Пећ (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пећ
Peja Collage.jpg
Знаменитости Пећи
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Округ Пећки
Општина Пећ
Становништво
Становништво
 — 2011. 48.962
 — густина 2.331,52 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 42°39′36″ СГШ; 20°17′32″ ИГД / 42.66° СГШ; 20.2922° ИГД / 42.66; 20.2922Координате: 42°39′36″ СГШ; 20°17′32″ ИГД / 42.66° СГШ; 20.2922° ИГД / 42.66; 20.2922
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 550 м
Површина 21,0 км2
Пећ на мапи Србије
Пећ
Пећ

Пећ (албански: Pejë, Peja) je градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у западном делу Косова и Метохије (раније се део Метохије око Пећи звао Хвосно) и седиште је Пећког управног округа. Према попису из 2011. године било је 48.962 становника.[a]

Историја[уреди]

Први запис о насељу Пећ се јавља у Жичкој повељи 1220. године као месту у жупи Хвосно са засеоцима Црни Врх, Стапези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас, Челпеци. Пре тога, у римском периоду, на месту данашњег града постојало је насеље које је представљало значајну раскрсницу путева и звало се Сипарунта, а за време византијске владавине било је познато под називом Анаусаро. У касном византијском добу почиње да преовладава назив Ждрело или Ждрелник асоцирајући на предео хвосновске котлине и кланца Руговске клисуре. Руговска клисура са мноштвом својих пећина, које су одувек имале насеобински карактер, а у раном добу владавине Немањића, утицала је на све чешћи помен и коришћење имена Пекь. У 13. веку насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније, изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола, која је касније за успомену добила име Св. Спаса.[1] У 14. веку га помињу Дубровчани и Которани који су имали своје трговачке колоније у Пећи. Године 1378. се помиње караван „in novam montem pec et prizren“.

Био је седиште српске цркве, прво организоване као архиепископија, а затим и као патријаршија (од 1346. године када је цар Душан прогласио Српско царство). Град је тада уживао многе повластице српских владара и добијао богате поклоне од њих и страних великаша. Град је био везан за архиепископа (касније патријарха) и био је под директном његовом влашћу. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром. У Пећи производило много артикала, почевши од прехрамбених и одевних до предмета високе уметничке вредности. Тада су у граду радили најбољи мајстори филиграни, ковачи, кројачи и други. За поглавара српске цркве се ковао посебан новац, а такође се производила свила. Град је био чувен ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио и као зачин и као боја за тканину.

После Боја на Косову, 1389. године, Пећ је био под влашћу Балшића, а потом је припао Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином 15. века, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промена, укључујући и промену имена у Ипек (Ipek). За подручје северне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. Позната је прва побуна, тј. устанак против Османлија 1455. године који је крваво угушен. Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим пределима, и попримио је упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског наслеђа. Град је такође добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су многе саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. Једна од њих је Бајракли џамија коју су Турци подигли тако што су цркву Ружицу претворили у исламску богомољу у 15. веку.

Пећ 1920. године

Петовековној отоманској владавини је дошао крај 1912, током Првог балканског рата, када је Краљевина Црна Гора ослободила град. Крајем 1915, током Првог светског рата, заузели су га Аустријанци. Након 1918. Пећ је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. Од 1945. град је део Социјалистиче аутономне покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФР Југославије. Односи између Срба и Албанаца, који су већинско становништво града у 20. веку, су често били напети током овог века. Ово је дошло до врхунца током рата на Косову 1999, током ког је град тешко оштећен, а српско и црногорско становништво протерано из града. Даљу штету град је претрпео у насилним етничком погрому српског становништва марта 2004. године.

Поред манастира Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани који је уз поменуту столицу српских патријараха стављен под заштиту УНЕСКО-а. Ту је и манастир Светог Преображења из 14. века у селу Будисавци, 17 km од града.

Иницијативом Рашко-призренског митрополита Нићифора Перића, у Пећи је почетком 20. века основан "Фонд Чудотворне иконе".[2] Гимназија у Пећи је основана 1913. године, а 1999. је остала без српских ђака и професора који у Гораждевцу наставили са радом.[3]

Становништво[уреди]

Према 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Пећ.

Етнички састав према попису из 1961.[4]
Албанци
  
16.582 58,5 %
Црногорци
  
6.572 23,1 %
Срби
  
3.556 12,5 %
Муслимани
  
702 2,5 %
Укупно: 28.351
Етнички састав према попису из 1981.[5]
Албанци
  
36.660 67,3 %
Црногорци
  
7.039 12,9 %
Муслимани
  
4.153 7,6 %
Срби
  
3.837 7 %
Роми
  
2.272 4,2 %
Укупно: 54.497
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Албанци
  
45.915 93,8 %
Бошњаци
  
1.178 2,4 %
Египћани
  
1.100 2,2 %
Роми
  
303 0,6 %
Укупно: 48.962

Број становника на пописима:

Демографија[7]
Година Становника
1948. 17.277
1953. 21.058
1961. 28.351
1971. 41.853
1981. 54.497
1991. 68.163

Познате личности[уреди]

Арсеније IV Шакабента

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]