, на затвореним градилиштима близу радничких батаљона)..."

Упркос томе што су им однојени статус, групе Караима су масакриране у раним фазама рата. Немачки војници који су током инвазије наишли на Караите у Русији (Операција Барбароса), не знајући за свој правни статус по немачком закону су их напали. Њих 200 је убијено код Бабиног Јара. Савезник Немаца, Вишијевска Француска је почела да захтева регистрацију Караима као Јевреје, али се све завршило добијањем нејеврејског статуса после добијање наредбе од Берлина.[31]

Приликом испитивања Ашкенази рабини на Криму, они су Немцима рекли да су Караими нису јевреји, са намером да их спасе субдине њихових рабанских сународника.[32] Многи Караими су ризиковали животе кријући јевреје тврдећи да су јевреју део њихових заједница.

Караимско гробље у Варшави основано 1890. године
Караимско гробље у Тракају.
Караимско гробље у Бахчисарају на Криму.

У Виљнусу и Тракају, нацисти су натерали караимског хакима Сераја Шапшала да направи листу чланова његове заједнице. Иако је дао све од себе, није успео да сачува све Караиме своје заједнице.

Послератни период[уреди]

Након совјетског преузимања Крима од нацистичких снага 1944. године, совјетске власти пребројале су 6.357 преосталих Караими. Караими нису били подвргнути масовној депортацији за разлику од кримских Татара, Грка, Јермена и других, јер су совјетски органи тврдили да су сарађивали током нацистичке немачке окупације. Неки појединачни Караими су депортовани.

Асимилација и емиграција су значајно смањили број чланова заједница Караиме. Неколико хиљада је преостало у Литванији, Белорисији, Украјини, Русији и Пољској. Мале заједнице постоје у Израелу, Турској, САД и Уједињеном Краљевству.

Географска дистрибуција[уреди]

Име "кримски Караити" или "Караими" се често тумачи неправилно, пошто су многе гране ових заједница пронашле пут до изворних локација широм Европе. Током времена, неке од ових заједница су се шириле у читавом региону, укључујући и Крим. Према традицији Караиме, све источноевропске караитцке заједнице су произашле из оних са Крима,[33] али неки модерни историчари сумњају у кримско порекло литванских Караима.[15][34] Ипак, њихово име, "Кримски Караити", користи се за турску говорну заједницу Караима која би требало да потиче са Крима, разликујући је од историјских арамејско, хебрејско и арапско-говорних Караима Леванта, Анатолије и Блиског Истока. За потребе писања овог чланака, термин "Кримски Караити", "Караими" и "Караји" се користе наизменично, док се термином "Караити", означавају грана Караима који су примили и задржали јудаизам као главну религију.

Литванија[уреди]

Кенеса у Виљнусу

Локалне заједнице Караима и даље постоје у Литванији (где су пре свега око Паневежиса и Тракаја) и Пољској. Попис из 1979. године у СССР-у је показао 3.300 Караима. Културна заједница Караима Литваније је основано 1988. године.

Према литванској веб страници Караима, Одсек за статистику Литваније је 1997. године спровео етностатистичко истраживање под називом "Караими у Литванији". Одлучено је да се испитају сви одрасли Караими и мешовите породице у којима је бар један од чланова Караим. Током анкетирања, на почетку 1997. године било је 257 особа караимске националности, од којих је 32 деце до 16 година.

Религија[уреди]

Давидова звезда је склоњена са куполе тракајске кенесе 1962. године.[35] Неколико година касније, звезда је скинута и са гвоздене капије[36]

До 20. века, Караизам је била једина религија Караима.[37] Током руског грађанског рата значајан број Караима је побегао у Југославију, Чехословачку, Пољску и Мађарску, а потом у Француску и Немачку.[38][39] Већина њих је прешла на хришћанство.

