Požar u Smirni

Požar u Smirni

Veliki požar u Smirni 14. septembra 1922. godine
Datum	13. septembar 1922. (1922-09-13) do 22. septembar 1922. (1922-09-22)
Lokacija	Smirna, grčki deo (današnji Izmir)
Tip	požar
Organizator(i)	nepoznato
Ishod	80.000−400.000 izbeglica Uništenje grčke i jermenske četvrti
Umrlih	Procenjeno na 100.000–125.000

Požar u Smirni (grč.: Καταστροφη της σμυροφη της σμυρνης; jerm.: զրդեհնիոյ մեծ հրդեհ) je uništio je veliki deo lučkog grada iz Smirne (današnji Izmir, Turska) u septembru 1922. Izveštaji očevidaca navode da je požar počeo 13. septembra 1922. i trajao sve dok nije u velikoj meri ugašen 22. septembra. Počeo je četiri dana nakon što je turska vojska zauzela grad 9. septembra, čime je faktički okončan grčko-turski rat, više od tri godine nakon iskrcavanja trupa grčke vojske u Smirnu 15. maja 1919. Procenjeni broj poginulih Grka i Jermena kao posledica požara rasponu od 10.000 do 125.000.

Otprilike 80.000 do 400.000 grčkih i jermenskih izbeglica naguralo se na obalu da bi pobegli od požara. Bili su primorani da tamo ostanu u teškim uslovima skoro dve nedelje. Turske trupe i neregularne snage su počele da vrše masakre i zverstva nad grčkim i jermenskim stanovništvom u gradu pre izbijanja požara. Mnoge žene su silovane. Desetine hiljada grčkih i jermenskih muškaraca je kasnije deportovano u unutrašnjost Anadolije, gde je većina njih umrla u teškim uslovima.

Vatra je potpuno uništila grčku i jermensku četvrt grada; muslimanske i jevrejske četvrti izbegle su štete. Postoje različiti izveštaji i izveštaji očevidaca o tome ko je odgovoran za požar; većina izvora i naučnika to pripisuje turskim vojnicima koji su palili grčke i jermenske kuće i preduzeća, dok nekoliko proturskih izvora smatra da su Grci i Jermeni podmetnuli vatru ili da bi narušili ugled Turaka ili uskratiti im pristup njihovim bivšim domovima i poslovima. Svedočenja zapadnih očevidaca štampana su u mnogim zapadnim novinama.

Pozadina

Odnos hrišćanskog i muslimanskog stanovništva ostaje predmet spora, ali je grad bio multikulturalni i kosmopolitski centar do septembra 1922. godine. Različiti izvori tvrde da ili Grci ili Turci čine većinu u gradu. Prema Ketrin Elizabet Fleming, 1919–1922. Grka u Smirni je bilo 150.000, čineći nešto manje od polovine stanovništva, nadmašujući Turke u odnosu dva prema jedan. Pored Turaka i Grka, u gradu su postojale značajne jermenske, jevrejske i levantinske zajednice. Prema Trudi Ring, pre Prvog svetskog rata, samo Grci su brojali 130.000 od 250.000 stanovnika, isključujući Jermene i druge hrišćane.

Prema osmanskom popisu iz 1905. bilo je 100.356 muslimana, 73.636 pravoslavnih hrišćana, 11.127 jermenskih hrišćana i 25.854 ostalih; ažurirani podaci za 1914. dali su 111.486 muslimana u poređenju sa 87.497 pravoslavnih hrišćana.

Prema tadašnjem ambasadoru SAD u Otomanskom carstvu Henriju Morgentau, više od polovine stanovništva Smirne su bili Grci. Tadašnji američki generalni konzul u Smirni Džordž Horton pisao je da je pre požara u gradu Smirni živelo 400.000 ljudi, od kojih je 165.000 Turaka, 150.000 Grka, 25.000 Jevreja, 25.000 Jermena, 10.000 Italijana, 3.000 Francuza, 2.000 Britanaca i 300 Amerikanaca. Većina Grka i Jermena su bili hrišćani.

