Пећ (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пећ
Peć collage.jpg
Колаж слика Пећи (Центар града, Пећка железничка станица, Стари базар, Џамија сахат кула, Пећки хамам, Пећка кула, Манастир Пећка патријаршија)
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајинаКосово и Метохија
Управни округПећки
ОпштинаПећ
Становништво
Становништво
 — 2011.48.962
 — густина2.331,52 ст./km2
Географске карактеристике
Координате42°39′36″ СГШ; 20°17′32″ ИГД / 42.66° СГШ; 20.2922° ИГД / 42.66; 20.2922Координате: 42°39′36″ СГШ; 20°17′32″ ИГД / 42.66° СГШ; 20.2922° ИГД / 42.66; 20.2922
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина550 м
Површина21,0 км2
Пећ на мапи Србије
Пећ
Пећ
Пећ на мапи Србије
Позивни број+381 39
Регистарска ознакаPE

Пећ (алб. Pejë, Peja) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији које се налази у Пећком управном округу. Према попису становништва из 2011. у граду је живело 48.962 становника, док је у општини живело 96.450 становника.[a]

Налази се на Пећкој Бистрици, притоци реке Бели Дрим и код Проклетија на истоку. Руговска клисура је једна од најдужих и најдубљих клисура у Европи која се налази око три километара од града Пећ. Град се налази 250 километара северно од Тиране, 150 километара северозападно од Скопља и 280 километара од Подгорице.

У средњем веку град је био седиште Српске православне цркве од 13. века. Касније током 1899, албаснка политичка организација, Пећка лига, основана је у граду. Манастир Пећка патријаршија је део Унескове Светске баштине средњовековних споменика на Косову.

Име[уреди]

Сматра се да је назив Пећ највероватније повезан са оближњим пећинама са Руговске клисуре, које су служиле као пустињске ћелије српских православних монаха. У дубровачким средњовековним документима, српски назив града понекад се преводи као форно, што значи пећ на италијанском језику. Током владавине Османског царства, град се на османском турском звао İpek.[1] Облик албанског назива је Peja и неодређени Pejë. Други називи града укључују латински Pescium и грчки Episkion (Επισκιον).

Историја[уреди]

Први запис о насељу Пећ се јавља у Жичкој повељи 1220. године као месту у жупи Хвосно са засеоцима Црни Врх, Стапези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас, Челпеци. Пре тога, у римском периоду, на месту данашњег града постојало је насеље које је представљало значајну раскрсницу путева и звало се Сипарунта, а за време византијске владавине било је познато под називом Анаусаро. У касном византијском добу почиње да преовладава назив Ждрело или Ждрелник асоцирајући на предео хвосновске котлине и кланца Руговске клисуре. Руговска клисура са мноштвом својих пећина, које су одувек имале насеобински карактер, а у раном добу владавине Немањића, утицала је на све чешћи помен и коришћење имена Пекь. У 13. веку насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније, изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола, која је касније за успомену добила име Св. Спаса.[2] У 14. веку га помињу Дубровчани и Которани који су имали своје трговачке колоније у Пећи. Године 1378. се помиње караван „in novam montem pec et prizren“.

Био је седиште српске цркве, прво организоване као архиепископија, а затим и као патријаршија (од 1346. године када је цар Душан прогласио Српско царство). Град је тада уживао многе повластице српских владара и добијао богате поклоне од њих и страних великаша. Град је био везан за архиепископа (касније патријарха) и био је под директном његовом влашћу. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром. У Пећи производило много артикала, почевши од прехрамбених и одевних до предмета високе уметничке вредности. Тада су у граду радили најбољи мајстори филиграни, ковачи, кројачи и други. За поглавара српске цркве се ковао посебан новац, а такође се производила свила. Град је био чувен ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио и као зачин и као боја за тканину.

После Боја на Косову, 1389. године, Пећ је био под влашћу Балшића, а потом је припао Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином 15. века, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промена, укључујући и промену имена у Ипек (Ipek). За подручје северне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. Позната је прва побуна, тј. устанак против Османлија 1455. године који је крваво угушен. Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим пределима, и попримио је упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског наслеђа. Град је такође добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су многе саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. Једна од њих је Бајракли џамија коју су Турци подигли тако што су цркву Ружицу претворили у исламску богомољу у 15. веку.

Пећ 1920. године

Петовековној отоманској владавини је дошао крај 1912, током Првог балканског рата, када је Краљевина Црна Гора ослободила град. Крајем 1915, током Првог светског рата, заузели су га Аустријанци. Након 1918. Пећ је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. Од 1945. град је део Социјалистиче аутономне покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФР Југославије. Односи између Срба и Албанаца, који су већинско становништво града у 20. веку, су често били напети током овог века. Ово је дошло до врхунца током рата на Косову 1999, током ког је град тешко оштећен, а српско и црногорско становништво протерано из града. Даљу штету град је претрпео у насилним етничком погрому српског становништва марта 2004. године.