Еманципација кримских Караита у руском царству је изазвало културну асимилацију, праћену спекуларизацијом. Овај процес је настављен шорм СССР-а док су кенесе биле затворене.[40]

Године 1928. секуларни караимски филолог Сераја Шапшал је изабран за хакама пољских и литванских Караима. Као јак присталица руске оријенталистичке теорије В. Григорјева о хазарском пореклу кримских Караита, Шапшал ствара караимску религију и историјску доктрину о дејудаизацији[41]

Средином тридесетих година, он је почео да ствара теорију која описује алтај-турскијско порекло Караима и паганске корене религијског учења Караите (богослужење светом храсту, политеизм, где је врховни бог Тенгри - Жртва). Шапшалова доктрина је и даље тема критичког истраживања и јавне расправе. Направио је низ других промена у циљу караимске туркификације и брисања елемената караитског јудаизма из њихове културе и језика.[42][43] Он је издао наређење којим се укида учење хебрејског у караитским школама и замјењује имена јеврејских празника и месеци са туркијским еквивалентима (табела) .

Према Шапшалу, Кримски Караити су били пагани који су усвојили законе Мојсија, али су наставили да се придржавају својих древних турскијских учења. Осим тога, тврдио је да су Караити вековима поштовали Исуса и Мухамеда као пророке. У пост-совјетском периоду, Шапшалова теорија о историји и пореклу је даље развијана у модерним публикацијама Караилара[44] (нпр. "Легенде кримских Каирата") и званично ју је усвојило удружење кримски караима “Крымкарайлар”, као једини исправан поглед на караимску прошлост и садашњост у 2000. години.[45]

Еволуција кримско-караитских имена празника у 20. веку[уреди]

Традиционална хебрејска имена (1915)[46][47] Друго име Модерна турскијска имена[48] Српски превод туркијских имена.[49][50]
Пасха Хаг ха-маца (Фестивал бесквасног хлеба) Тимбил Чуџи Бесквасни хлеб («Тимбил») фестивал
Омер Сефира
  • Бројање Омера
Сан Баши Почетак бројања
Јарти Сан Средина бројања
Шавуот Хаг Шавуот
  • Гозбе недеље
Афталар Чудзи Гозбе недеље
9. Тамуз Чом Харевији (4. месец поста) Бурунху Оруч Први пост
7. Ав Чом Хахамиши (5. месец поста) Ортанчи Оруч Средина поста
10. Ав Јом ха-Чурбан
  • Дан уништења (Соломонов храм).
  • Друго име: "Недава"(приношење жртвоване животиње)
Курбан Жртвовање
Рош Хашана Јом Теру'ах Биру Киуниу Дан рогова
Јом кипур буквално "Дан помирења" Бошатлих Киуниу Дан помирења
Гедалија Чом Хашвији (7. месец поста) изостављено
Сукот "Хаг Ха Асиф"
  • буквално "Табернакул"
  • "Фестивал жетве"
Алачих Чудзу или Орак Тоју Фестивал жетве
9. Тавет Чом Хасири ((10. месец поста)) Оруч Пост
Пурим "Судбина". Киниш троугласти колач са са филом .[51]
Не сматра се празником Јил Баши Почетак године

Генетика[уреди]

Леон Кул и Кевин Алан Брук предводили су прву научну студију кримских Караита користећи генетско тестирање Y хромозома ДНК и митохондријалну ДНК, а резултати су показали да су кримски Караити заправо делимично блискоисточног порекла и повезани са потомцима рабинских Јевреја.[52][53]

Култура[уреди]

Језик[уреди]

Караимски језик је кипчачко-турскијски језик, сродан кримотатарском, Армено-кичачком и осталим. Поред много различитих утицаја на караимски језик, посебно арапско, хебрејског и персијског, они су први променили изглед караимског лексикона. Касније, због значајног пољског, руског и украјинског утицаја, многе словенске и балтичке речи ушле су у језик пољских, литванских, украјинских и руских Караима. Хебрејски је остао у употреби у литургијске сврхе. Након окупације Крима, Турски језик се користио за пословне и управљачке сврхе. Постоје три различита дијалекта:

Сви облици припадају источној групи Караима, док су тракајски и галички Караими припадници западне групе. Тренутно само мали број Караима говори караимским језиком (72 који говоре кримским,[1] 118 тракајским и око 20 галичким дијалектом).