Prema različitim naučnicima, pre rata, grad je bio centar više Grka nego što je živelo u Atini, glavnom gradu Grčke. Osmanlije tog doba su grad nazivale neverničkom Smirnom (Gavur Izmir) zbog brojnih Grka i velikog nemuslimanskog stanovništva.

Događaji

Ulazak turske vojske

Početak požara, 13. septembra 1922

Dok su poslednje grčke trupe evakuisale Smirnu u petak 8. septembra uveče, prvi elementi snaga Mustafe Kemala, turski konjički eskadrila, ušli su u grad sa severnog vrha keja sledećeg jutra, uspostavivši svoj štab u glavna zgrada vlade pod nazivom Konak. Vojnu komandu je prvo preuzeo Mursel-paša, a zatim Nuredin-paša, general turske Prve armije.

U početku je turska okupacija grada bila uredna. Iako su jermenski i grčki stanovnici sa strepnjom gledali na njihov ulazak, smatrali su da bi prisustvo savezničke flote obeshrabrilo svako nasilje protiv hrišćanske zajednice. Ujutro 9. septembra, najmanje dvadeset jedan saveznički ratni brod ležao je na sidru u luci Smirne, uključujući britanski vodeći brod, bojne brodove HMS Iron Duke i King George V, zajedno sa njihovom pratnjom krstarica i razarača pod komandom admirala Osmond Brok; američki razarači USS Litchfield, Simpson, and Lawrence; tri francuske krstarice i dva razarača pod komandom admirala Dumesnila; i italijanska krstarica i razarač. Kao mera predostrožnosti, mornari i marinci iz savezničke flote su iskrcani na obalu da čuvaju svoja diplomatska mesta i institucije sa striktnim naredbama o održavanju neutralnosti u slučaju da izbije nasilje između Turaka i hrišćana.

Od 9. septembra red i disciplina su počeli da se ruše među turskim trupama, koje su počele sistematski da gađaju jermensko stanovništvo, pljačkajući njihove prodavnice, pljačkajući njihove domove, odvajajući muškarce od žena i odvodeći i seksualno zlostavljajući ove poslednje. Episkopa grčkog pravoslavnog mitropolita, Hrizostoma, mučila je i usmrtila turska rulja pred očima francuskih vojnika, koje je njihov komandant sprečio da intervenišu, i na veliko odobravanje admirala Dumesnila. Utočište se tražilo gde god je bilo moguće, uključujući i Raj, gde se nalazila američka četvrt, i evropsku četvrt. Neki su uspeli da se sklone u Američki univerzitetski institut i druge institucije, uprkos napornim naporima da odvrate one koji traže pomoć od strane Amerikanaca i Evropljana, koji su bili zabrinuti da ne naruše svoje odnose sa vođama turskog nacionalnog pokreta. Oficir holandskog parobroda Siantar koji je u tom periodu bio u gradskoj luci prijavio je incident za koji je čuo, prema njegovim rečima, nakon što su turske trupe ušle u grad, zapaljen je veliki hotel u kome su bili grčki gosti, Turci su postavili mitraljez na suprotnoj strani od ulaza u hotel i otvorili vatru kada su ljudi pokušavali da izađu iz zapaljene zgrade. Osim toga, rekao je da posadi nije bilo dozvoljeno da ode na pučinu nakon sumraka jer su nasilnici lutali ulicama grada i to je bilo opasno.

Žrtve masakra koje je počinila turska vojska i neredovnici bili su i strani državljani. Dana 9. septembra, holandskog trgovca Oskara de Jonga i njegovu ženu ubili su turski konjici, dok je u drugom incidentu penzionisani britanski lekar pretučen na smrt u svojoj kući, dok je pokušavao da spreči silovanje jedne sluškinje.

