Срам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Огист Роден: "Ева после пада"

Срам, стид или срамота је субјективни доживљај због ниске оцене свог понашањa у објективној ситуацији. Срамота може бити тренутна и може да се представи као упорни став према тумачењу стварности и понашања појединаца. Постоји тзв. екстерна (пренесена) срамота - када у одређеној ситуацији особа може искусити срамоту, али не због свог понашања, већ због оних других људи који се не понашају на одговарајући начин.

Опште манифестације срама су обично резултат ниског самопоштовања уз анксиозност, депресију, повлачење у себе и избегавање социјалних контаката. Узроци срамоте могу се тражити у специфичним и карактеристичним личностима друштва. За разлику од анксиозности, срамота је тренутна.

Стидљивост детета[уреди]

Значење[уреди]

(значење изведено преко синонима) срамежљивост, страшљивост, снебивљивост, суздржаност, повученост. Стидљивост детета је карактеристика личности која ономе ко је поседује носи искуство осећаја анксиозности, страха, привидне (не)заинтересованости за околину, повученост у сопствени свет. Осећање стида у мањој или већој мери постоји скоро код сваког детета. Оно је условљено његовом психофизичком природом. Да ли ће се оно развити до корисних и потребних граница или ће прерасти у претерану меру и постати штетно за морални и интелектуални развој детета, или ће сасвим ишчезнути, зависи навећим делом од породичног васпитања.

Манифестације[уреди]

Црвенило лица, знојење дланова, снажно лупање срца, кнедла у грлу, стегнуте вилице, замуцкивање, дрхтање и тикови су само неки од телесних симптома стидљивости. Претерано осећање стида појављује се и код деце са извесним недостацима, телесним и говорним манама и код нервозне деце .Стидљивост детета повезана је са страшљивошћу, несмелошћу, осећањем мање вредности и асоцијалношћу. Такво дете губи веру у своје способности и временом постаје спутано.

Сувише развијено осећање стида штетно утиче на функције појединих органа, на рад срца и крвотока, на црева и желудац, а у извесним приликама и на функцију жлезда са унутрашњим лучењем. Разлози за настанак стидљивости

Постоје различити фактори који погодују развоју ове особине код детета;

  • презаштитнички настројени родитељи – често се дешава да родитељи имају потребу да заштите дете и од најмањих ситница. У неким случајевима, овакво понашање родитеља доводи до прекида пријатељстава и веза које дете успоставља са вршњацима, а услед тога чак и до неког облика социјалне изолације. У тим случајевима, дете бива лишено преко потребног социјалног искуства. Исто као што треба да научи да се самостално обуче, једе или се тушира, да само учи, чита и пише, дете мора да научи и да само успостави социјални контакт са другом децом. Родитељи не би ни у ком случају требало да лише дете оваквог искуства.
  • претерано захтевни родитељи – неки родитељи од своје деце захтевају ствари које су далеко изнад њихових могућности. Оваквим својим понашањем код детета изазивају осећај да ће сваки пут када започне неку активност доживети неуспех. Ова идеја о неуспеху и мисао о могућем притиску који ће родитељи вршити након тог неуспеха изазива код детета осећај који може да доведе до бунта против родитеља, или ако се дете повуче, до појаве стида.

Како ослоботити дете осећаја стидљивости – Детету треба пружити могућности да изрази своје мишљење, не само у породици већ и пред страним особама. Ако учини погрешку треба га насамо на леп начин посаветовати. Не треба га омаловажавати и исмејавати, поготово не у присуству другова и стидљивост детета

Литература[уреди]

  • Миодраг В., Матић (1957). Грешке родитеља у васпитању деце. Београд: Народна књига. 
  • Зоран Миливојевић Мала књига за велике родитеље-приручник за васпитање деце
  • Милица Новковић Породични буквар

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Срам на Викимедијиној остави