Prinuda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Prinuda je nedozvoljeni čin kojim jedno lice prisiljava drugo da izjavi svoju volju u određenom pravcu. Kod prinude nije reč o pogrešnoj predstavi usled koje je izjavljena volja, već o izjavi volje koja je učinjena usled određenog pritiska. Pritisak se može učiniti upotrebom fizičke prinude ili izazivanjem straha kod prinuđenog.

Prinuda je navođenje drugog da se ponaša protiv svoje volje a po zahtevu onoga koji vrši prinudu. Prinuda se vrši ili samim nanošenjem zla ili pod pretnjom da će se desiti neko zlo ukoliko se ne postupi po primarnom zahtevu. Treba razlikovati termin prinuda u upotrebi u različitim društvenim naukama (pravu, sociologiji, psihologiji npr).

Kod fizičke prinude radi se o potpunom odsustvu volje a ne o njenom nedostatku tako da ovde i ne može biti reči o nastanku ugovora.

Kod pretnje se pritisak vrši psihičkim putem - izazivanjem straha od buduće opasnosti koja će se desiti samom ugovorniku, njegovoj imovini ili bliskim licima ukoliko ne zaključi određeni ugovor. Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) predviđa pretnju kao manu volje zbog koje se može tražiti poništenje ugovora.

Ako ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazove opravdan strah kod druge ugovorne strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, može tražiti poništavanje ugovora. Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.

Uslovi kod pretnje kao mane volje:

  1. Pretnja mora odlučujuće uticati na volju lica; između prinude i izjavljene volje mora postojati kauzalitet i da je ona presudno uticala na donošenje odluke o zaključenju ugovora. Lice zaključuje ugovor jer strahuje da će u suprotnom opasnost koja se stavlja u izgled biti realizovana.
  2. Pretnja mora biti ozbiljna; ona treba da predstavlja ozbiljan akt kojim se vrši pritisak tako da izaziva opravdan strah, što se ceni prema okolnostima kontkretnog slučaja.
  3. Pretnja predstavlja nedopušten akt; ona je nedopuštena kad predstavlja krivično delo, kad je protivna drugim propisima i uopšte dobrim običajima (shvata se veoma široko).

Literatura[uredi]

  • Jakov Radišić, Obligaciono pravo, Beograd 2004.
  • Slobodan Perović, Obligaciono pravo, Beograd 1982.

Spoljašnje veze[uredi]