Polikarpa Salavarijeta

Polikarpa
Puno ime	Polikarpa Salavarijeta
Ime po rođenju	Polikarpa Salavarijeta
Datum rođenja	(1795-01-26)26. januar 1795.
Mesto rođenja	Guaduas, Vicekraljevstvo Nova Granada
Datum smrti	14. novembar 1817.(1817-11-14) (22 god.)
Mesto smrti	Bogota, Vicekraljevstvo Nova Granada
Mesto ukopa	Church of San Agustín, La Candelaria, Bogotá, D.C., Colombia
Narodnost	kolumbijsko
Zanimanje	krojačica i špijunka
Delovanje	Heroina Kolumbijskog nacionalnog pokreta nezavisnosti
Roditelji	Joaquín Salavarrieta Mariana de Ríos

Polikarpa Salavarijeta (oko 26. januara 1795 - 14. novembar 1817), takođe poznata kao "La Pola", je granadska krojačica, koja je špijunirala za revolucionarne snage tokom španske ponovnog osvajanja Vicekraljevstva Nova Granada. Zarobili su je rojalisti verni španskom kralju Fernandu VII i na kraju pogubili zbog izdaje. Dan kolumbijskih žena je njen dan. Danas se  smatra junakinjom za nezavisnost Kolumbije.

Pošto njen dokument iz matične knjige rođenih nije pronađen, njeno pravno ime  ostaje nepoznato. Ime Salavarijeta su koristili samo njena porodica i prijatelji. Otac ju je samovoljno nazvao Apolonija, što je potrvdio Salvador Kontreras, sveštenik, koji je izdao testament  13. decembra 1802. Bila je najviše bliska sa svojim bratom Bibijanom, a postala je i njegov de fakto staratelj kada su im roditelji umrli. Kada su oružane snage u Guaduasu počele da je traže, nadenula je sebi ime Polikarpa.

U njenom  lažnom pasošu, koji je 1817. koristila da bi ušla i izašla iz  Bogote u toku Rekonkviste, ona se pojavila kao "Gregorija Apolinarija.",  Andrea Rikart de Lozano, s kojim je Polikarpa živela i zvanično radila u Bogoti, kao i sa Ambrosiom Almeidom, liderom Gerila, kojem je davala informacije, su je zvali po imenu. Njeni savremenici zvali su je "La Pola", ali je Polikarpa Salavarijeta ime po kojem je se sećaju i slave.

Mesto i datum rođenja

La Polin datum i mesto rođenja, takođe su samo pretpostavka, u odsustvu pravnih dokumenata. Prema najpopularnijoj verziji ona je  rođena u opštini Guadas, Kundinamarka, između 1790. i 1796. Međutim, Rafael Pombo je potvrdio da je ona rođena u Marikitu, dok je Hoze Kaseido Rohas tvrdio da je Polikarpa rođena u  Bogoti.

Njen datum i mesto rođenja, mogu se pretpostaviti iz dostupnih informacija o njenoj  braći i sestrama, koji, začudo, nisu bili izgubljeni.

Njena braća i sestre su bili:

• Marija Ignacija Klara, rođena u San Migelu, Guadas, 12. avgusta 1789. godine, umrla 1802. 
• Hose Marija de Los Anheles, kršten u Guaduasu.  12. avgusta 1790 - postao Avgustinskim monah
• Katarina, rođena u Guaduasu, 1791
• Eduardo, rođen u Guaduasu 3. novembra 1792 – 1802
• Manuel, rođen u Guaduasu  26. maja 1796 - takođe je postao Avgustinski monah
• Francisko Antonio, kršten u Santa Barbari, u Bogoti, 26. septembra 1798
• Ramon,pristupio Svetoj potvrdi  u Bogoti 1800. godine.
• Bibijano, kršten u Bogoti, 1801.

Sudeći po ovim porodičnim zapisima i činjenici da je Polikarpa rođena između dva njena brata, ona je, reklo bi se, rođena između 1791. i 1796. Zapisi  takođe svedoče o tome da je porodica Salavarijeta  živela u Guaduasu i preselila se u Bogotu nakon što je Manuel rođen 1796. godine.

U pokušaju da pomiri razlike, Kolumbijska akademija istorije dala je svoju konačnu odluku 10. septembra 1991. godine, u korist Guaduasa, Kundinamarka, kao Polikarpinu domovinu.

Mladost

Akvarel - Hoze Marija Espinoza

Iako bez titule ili idalgo klase, Polikarpina porodica je, očigledno poštovana, sudeći po njenoj kući iz detinjstva u  Guaduasu, koja je sada muzej. Porodice Salavarijeta i Rios su se preselile u Bogotu između 1796-1798, i živeli su u maloj kući u okrugu Santa Barbara.