Požar

Zgrade u plamenu i ljudi pokušavaju da pobegnu

Prvi požar izbio je kasno popodne 13. septembra, četiri dana nakon što su turske nacionalističke snage ušle u grad. Požar je počeo u jermenskoj četvrti grada (danas opština Basmane), a brzo se proširio zbog vetrovitog vremena i činjenice da nije bilo napora da se ugasi. Autor Gajls Milton piše:

Jedna od prvih osoba koja je primetila izbijanje požara bila je gospođica Mini Mils, direktorka Američkog univerzitetskog instituta za devojke. Upravo je završila sa ručkom kada je primetila da gori jedna od susednih zgrada. Ustala je da bolje pogleda i bila je šokirana onim što je videla. „Svojim očima sam video kako turski oficir ulazi u kuću sa malim konzervama nafte ili benzina i za nekoliko minuta kuća je bila u plamenu. Ona nije jedina u institutu videla izbijanje požara. „Naše učiteljice i devojčice su viđale Turke u redovnim vojničkim uniformama, a u nekoliko slučajeva i u oficirskim uniformama, kako koriste dugačke štapove sa krpama na kraju koje su uranjali u limenku tečnosti i nosili u kuće koje su ubrzo gorele.

Drugi, poput Klaflina Dejvisa iz američkog Crvenog krsta i gospodina Žubera, direktora banke iz Smirne, takođe su bili svedoci kako Turci pale zgrade. Kada je ovaj pitao vojnike šta rade, „oni su ravnodušno odgovorili da im je naređeno da raznesu i zapale sve kuće u okolini.“ Gradska vatrogasna jedinica je dala sve od sebe da se izbori sa požarima, ali do srede. 13. septembra toliko se postavljalo da nije bilo u stanju da održi korak. Dva vatrogasca iz brigade, narednik. Čorbadžis i Emanuel Kacaroš će kasnije svedočiti na sudu svedočeći kako su turski vojnici palili zgrade. Kada se Kacaros požalio, jedan od njih je prokomentarisao: „Vi imate svoja naređenja... a mi imamo svoja. Ovo je jermenska svojina. Naša naređenja su da je zapalimo.“ Vatra koja se širila izazvala je stampedo ljudi da pobegnu prema keju, koji se protezao od zapadnog kraja grada do njegovog severnog vrha, poznatog kao Point. Kapetan Artur Džepi Hepbern, načelnik štaba američke pomorske eskadrile, opisao je paniku na keju:

Panoramski pogled na požar Smirne

Vrativši se na ulicu zatekao sam stampedo od požara koji je tek počeo. Sve izbeglice koje su bile raštrkane po ulicama ili smeštene u crkvama i drugim institucijama kretale su se prema rivi. Ovaj tok su stalno povećavali oni koji su napuštali svoje domove na putu vatre... Sada je bio mrak. Kej je već bio ispunjen desetinama hiljada preplašenih izbeglica koje su se besciljno kretale između carinarnice i punkta, a stalan tok novih pristiglih se nastavio, sve dok se čitava obala nije činila kao jedna velika masa ljudi i prtljaga svakog opisa.

Vrućina od požara bila je toliko jaka da je Hepbern bila zabrinuta da će izbeglice umreti. Situaciju izbeglica na pristaništu ujutro 14. septembra opisao je britanski poručnik A. S. Meril, koji je verovao da su Turci podmetnuli vatru da bi Grke držali u stanju terora kako bi olakšali njihov odlazak:

Celo jutro video se sjaj, a zatim i plamen zapaljene Smirne. Stigli smo oko sat vremena pre zore i prizor je bio neopisiv. Ceo grad je bio u plamenu, a luka svetla kao dan. Hiljade beskućnika izbeglica jurilo je napred-nazad na užarenom keju – panika dovedena do ludila. Srceparajući vrisak žena i dece bilo je bolno čuti. U pomami bi se bacili u vodu i neki bi stigli do broda. Pokušaj da pristane čamac bio bi katastrofalan. Nekoliko čamaca je pokušalo i odmah ih je zaustavio mahnita rulja koja je zavijala... Gomila duž keja iza vatre bila je tako gusta i toliko je očajnički pokušavala da se približi sidrištu ratnika da su mase u zagušljivom centru nije mogao pobeći osim morem. Na sreću, duvao je morski povetarac i zid na keju se nikada nije toliko zagrejao da bi ove nesrećne ljude žive ispekao, ali vrućina je morala biti strašna da se osetila na brodu udaljenom 200 metara. Da bi zabuna bila veća, stvari koje su pripadali ovim izbeglicama – su se sastojale uglavnom od tepiha i odeće – su se zapalili, stvarajući lanac lomača duž ulice.

