Ranko Rubežić
Ranko Rubežić (Dač Šulc) | |
|---|---|
| Puno ime | Ranko Rubežić |
| Datum rođenja | 1951 |
| Mesto rođenja | Peć,  NR Srbija, FNR Jugoslavija |
| Datum smrti | 19. februar 1985. (33/34 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija |
Ranko Rubežić (Peć, 1951 — Beograd, 19. februar 1985) bio je srpski kriminalac.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Ranko Rubežić rođen je 1951. godine u Peći, u siromašnoj porodici crnogorskog porekla, njegovo detinjstvo i odrastanje povezani sa „Lekinim brdom“. Otac mu je bio pukovnik JNA. Ulične tuče, sitne krađe, provale i boravci u pritvoru za maloletnike bili su redovni deo Rubežićeve rane mladosti.[1]
U ranim dvadesetim godinama Rubežić je emigrirao u zapadnu Evropu, provodeći vreme u Zapadnoj Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Austriji i Italiji, gde je zarađivao reketirajući iznuđujući mala preduzeća.[2]
Krajem 1970-ih, vratio se u SFR istaknuta kriminalna ličnost u Beogradu, lokalno poznata kao „Dač Šulc“, bio je prvi beogradski reketar. Vladao je čitavim gradom krajem sedamdesetih, bio je neprikosnoven u svim delovima grada. Kralj mafijaša, kako su neki tada govorili o njemu. U svemu je imitirao „Dač Šulca“, čuvenog čikaškog mafijaša. Zbog toga je kasnije i sam dobio taj nadimak.
Tadašnji kriminalci bili su dobro poznati policiji, pa su uprkos svim radnjama imali prijateljski odnos sa inspektorima. Obilazio je hotele u kojima je znao da se odvija prostitucija i uzimao novac od recepcionara sa kase, u zatvoru je prvi put „zaglavio“ 1978. godine, upravo zbog tih dela, jer su ga prijavili iz hotela „Moskva“ i „Srbija“. Međutim, u to vreme takvi „poslovi“ nisu tretirani kao posebno ozbiljno krivično delo, jer pojam reketiranja u Beogradu još uvek nije shvaćen dovoljno ozbiljno. Dobio je šest meseci zatvora. Dve godine kasnije, zbog istog dela, koje je zvanično okvalifikovano kao „drska krađa“, zaradio je još šest meseci zatvora.
U decembru 1984. godine, ispred kluba u Beogradu, teško je ranio Jovana Simendića. U kafani „Čuburska lipa“ na Crvenom krstu iz čista mira pretukao je čoveka, udarajući ga ručnom bombom po glavi. Tada je već imao nadimak beogradski „Dač Šulc“.[3]
Na Rubežića je pokušano nekoliko atentata. Sve je preživeo, pa se u podzemlju puno govorilo da ga neće ni metak. Međutim, 1984. godine dolazi u sukob sa Đorđem Božovićem Giškom. Druženje je trajalo sve dok jednog dana Ranko nije opljačkao kazino u hotelu Srbija, koji je bio pod Giškinom zaštitom, a Ranko je to znao.
Sukob među njima se intenzivirao do maksimuma. Sreli su se u Topčideru. Ranko je povukao revolver magnum, ali Giška je pribegao lukavstvu, rekavši: „Brate, je li protiv mene? Hoćemo li se mi Crnogorci ubijati?!“ Ranko je oklevao, vratio pištolj za pojas i počeli su da se grle. Međutim, Giška je na prevaru ukrao pištolj i ispalio mu tri metka u stomak. Zatim ga je odveo do obližnje železničke pruge i ostavio na šinama. Od nadolazećeg voza u poslednji čas spasio ga je železničar, koji je u tom trenutku slučajno naišao i video ga u besvesti na šinama. Ranko je tako stigao u bolnicu i oporavio se, a Giška je, da bi držao glavu na ramenima, morao na „službeno putovanje“ u inostranstvo. Rubežić nije imao prijatelje, mnoigi su ga se plašili, bio je strah i trepet u podzemlju Belgije, Holandije, Austrije, Italije, a čak je i sicilijanska mafija bila oprezna prema njemu.
Uvek je nosio ručnu bombu, revolver magnum, a vrlo često i automatski pištolj izraelske proizvodnje za ulične borbe „Uzi“. Nije se odvojio od oružja. Postoje i svedočenja da je na plaži u Budvi, usred leta, u vodu ušao sa „magnumom“ u futroli ispod ruke.
Četvorica njegovih potčinjenih kriminalaca, Miroslav „Vuja“ Vuišić, Dragan „Dadilja“ Popović, Boris Petkov i Bojan Petrović pucali su u njega, 19. februara 1985. Bio je prvi kriminalac u beogradskom podzemlju koji je ubijen u zasedi (sačekuši), njegovo ubistvo izazvalo je medijsku pomamu u komunističkoj Jugoslaviji. Pod nazivom „sačekuša“ - nešto što će postati uobičajena pojava u gradu i zemlji tokom devedesetih i ranih delova 2000-ih. godina, kao činjenici koja je tu, među nama. Ubijen je na ulici. Ništa nije ostavio za sobom. Tako se završila priča o beogradskom (Dač Šulcu).
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