1802. godine, kada je izbila epidemija boginja, poginulo je na hiljade ljudi, uključujući i Polikarpinog oca, majku, brata Eduarda i sestru Mariju Ignaciju. Nakon tragedije, porodica se raspala: Hoze Marija i Manuel pridružili su se Avgustinima, Ramon i Antonio Francisko su otišli u Tenu, gde su našli posao na farmi. Katarina, najstarija od preživele dece, odlučila je da se vrati u Guaduas oko 1804, sa svojim mlađom braćom i sestrama Polikarpom i Bibijanom. Oni su živeli u  domu svoje kume Margarite Beltran i tetke Manuele, dok se Katarina nije udala za Dominga Garciju, i ponovo povela porodicu sa sobom.

Postoji malo informacija o ovom periodu u životu Polikarpe. Zna se da je radila kao krojačica, i takođe se smatra da je radila kao učiteljica u školi.

U to vreme Guaduas je bio važna stanica na ključnom putu kroz Novu Granadu, kod Bogote na reci Magdalena, komunicirajući sa severa zemlje i do Karipskog mora: vojnici, plemići, zanatlije, seljaci, avanturisti, Španci i Grenadini iz svih slojeva društva prošli su kroz Guaduas, što ga čini centrom trgovine i vesti i informacija. Tokom rata Polikarpina porodica je bila uključena u revolucionarnu stranu: njen zet, Domingo Garcija, poginuo je boreći se sa Antoniom Narinom u Južnoj kampanji, gde se borio i njen brat Bibijano..

Prema legendi, nakon što je izbila revolucija, vice-kralj Antonio Hose Amar od Burbona i njegova supruga Marija Fransiska Viljanova, plašeći se za svoj život, bili tajno odvedeni iz Bogote od strane gradonačelnika Hozea Migela Pija de Andrade. Oni su se zaustavili u Guaduasu, gde je Vicekraljica, Marija Fransiska Viljanova, kako se pretpostavlja, krenula ka Polikarpinoj kući i predskazla joj njenu sudbinu i  smrt.

Revolucicija

Prema istoriji, Polikarpa se nije bavila politikom do 1810. godine, ali tokom toga vremena ona se preselila u Bogotu. 1817. godine, ona aktivno učestvuje u političkim pitanjima. Bogota je uporište Rekonkvista, gde su većinu stanovništva  činili španski Rojalisti i podržavaoci  Pabla Morilja, bilo joj je vrlo teško da uđe u grad i izađe iz njega. Polikarpa i njen brat Bibijano ušli su u prestonicu sa falsifikovanim dokumenatima i sa pismom predstavljanja, koje su napisali Ambrosio Almeida i Hose Rodrigez, revolucionarne vođe.; preporučili su joj da  njen brat ostane u kući Andree Rikarte od Lozane, kao njegov "sluga" . U stvarnosti je dom Andree Rikarte bio centar za prikupljanje obaveštajnih podataka sa strane i otpora u glavnom gradu.

U Guaduasu, Polikarpa je bila poznata kao revoluconarka. Pošto se nije znalo za nju u Bogoti, ona je mogla slobodno da se kreće i da se sastaje sa drugim patriotama i špijunima. Takođe je mogla da ide u kuće rojalista.. Nudeći svoje usluge kao krojačica za žene i kćeri rojalista, Polikarpa je radila za njih i njihove porodice; u isto vreme, ona je slušala razgovore, prikupljala mape i podatke o njihovim planovima i aktivnostima, utvrdila je ko su glavni rojalisti, i otkrila ko je bio smatran revolucionarem.

Polikarpa je tajno zaposlila mlade ljude za revolucionarna dela uz pomoć svog brata. Zajedno, oni su pomogli da se poveća broj pobunjenika u vojsci, koji su Kundinamarci očajnički trebali.

Hvatanje

La pola u kapeli, neposredno pre njenog hapšenja.

Polikarpina operacija prošla je glatko i neprimetno, dok su braća Almeida uhapšena tokom donošenja informacija nazad do Bogote. Njihove informacije direktno su povezale La Polu sa revolucijom. Braća Almeida i La Pola su pomagali vojnicima da Dezerterstvo pobegnu i pripomognu revoluciju; prevoz oružja, municiju i zalihe za pobunjenike; pomogla je Almeidama da pobegnu iz zatvora, kada su pali u zarobljeništvo u septembru iste godine, i pomogla im je da nađu utočište u Mačeti. Oni su se nadali da je njihova veza sa La polom može biti korisna u slučaju ustanka u gradu. Lojalisti su sada sumnjali u Polikarpinu izdaju, ali nije bilo dovoljno čvrstih dokaza da bi optužili krojačicu za špijunažu i izdaju države.

Hapšenje Aleja Sabaraina, dok je pokušavao da pobegne u Kasanare  je omogućilo rojalistima da uhapse La Polu - nađen je njegov spisak Rojalista i Patriota koji mu je dala Polikarpa..