Prepuni čamci sa izbeglicama koje beže od požara. Fotografija je snimljena sa lansirnog čamca američkog ratnog broda

Turske trupe su ogradile kej, da bi Jermene i Grke zatvorile u zonu vatre i sprečile ih da pobegnu. Izveštaji očevidaca opisuju panično pogođene izbeglice koje rone u vodu da pobegnu od plamena i da se njihov užasnuti vrisak mogao čuti kilometrima daleko. Do 15. septembra vatra je donekle utihnula, ali je sporadično nasilje Turaka nad grčkim i jermenskim izbeglicama održalo pritisak na zapadnu i grčku mornaricu da uklone izbeglice što je pre moguće. Požar je potpuno ugašen do 22. septembra, a 24. septembra prvi grčki brodovi – deo flotile koju je organizovao i kojom je komandovao američki humanitarac Asa Dženings – ušli su u luku da odvezu putnike, na inicijativu kapetana Hepberna i njegovu dobio dozvolu i saradnju od turskih vlasti i britanskog admirala koji je komandovao razaračima u luci.

Posledice

Oskrnavljeni grobovi na grčkom groblju Svetog Jovana

Evakuacija je bila teška uprkos naporima britanskih i američkih mornara da održe red, pošto su se desetine hiljada izbeglica gurale prema obali. Američki zvaničnici pokušali su da organizuju pomoć, na koje su turski vojnici navodno opljačkali i kasnije pucali na njih. Na keju su turski vojnici i neredovnici povremeno pljačkali grčke izbeglice, tukli neke i hapseći druge koji su pružali otpor. Iako je bilo nekoliko izveštaja o dobro ponašanim turskim trupama koje su pomagale starim ženama i pokušavale da održe red među izbeglicama, njih je znatno veći broj onih koji opisuju okrutnost, neprekidnu pljačku i nasilje.

Pokušaji Amerikanaca i Britanaca da zaštite Grke od Turaka nisu doneli mnogo koristi, jer je vatra uzela užasne posledice. Neki frustrirani i preplašeni Grci oduzeli su sebi živote, bacili se u vodu sa stvarima na leđima, deca su gažena, a mnogi stariji su se onesvestili ili umrli. Jermeni u gradu su takođe teško stradali, a prema kapetanu Hepbernu, „svaki vojno sposoban Jermenin je progonjen i ubijen gde god je pronađen, a u ubijanju su učestvovali čak i dečaci od 12 do 15 godina.“

Požar je potpuno uništio grčku, jermensku i levantinsku četvrt grada, a preživele su samo turske i jevrejske. Uspešna luka Smirna, jedna od komercijalno najaktivnijih u regionu, izgorela je do temelja. Oko 150.000–200.000 grčkih izbeglica je evakuisano, dok je oko 30.000 vojno sposobnih muškaraca i Grka i Jermena deportovano u unutrašnjost, od kojih su mnogi umrli u teškim uslovima ili usput pogubljeni. 3000-godišnje grčko prisustvo na obali Egejskog mora u Anadoliji je naglo prekinuto, zajedno sa Megali idejom. Grčki pisac Dimitris Pentzopoulos je napisao: „Nije preterivanje nazvati godinu ’1922’ najpogubnijom u modernoj helenskoj istoriji.“

Odgovornost

Pogled iz grada posle požara, 15. septembra 1922.

Pitanje ko je odgovoran za početak spaljivanja Smirne i dalje se raspravlja, a turski izvori uglavnom pripisuju odgovornost Grcima ili Jermenima, i obrnuto. Drugi izvori, s druge strane, sugerišu da je, u najmanju ruku, turska neaktivnost odigrala značajnu ulogu u događaju.

