Pobeda pravoslavlja
Pobeda pravoslavlja ili Toržestvo pravoslavlja, je pravoslavni praznik, koji obuhvata prvu nedelju Velikoga posta, pa se još zove i Nedelja pravoslavlja i Čista nedelja. [1]
Praznik je ustanovljen 11. marta 843. godine u Carigradu, sa blagoslovom patrijarha Metodija I Carigradskog i uz podršku carice Teodore. Ustanovljeno je da se u Crkvi svake prve nedelje Velikog posta čita Sinodik Pravoslavlja, dokument gde su zapisani: saborno ispovedanje pravoslavne vere i anatemisanja svih dotadašnjih zabluda ili jeresi.[2]
Ovaj praznik proslavlja se nošenjem litije sa ikonama i krstovima, Na ovaj način obeležava se pobeda nad ikonoborstvom koje je vladalo u periodu 8-og i 9. veka. Sinodik pravoslavlja iskazuje pohvalu svima koji su kroz gotovo dva veka borbe doprineli sigurnosti poštovanja ikona. Sinodik navodi razloge ove teološki zasnovane poštovanja ikona. To je istina o ovaploćenju Hristovom i čovekovoj bogolikosti od samog postanka. Ovaj Sinodik objavljuje večan spomen svima koji kroz časne ikone um svoj uzdižu ka bogopoznanju i koji osvećuju svoje oči i usta gledajući i celivajući svete ikone, naročito Ikonu Hristovu i ikonu Njegove Bogomajke.
U ovom izloženju pravoslavnog Sinodika iz 843. godine je da su poštovanja ikona ikonopoštovaoci potkrepili argumentima iz svog najdubljeg teološkog iskustva. Po tom osnovu naročito su značajni Sveti Jovan Damaskin i Sveti Teodor Studit. Sveti Jovan je objašnjavao da se u ranije vreme nevidljivi Bog nije mogao prikazivati ali kako se Bog pojavio u telu i živeo među ljudima, moguće je da predstavimo ono što je u Bogu vidljivo. Sveti Jovan Damaskin navodi pripovest o caru Avgaru koji je tražio od jednog umetnika da naslika Hrista a ovaj, kad je pokušao, nije to mogao od prevelikog blistanja Hristovog lica. A Hristos, znajući šta žele umetnik i Avgar, zatražio je jedan ubrus i prislonio ga na svoje božansko lice. Na ubrusu se izobrazio Njegov nerukotvoreni lik, koji je On poslao Avgaru. Ovom povešću Damaskin hoće da podseti da ikone imaju poreklo i podsticaj od samoga Isusa Hrista.
Teodor Studit, takođe značajan ikonobranitelj, uspeo je da demantuje ikonoborce povodom njihovog mišljenja da su ikone idoli. Takva tvrdnja je neodrživa jer, kaže Teodor, jedno je priroda materije ikone a drugo Hristova priroda. Poštujući ikonu mi ne poštujemo i ne klanjamo se drvetu i bojama - materijalnom predmetu, već prvoliku izobraženom na ikoni, naslikanoj na dasci bojama. Zato, prema svetom Teodoru, moguće je postojanje mnogih ikona jednoga prvolika ili originala. Vizantijski ikonopis, od kojeg su polazili ikonopoštovatelji, je umetnost dvodimenzionalne slike i upravo takva ikona daje mogućnost da se sagleda proslavljeni Hristos. [3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of World Religions by Merriam-Webster (Jan 2000). ISBN 978-0-87779-044-0. str. 231.
- ^ Henry R. Percival, ur. (1994). Nicene and Post-Nicene Fathers, 2nd Series. 14: The Seven Ecumenical Councils. Peabody, MA: Hendrickson Publishers, Inc. str. 576. ISBN 978-1-56563-130-4.
- ^ Ware, Bishop Kallistos (Timothy) (1964). The Orthodox Church. London: Penguin Books. str. 38. ISBN 978-0-14-020592-3.