Кухиња[уреди]

Кибин

Најпознатија храна је Кибин, руско име Кибина (множина Кибин), караимски назив кибин (множина кибинлар). Кибинлар су пите од крављег млека у облику полумесеца са надевом млевене говедине или кукуруза, печене у пећници или у папира за печење. Други оброци који заједнички за кримске Караите и Липка Татаре су чебурек, пелмени и шашлик (Најчешће се производе од овчетине).[54]

Свечана јела кувана за верске празнике и свадбе су:

  • Тимбил је округли колач пасхе и без квасца,[55] то је тесто или кнедле са кремом и маслацем или маслацем и јајима. Име овог празника је Тимбил Чиџи[56],
  • Квалтама је пита Шивут празника. То је пита од сирева, која има седам слојева и симболише седам недеља, прошлу пасху, четири слоја квасца, три сира. Име празника Афтала Чуџи[56] и
  • Свадбени колач је Кијовлиулк (са младожењине стране) и Лелин'лик (са младине стране).

Видети још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,196 Karaites in the Ukraine as a whole (including the Crimea) [ http://2001.ukrcensus.gov.ua/rus/results/nationality_population/nationality_popul1/select_51/?botton=cens_db&box=5.1W&k_t=00&p=50&rz=1_1&rz_b=2_1&n_page=3%29 Распределение населения по национальности и родному языку УКРАИНА Distribution of the population by nationality and mother tongue, Ukraine (Russian language version)]
  2. Population in Autonomous Republic of the Crimea = 671, population in Sevastopol city council area = 44. 671+44 = 715. Распределение населения по национальности и родному языку, Автономная Республика Крым (Distribution of the population by nationality and mother tongue, Autonomous Republic of the Crimea )
    Распределение населения по национальности и родному языку, Г.Севастополь (горсовет) (Distribution of the population by nationality and mother tongue, Sevastopol city council)
  3. Ludność. Stan i struktura demograficzno-społeczna.Narodowy Spis Powszechny Ludności i Mieszkań 2011.
  4. „Gyventojai pagal tautybę, gimtąją kalbą ir tikybą” (PDF). Statistics Lithuania. Приступљено 9. 01. 2015. 
  5. Russian Census 2010: Population by ethnicity Archived 24 April 2012[Date mismatch] at the Wayback Machine. (руски)
  6. Blady 113–130.
  7. Golden (2007a). стр. 9.
  8. Brook (2006). стр. 110–111, 231.
  9. Ердал, Марсел (1999). "Хазарски језик". In: Golden et al., 1999:75–107
  10. «...After the days of Bulan there arose one of his descendants, a king Obadiah by name, who reorganized the kingdom and established the Jewish religion properly and correctly. He built synagogues and yeshiva/yeshivot, brought in Jewish scholars, and rewarded them with gold and silver. … They explained to him the Bible, Mishnah, Talmud and the order of divine services. The King was a man who revered and loved the Torah. He was one of the true servants of God. May the Divine Spirit give him rest!…» Khazar Correspondence text
  11. A. Harkavy, Altjudische Denkmaler aus der Krim, mitgetheilt von Abraham Firkowitsch, SPb., 1876.
  12. Miller ___.
  13. Vékony, Gábor (1997): Szkíthiától Hungáriáig: válogatott tanulmányok. [From Scythia to Hungary: Selected Studies] Szombathely: Életünk Szerk. Magyar Írók Szövetsége. Nyugat-magyarországi Csoport. Ser.: Életünk könyvek. стр. 110
  14. хебр. «…ובשנת 1218 תתקע"ח לאלף החמשי וויטולט דוכוס הגדול של ליטא ערך מלחמה על הטטארים והשיג באי קרים ונלחם וישב שבי ויקח עמו מקירים 483 משפחות קראים ויוליכם לליטא ויצו לבנות להם עיר ויקרא אותה טראק החדשה ויתן להם כתב חרות ושדות ואדמה ויושיבם בעיר ההיא 330 משפחות...…» ( «… At 1218 Витолд, Велики Војвода Литваније је заратио са Татарима, стигао до Крима, борео се и заробио и са собом одвео 483 караимских породица, за које је наложио изградњу града, названог Тракај и дао им слободу, земљу и сигурност…») .Абрахам Фрикович // Споменици Јевреја на Криму, pp. 252— Виљнус 1872 (хебр. ספר אבני זכרון המאסף רשימות המצבות על קברי בני ישראל בחצי האי קירים אשר אסף ורשם… כמהר״ר אברהם פירקאוויץ ירו׳ נר״ו.)