Objavljeno je više studija o požaru u Smirni. Profesorka književnosti Mardžori Hauzpijan Dobkin iz 1971. u studiji Smirna 1922. zaključila je da je turska vojska sistematski palila grad i ubijala hrišćanske grčke i jermenske stanovnike. Njen rad se zasniva na opsežnim svedočenjima očevidaca preživelih, savezničkih trupa poslatih u Smirnu tokom evakuacije, stranih diplomata, humanitarnih radnika i turskih očevidaca. Studija istoričara Najla Fergusona dolazi do istog zaključka. Istoričar Ričard Klog kategorički navodi da su vatru zapalili Turci nakon što su zauzeli grad. U svojoj knjizi Izgubljeni raj: Smirna 1922 Džajls Milton se bavi pitanjem Smirnske vatre kroz originalni materijal (intervjue, neobjavljena pisma i dnevnici) iz levantinskih porodica iz Smirne, koje su uglavnom bile britanskog porekla. Zaključak autora je da su vatru podmetnuli turski vojnici i oficiri, najverovatnije po direktnom naređenju. Britanski naučnik Majkl Luelin-Smit, pišući o grčkoj administraciji u Maloj Aziji, takođe je zaključio da su vatru „verovatno zapalili“ Turci, na šta ukazuje ono što je on nazvao „kakvi dokazi postoje“.

Istoričar sa Stanforda Norman Najmark ocenio je dokaze o odgovornosti za požar. On se slaže sa stavom američkog poručnika Merila da je bilo u turskom interesu terorisati Grke da napuste Smirnu sa požarom, i ukazuje na „čudnu“ činjenicu da je turska četvrt bila pošteđena vatre kao faktor koji ukazuje na tursku odgovornost. On, međutim, ističe da za to nema „čvrstih i suštinskih dokaza“ i da se može tvrditi da je paljenje grada bilo protiv turskih interesa i da je bilo nepotrebno. Takođe sugeriše da odgovornost može pasti na Grcima i Jermenima jer su „imali svoje dobre razloge“, ukazujući na „grčku istoriju povlačenja“ i „jermenski napad prvog dana okupacije“. Grčki pisac Elias Venezis, u svojoj knjizi Broj 31328, navodi da je Izmir spaljen iz jermenske četvrti od „neprijatelja“ koji je otišao; iako je ova knjiga memoarska, u kasnijim verzijama reč „neprijatelj“ je promenjena u „neprijatelj“ „grčki“. Međutim, grčka vojska je otišla iz Smirne 9. septembra 1922, kada je Mustafa Kemal Ataturk sa svojom vojskom ušao u grad, dok je požar počeo četiri dana kasnije, 13. septembra 1922.

Hortona i Housepiana kritikuju Hit Lovri i Džastin Mekarti, koji tvrde da je Horton imao velike predrasude i da Housepian izuzetno selektivno koristi izvore. Lovri i Mekarti su bili članovi sada ugašenog Instituta za turske studije i zauzvrat su bili oštro kritikovani od strane drugih naučnika zbog njihovog poricanja genocida nad Jermenima, a Mekartija je opisao Majkl Mana kao da je na "turskoj strani debate."

Turski pisac i novinar Falih Rifki Ataj, koji je u to vreme boravio u Smirni, i turski profesor Biraj Koluoglu Kirli složili su se da su turske nacionalističke snage odgovorne za uništenje Smirne 1922. U skorije vreme, jedan broj nesavremenih naučnika, istoričara su dodali istoriju događaja ponovnim razmatranjem savremenih komunikacija i istorije. Lejla Nejzi, u svom radu o usmenoj istoriji požara, pravi razliku između turskog nacionalističkog diskursa i lokalnih narativa. U lokalnim narativima, ona ukazuje na to da se turske snage smatraju odgovornim što barem nisu pokušale da efikasno ugase vatru, ili, povremeno, smatraju odgovornim za sam požar.

Žrtve i izbeglice

Izbeglice

Broj žrtava u požaru nije precizno poznat, a procenjuje se da je poginulo do 125.000 Grka i Jermena. Američki istoričar Norman Najmark navodi cifru od 10.000–15.000 mrtvih, dok istoričar Ričard Klog iznosi cifru od 30.000. Veće procene uključuju onu Džona Frilija sa 50.000 i Rudolfa Rumela sa 100.000.