Naredniku Iglesijasu, glavnom španskom oficiru u Bogoti, je naloženo da je pronađe i uhapsi.  Polikarpa Salavarijeta i njen brat Bibijano su uhapšeni u kući Andree Rikarte od Lozane i odvedeni u Kolehio major de Nuestra seignjer del Rosario, koji je bio pretvoren u improvizirovani zatvor.

Suđenje i smrt

Crkva San Agustin noću, La Kandelarija, Bogota.

Oni su odvedeni u vojni savet i 10. novembra, Polikarpa, Aleho, i šest drugih zatvorenika su bili osuđeni na streljanje, koje je trebalo da se desi u jutro 14. novembra 1817.

Sat, izabrani za njeno obavljanje je devet ujutro, 14. novembra. Vezanih ruku, La Pola je do svog smrtnog mesta odvededena s dva sveštenika sa strane i jednim stražarom. Umesto da ponovi molitvu koju su sveštenici čitali, ona je proklela Špance i predvidela njihov poraz u predstojećoj revoluciji. Govori se da je La Pola proklela Špance noć pre njenog pogubljenja. U jednom trenutku je prestala, umorna i žedna, i jedan od stražara je predložio da joj daju čašu vina. Ona je bacila svoju čašu pravo na svoje zarobljenike, rekavši da "ne bi prihvatila ni čašu vode od mojih neprijatelja!".

Ona je morala da umre zajedno sa šest drugih zatvorenika i sa svojim ljubavnikom, Alehom Sabrainom, na Bolivare trgu. Nakon uspona na skelu rečeno joj je da ide natrag, a izdajnici su za to vreme već ubijeni. Dok je vođena do mesta smrti, Polikarpa je hvalila druge zatvorenike i kritikovala svoje neprijatelje. La-pola, ne želeći da savije koleno Španskom streljačkom vodu, povika: "Imam više nego dovoljno hrabrosti da patim od ove smrti i hiljadu više. Ne zaboravite moj primer". Kada je odred je počeo da puca, La Pola se okrenula ka vodu.

Kao što je bio običaj, telo Aleha i šest drugih zatvorenika su bila  izložena i paradirala ulicama u Bogoti, da bi se zastrašili mogući novi revolucionari. Pošto je bila žena, ona je pošteđena konačnog poniženja.

Njena Augustinska monaška braća, Hose Marija de Los Anheles i Manuel Salavarijeta, preuzeli su telo, da bi je sahranili kao hrišćanku u Crkvi San Agustin, u području La-Kandelarija.

Spomen

Dan kolumbijskih žena

Dana 8. novembra 1967, 44. Zakon je usvojen od strane Kongresa Republike Kolumbije i potpisan od strane predsednika Karlos Ljerasa Restrepa, koji je izjavio  da će 14. novembar biti "dan kolumbijskih žena" u čast godišnjice smrti "naše junakinje, Polikarpe Salavarijete".

Kolumbijska valuta

Polikarpa Salavarijeta je prikazana na kolumbijskoj valuti mnogo puta tokom  godina. Iako su se mnoge idealizovane ili mitološke ženske figure takođe pojavile, njen je jedini portret prave osobe.

Ostale slike su bile: Marijana; Pravda; nepoznata Indijanka koja je predstavljala sve , predstavlja sve autonoumne narode u Kolumbiji; i tek odnedavno i Marija, izmišljeni lik iz istoimenog romana Horhea Isaka, na slici sa autorom. U "Diez Mil Pesos" računu ($10,000) trenutno je jedina sa slikom Polikarpe Salavarijete i daje u opticaju.

Poštanske marke

U čast 100. godišnjice nezavisnosti Kolumbije 1910. godine, vlada Kolumbije je izdala seriju maraka, na kojoj su predstavljene slike nekih heroja Nezavisnosti, uključujući i Polikarpu Salavarijetu, Simon Bolivar, Fransiska de Paula Santander, Kamila Toresa Tenoria i druge. Između 1903. i 1904. su izdate tri plave pezo marke sa likom La Pole. (Skot katalog, Antioquia, broj 154).

U popularnoj kulturi

• Karolina Ramirez je igrala Salavarijetu u La pola, u telenoveli iz 2010, stvorenom prema njenom životu.

Literatura

• Lyons, James H. (1914). „Columbian Republic”. The Commemorative Stamps of the World. Boston: The New England stamp company. str. 47—48. OCLC 4753997. Pristupljeno 14. 11. 2008. 
• Adams, Jerome R. (1995). „8, La Pola”. Notable Latin American Women. Jefferson, North Carolina: McFarland & Company. str. 75—82. ISBN 978-0-7864-0022-5. OCLC 31328416. Pristupljeno 14. 11. 2008. 
• Simms, William Gilmore. "The Story of the Maid of Bogota." In Southward Ho! A Spell of Sunshine, 36-58. New York: A.C. Armstrong & Son, 1854.