  15. 15,0 15,1 „Karaites of Crimea: History and Present-Day Situation in Community”. Приступљено 14. 04. 2016. 
  16. Nosonovsky, M.; Shabarovsky, V. (2005). „Караимская община XVI-XVIII веков в Деражном на Волыни”. Vestnik EUM. 9: 31—52. 
  17. Шабаровський, В. В (Shabarovsky, V.V.) (2013). Караими Волиније. Lutsk: Tverdynya. 
  18. Shapira, Dan; Lasker, Daniel, J. (2011). Последње генерације источноевропских Караима. Jerusalem: Ben-Zvi Институт и Центар за студије и културу пољских Јевреја. 
  19. Jews and Heretics in Catholic Poland – A Beleaguered Church in the Post-Reformation Era – by Magda Teter
  20. «He-Avar» («Хе-Авар») Magazine, Petrograd, № 1, 1918
  21. Jacob Mann, "Karaica", Texts and Studies in Jewish History and Literature, no. 11, Philadelphia, 1935; Jurgita Šiaučiūnaitė – Verbickienė, Žydai Lietuvos Didžiosios Kunigaikštystės visuomenėje: sambūvio aspektai, Vilnius, 2009; Idem, Ką rado Trakuose Žiliberas de Lanua, arba kas yra Trakų žydai, in Lietuvos istorijos studijos, no. 7, 1999.
  22. Кизилов М. Ильяш Караимович и Тимофей Хмельницкий: кровная месть, которой не было, (М. Kizilov. Ilyash Karaimovich and Timofey Khmelnitsky: the blood feud that never took place) Institute of Oriental Studies of the Russian Academy of Sciences in publication Фальсификация исторических источников и конструирование этнократических мифов Archived 27 January 2013[Date mismatch] at the Wayback Machine..«Hачиная приблизительно с межвоенного периода и вплоть до наших дней, караимские националисты стараются представить мирное караимское население Восточной Европы в роли «неустрашимых и храбрых воителей», что едва ли одобрили их богобоязненные исторические предки, которые были преимущественно торговцами и ремесленниками».
  23. „Universitas Helsingiensis”. Приступљено 14. 04. 2016. 
  24. Древние привилегии литовско-волынских караимов, извлеченные из актов замка Луцкого 1791 г«Но вникнув в смысл привилегии Витольда замечаем, что в древние времена тамошние Караимы более всего занимались заимодавством; да, и по сие время зажиточные люди этого общества не оставляют этого прибыльного промысла; и отдавая свои капиталы в рост, в обеспечение их берут у своих должников в арендное содержание мельницы, корчмы, а чаще всего ссудят под заклад движимого имущества».
  25. Древние привилегии литовско-волынских караимов, извлеченные из актов замка Луцкого 1791 г«В следствие того они били челом его Королевской милости, что издавна еще при Великом Князе Витольде и при Сигизмунде и при отце нашем Короле Казимире его милости, жиды [Троцкие] (i.e Karaite Jews) никогда на войну не хаживали и не посылали».
  26. P. S. Pallas Bemerkungen auf einer Reise in die Südlichen Statthalterschaften des Russischen Reichs (1799–1801)
  27. Nosonovsky, M. (2011). „The Karaite Community in Derażne and its Leader Hazzan Joseph ben Yeshu'ah”. Eastern European Karaites in the Last Generations: 17—35. 
  28. Harkavy, Albert. "Altjudische Denkmaller aus der Krim mitgetheilt von Abraham Firkowitsch, 1839–1872." In Memoires de l’Academie Imperiale de St.-Peterboug, VIIe Serie, 24, 1877; reprinted Wiesbaden, 1969.
  29. Fisher, Alan W. (1978). The Crimean Tatars. Hoover Press. стр. 264. ISBN 978-0-8179-6662-1. Приступљено 08. 11. 2009. 
  30. YIVO archives, Berlin Collection, Occ E, 3, Box 100, letter dated January 5, 1939.
  31. Semi passim.
  32. Blady. стр. 125–126.