Pomoć gradskom stanovništvu od strane brodova helenske mornarice bila je ograničena, pošto je izbila revolucija 11. septembra 1922, a najveći deo grčke vojske bio je koncentrisan na ostrvima Hios i Lezbos, planirajući da zbaci rojalističku vladu Atine.

Iako su u luci Smirna bili brojni brodovi raznih savezničkih sila, velika većina njih je navela neutralnost i nije pokupila Grke i Jermene koji su bili primorani da beže od vatre i turskih trupa koje su ponovo zauzele grad nakon poraza grčke vojske. Vojni bendovi su svirali glasnu muziku da priguše vrisku onih koji su se davili u luci i koji su bili nasilno sprečeni da se ukrcaju na savezničke brodove. Japanski teretnjak je bacio sav svoj teret i preuzeo što je moguće više izbeglica, odvezavši ih u grčku luku Pirej.

Zvonik grčke pravoslavne katedrale Svetog Fotinija. Turske nacionalističke snage postavile su punjenja za dinamit i raznele ga nakon požara (15-20. septembar)

Mnoge izbeglice su spašene putem improvizovane flotile pomoći koju je organizovao američki misionar Asa Dženings. Drugi naučnici daju drugačiji prikaz događaja; oni tvrde da su Turci prvo zabranili stranim brodovima u luci da pokupe preživele, ali su, pod pritiskom posebno Britanije, Francuske i Sjedinjenih Država, dozvolili spasavanje svih hrišćana osim muškaraca od 17 do 45 godina. Potonjeg su nameravali da deportuju u unutrašnjost, što je „smatrano kao kratka doživotna robija u ropstvu pod brutalnim gospodarima, okončana misterioznom smrću“.

Broj izbeglica se menja prema izvoru. Neke savremene novine tvrde da je bilo 400.000 grčkih i jermenskih izbeglica iz Smirne i okoline kojima je pomoć Crvenog krsta stigla odmah nakon razaranja grada. Stjuart Metju navodi da je bilo 250.000 izbeglica koji su svi bili neturci. Najmark navodi cifru od 150.000–200.000 evakuisanih grčkih izbeglica. Edvard Hejl Birštat i Helen Dejvidson Krejton kažu da je bilo najmanje 50.000 grčkih i jermenskih izbeglica. Neki savremeni izveštaji takođe sugerišu isti broj.

Broj grčkih i jermenskih muškaraca deportovanih u unutrašnjost Anadolije i broj posledičnih smrti varira u zavisnosti od izvora. Najmark piše da je tamo deportovano 30.000 muškaraca Grka i Jermena, gde je većina njih umrla u brutalnim uslovima. Dimitrije Đorđević navodi da je broj deportovanih 25.000, a broj umrlih u radnim bataljonima na 10.000. David Abulafia navodi da je najmanje 100.000 Grka nasilno poslato u unutrašnjost Anadolije, gde je većina njih umrla.

Aristotel Onazis, koji je rođen u Smirni i koji je kasnije postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu, bio je jedan od preživelih Grka. Različite biografije njegovog života dokumentuju aspekte njegovih iskustava tokom katastrofe u Smirni. Njegova životna iskustva prikazana su u TV filmu pod nazivom Onazis, najbogatiji čovek na svetu.

Tokom katastrofe u Smirni, porodica Onazis izgubila je značajnu imovinu, koja je ili oduzeta ili data Turcima kao mito da bi obezbedila svoju bezbednost i slobodu. Postali su izbeglice, pobegavši u Grčku posle požara. Međutim, Aristotel Onazis je ostao da spase svog oca, koji je bio smešten u turski koncentracioni logor. Bio je uspešan u spasavanju života svog oca. Tokom ovog perioda umrla su tri njegova ujaka. Izgubio je i tetku, njenog muža Hrizostoma Konijalidisa i njihovu ćerku, koje su izgorele kada su turski vojnici zapalili crkvu u Tijatiri, gde je 500 hrišćana našlo utočište da bi izbegli turske vojnike i spaljivanje Smirne.

Posledice

Ceo grad je pretrpeo značajnu štetu na svojoj infrastrukturi. Jezgro grada je bukvalno moralo da se obnovi iz pepela. Danas, 40 hektara bivšeg požarišta je ogroman park pod nazivom Kulturpark koji služi kao najveći turski izložbeni centar na otvorenom, uključujući i Međunarodni sajam u Izmiru, između ostalog.

Prema prvom popisu stanovništva u Turskoj nakon rata, ukupan broj stanovnika grada 1927. godine iznosio je 184.254, od kojih su 162.144 (88%) bili muslimani, a ostatak je iznosio 22.110.

Kultura i umetnost

Putopis Roberta Bajrona Evropa u ogledalu (1926) sadrži izveštaj očevidaca, koji krivicu za požar stavlja na Turke. „Na keju u Smirni“ (1930) je kratka priča koju je Ernest Hemingvej objavio u okviru zbirke priča In Our Time gde aludira na vatru Smirne.

Roman Erika Amblera The Mask of Dimitrios (1939) detaljno opisuje događaje u Smirni na početku trećeg poglavlja.

Deo romana The Titan(1985) Freda Mustarda Stjuarta dešava se tokom spaljivanja Smirne.

Roman Middlesex (2002) Amerikanca Džefrija Eugenidesa počinje spaljivanjem Smirne.

Literatura

• Der-Sarkissian, Jack. "Two Armenian Physicians in Smyrna: Case Studies in Survival" in Armenian Smyrna/Izmir: The Aegean Communities, ed. Richard G. Hovannisian. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers, 2012.
• Calonne, David Stephen. "Ernest Hemingway, Henry Miller, and Smyrna 1922" in Armenian Smyrna/Izmir: The Aegean Communities.
• Dobkin, Marjorie Housepian. Smyrna 1922: The Destruction of a City. New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1971; 2nd ed. Kent, OH: Kent State University Press, 1988.
• Georgelin, Hervé (2005). La Fin de Smyrne: Du cosmopolitisme aux nationalismes. Paris: CNRS Editions. 
• Karagianis, Lydia (1996). Smoldering Smyrna. Carlton Press. ISBN 978-0-806-25114-1. 
• Llewellyn Smith, Michael. Ionian Vision: Greece in Asia Minor, 1919–1922. New York: St. Martin's Press, 1973.
• Mansel, Philip. Levant: Splendour and Catastrophe on the Mediterranean, London, John Murray, 2010; New Haven, Yale University Press, 2011.
• Milton, Giles (2008). Paradise Lost: Smyrna, 1922. New York: Basic Books. 
• Papoutsy, Christos. Ships of Mercy: The True Story of the Rescue of the Greeks, Smyrna, September 1922. Portsmouth, N.H.: Peter E. Randall, 2008.
• Tusan, Michelle (2012). Smyrna's Ashes: Humanitarianism, Genocide, and the Birth of the Middle East. Berkeley: University of California Press. 
• Ureneck, Lou (2015). The Great Fire: One American's Mission to Rescue Victims of the 20th Century's First Genocide. New York: Ecco Press. 
• Kolluoğlu-Kırlı, Biray (2002). „The Play of Memory, Counter-Memory: Building Izmir on Smyrna's Ashes”. New Perspectives on Turkey. 26 (2002): 1—28. S2CID 151703268. doi:10.1017/S0896634600003691. .
• Morack, Ellinor (2017). „Fear and Loathing in 'Gavur' Izmir: Emotions in Early Republican Memories of the Greek Occupation (1919-22)”. International Journal of Middle East Studies. 49 (2017): 71—89. S2CID 164790626. doi:10.1017/S0020743816001148. .
• Neyzi (2008). „Remembering Smyrna/Izmir: Shared History, Shared Trauma”. History and Memory. 20 (2008): 106—27. S2CID 159560899. doi:10.2979/his.2008.20.2.106. .