  33. The Karaite Encyclopedia by Nathan Schur (Frankfurt, 1995) Archived 28 December 2007[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  34. Ahiezer, G. and Shapira, D. 2001.'Karaites in Lithuania and in Volhynia-Galicia until the Eighteenth Century' [Hebrew]. Peamin 89: 19–60
  35. "...its cupola was originally surmounted by a shield of David, but the removal of this emblem was ordered some ten years ago by the local hakham [i.e. Szapszał] as smacking too much of traditional Judaism. The offending symbol, however, still remains on the iron gate, from which it could hardly be removed without causing a conspicuous blemish...”Published in : ISRAEL COHEN, Vilna, Philadelphia (1943). стр. 463–464
  36. Seraphim, Peter Heinz. Das Judentum im Osteuropäischen Raum, 1938 "...126. Das Wappen der Karaimen am Eingang zu ihrer "Kenessa" in Troki bei Wilna..."
  37. Катехизис, основы Караимского закона. Руководство по обучению Закону-Божию Караимского юношества. — СПб., 1890.
  38. Album «Archive of the Dmitri Penbeck’s family» – compiled by V. Penbek — Simferopol-Slippery Rock, 2004. — C. 24
  39. Кропотов В. С. Военные традиции крымских караимов — Симферополь, 2004. — C. 75
  40. Kizilov, Mikhail. „Karaites and Karaism: Recent Developments”. paper presented at the CESNUR 2003 Conference, Vilnius, Lithuania. Приступљено 14. 04. 2016. 
  41. Roman Freund «Karaites and Dejudaization» (Acta Universitas Stockholmiensis. 1991. – №30).
  42. М. Кизилов, «Новые материалы к биографии Шапшала»// Материалы девятой международной конференции по иудаике (2002), с. 255—273.
  43. E.g compare the Trakai kenassa gate in 1932 [1] and today File:Trakai Kenesa.JPG
  44. A. Malgin. Евреи или тюрки. Новые элементы в идентичности караимов и крымчаков в современном Крыму [Jews or Turks. New elements in the identity of the Karaites and Krypchaks in modern Crimea] (2002)
  45. «Попытки приписать крымским караимам чуждые этнос и религию, смешение этнических крымских караимов с караимами по религии, искажение истории — оскорбляют национальные чувства и создают предпосылки для национальных и религиозных конфликтов.» («Attempts to attribute the Crimean Karaites alien ethnicity and religion, mixing ethnic Crimean Karaites with the Karaites on religion, the distortion of history – offend the national feelings and create the conditions for national and religious conflicts») Караи (крымские караимы). История, культура, святыни. — Симферополь, 2000.
  46. КАРАИМСКИЙ КАТИХИЗИС ВКРАТЦЕ/ Сост. М. Я. Фиркович. — Мелитополь:1915г( Karaite Catechism briefly/ M.J Firchovich. – Melitopol 1915 )
  47. THE BRIEF CATECHISM -THE INSTRUCTIONS for basic education of karaite children in the Law of God and the brief history of karaism //Y B. Shamash(Translation from Russian of КРАТКИЙ КАТИХИЗИС/ Сост. Я. Б. ШАМАШ)
  48. «Lithuanian Karaim Calendar» Archived 28 March 2008[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  49. Караимско-русско-польский словарь / Н. А. Баскаков, А. Зайончковский, С. Ш. Шапшал, 1974,
  50. „Караимские праздники.”. Приступљено 14. 04. 2016. 
  51. „Народы России - Национальная кухня крымских караимов (караев)”. Приступљено 11. 09. 2017. 
  52. Kevin Alan Brook, Leon Kull, and Adam J. Levin, "The Genetic Signatures of East European Karaites," August 28, 2013, [2]
  53. Kevin Alan Brook, "The Genetics of Crimean Karaites," Karadeniz Araştırmaları №42 (Summer 2014): pp. 69–84, pdf
  54. Virtual Karaim Museum Archived 14. 04. 2013. at Archive.is
  55. «Lietuvos karaimai: Religija: Šventės».» Archived 9 October 2011[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  56. 56,0 56,1 „Шапшалов календар”. Караитски народи Русије. Приступљено 11. 9. 2017. 

Литература[уреди]

  • Шабаровський, В. В (Shabarovsky, V.V.) (2013). Караими Волиније. Lutsk: Tverdynya. 
  • Ben-Tzvi, Yitzhak. The Exiled and the Redeemed. Philadelphia: Jewish Publication Society, 1957.
  • Blady, Ken. Jewish Communities in Exotic Places. Northvale, N.J.: Jason Aronson Inc., (2000). стр. 115–130.
  • Brook, Kevin Alan (2006). The Jews of Khazaria (2nd изд.). Rowman & Littlefield Publishers, Inc. 
  • Friedman, Philip. "The Karaites under Nazi Rule". On the Tracks of Tyranny. London, 1960.
  • Green, W.P. "Nazi Racial Policy Towards the Karaites", Soviet Jewish Affairs 8,2 (1978). стр. 36.–44
  • Golden, Peter B. (2007a). „Khazar Studies: Achievements and Perspectives”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars: New Perspectives. Handbook of Oriental Studies. 17. BRILL. стр. 7—57. ISBN 978-9-004-16042-2. Приступљено 13. 02. 2013. 
  • Karaite Judaism: Introduction to Karaite Studies. Edited by M. Polliack. Leiden: Brill Publishers, 2004, 657–708.
  • Kizilov, Mikhail. Karaites Through the Travelers' Eyes: Ethnic History, Traditional Culture and Everyday Life of the Crimean Karaites According to the Descriptions of the Travelers. Qirqisani Center, 2003.
  • Kizilov, Mikhail. "Faithful Unto Death: Language, Tradition, and the Disappearance of the East European Karaite Communities," East European Jewish Affairs 36:1 (2006): 73–93.
  • Krymskiye karaimy: istoricheskaya territoriya: etnokul'tura. Edited by V.S. Kropotov, V.Yu. Ormeli, A. Yu. Polkanova. Simferpol': Dolya, 2005
  • Miller, Philip. Karaite Separatism in 19th Century Russia. HUC Press, 1993.
  • Semi, Emanuela T. "The Image of the Karaites in Nazi and Vichy France Documents," Jewish Journal of Sociology 33:2 (December ). (1990). стр. 81.–94.
  • Shapira, Dan. "Remarks on Avraham Firkowicz and the Hebrew Mejelis 'Document'." Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 59:2 (2006): 131–180.
  • Shapira, Dan. "A Jewish Pan-Turkist: Seraya Szapszał (Şapşaloğlu) and His Work 'Qırım Qaray Türkleri'," Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 58:4 (2005): 349–380.
  • Shapira, Dan. Avraham Firkowicz in Istanbul (1830–1832). Paving the Way for Turkic Nationalism. Ankara: KaraM, 2003.
  • Shapshal, S. M.: Karaimy SSSR v otnoshenii etnicheskom: karaimy na sluzhbe u krymskich chanov. Simferopol', 2004
  • Zajączkowski, Ananiasz. Karaims in Poland: History, Language, Folklore, Science. Panistwowe Wydawn, 1961.

Спољашње везе[уреди]