Поред манастира Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани који је уз поменуту столицу српских патријараха стављен под заштиту УНЕСКО-а. Ту је и манастир Светог Преображења из 14. века у селу Будисавци, 17 km од града.

Иницијативом Рашко-призренског митрополита Нићифора Перића, у Пећи је почетком 20. века основан "Фонд Чудотворне иконе".[3] Гимназија у Пећи је основана 1913. године, а 1999. је остала без српских ђака и професора који су у Гораждевцу наставили са радом.[4]

Географија[уреди]

Локација[уреди]

Град се налази у западној Метохији, близу Руговске клисуре. Ругова је планински регион који се простире кроз северозападни део града Пећ и позната је по својој природној лепоти и приступу планинама. Национални парк Проклетије је у поступку заштине, а иницијатива да се Проклетије прогласе националним парком је почела 1970. године

Администрација[уреди]

Општина покрива површину од 603 километара квадратних, заједно са градом Пећ и 79 насеља, која су подељена у 70 катастарских општина. Од 2011, цела општина има има 96.450 становника, од којих око 50.000 живи у граду Пећ. У граду постоје две туристичко-информативне канцеларије, једна у центру насупрот хотела Дукађини и једна на улазу у клисуру Ругова.

Клима[уреди]

Клима Пећ (1961–1990)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 15,4
(59,7)
22,6
(72,7)
25,0
(77)
28,0
(82,4)
31,5
(88,7)
35,8
(96,4)
38,2
(100,8)
35,9
(96,6)
34,1
(93,4)
28,3
(82,9)
22,9
(73,2)
18,9
(66)
38,2
(100,8)
Максимум, °C (°F) 2,8
(37)
6,0
(42,8)
10,9
(51,6)
16,1
(61)
20,9
(69,6)
24,1
(75,4)
26,5
(79,7)
26,4
(79,5)
22,7
(72,9)
16,9
(62,4)
10,1
(50,2)
4,5
(40,1)
15,7
(60,3)
Просек, °C (°F) −0,5
(31,1)
2,1
(35,8)
6,4
(43,5)
11,2
(52,2)
15,9
(60,6)
19,0
(66,2)
21,1
(70)
20,8
(69,4)
17,2
(63)
11,8
(53,2)
5,9
(42,6)
1,2
(34,2)
11,1
(52)
Минимум, °C (°F) −3,6
(25,5)
−1,5
(29,3)
2,0
(35,6)
6,1
(43)
10,3
(50,5)
13,3
(55,9)
15,0
(59)
14,8
(58,6)
11,5
(52,7)
6,8
(44,2)
2,3
(36,1)
−1,8
(28,8)
6,3
(43,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) −24,8
(−12,6)
−19,3
(−2,7)
−13,6
(7,5)
−3,8
(25,2)
0,6
(33,1)
3,5
(38,3)
6,7
(44,1)
5,2
(41,4)
−1,2
(29,8)
−4,8
(23,4)
−15,3
(4,5)
−15,2
(4,6)
−24,8
(−12,6)
Количина падавина, mm (in) 85,9
(3,382)
71,5
(2,815)
65,2
(2,567)
67,2
(2,646)
68,2
(2,685)
53,0
(2,087)
54,7
(2,154)
48,0
(1,89)
52,1
(2,051)
75,3
(2,965)
118,2
(4,654)
91,4
(3,598)
850,7
(33,492)
Дани са падавинама (≥ 0.1 mm) 12,0 12,3 11,3 11,5 13,0 13,2 9,9 8,7 8,1 9,5 12,3 13,3 135,1
Дани са снегом 8,1 6,0 3,7 0,6 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,1 2,0 6,5 27,0
Релативна влажност, % 81 75 68 63 64 64 60 60 67 73 81 83 70
Сунчани сати — месечни просек 69,5 93,3 143,0 172,0 207,8 257,7 274,3 264,9 206,3 152,6 86,8 55,3 1.983,5
Извор: Republic Hydrometeorological Service of Serbia[5]

Становништво[уреди]

Према попису из 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Пећ.

Етнички састав према попису из 1961.[6]
Албанци
  
16.582 58,5 %
Црногорци
  
6.572 23,1 %
Срби
  
3.556 12,5 %
Муслимани
  
702 2,5 %
Укупно: 28.351
Етнички састав према попису из 1981.[7]
Албанци
  
36.660 67,3 %
Црногорци
  
7.039 12,9 %
Муслимани
  
4.153 7,6 %
Срби
  
3.837 7 %
Роми
  
2.272 4,2 %
Укупно: 54.497
Етнички састав према попису из 2011.[8]
Албанци
  
45.915 93,8 %
Бошњаци
  
1.178 2,4 %
Египћани
  
1.100 2,2 %
Роми
  
303 0,6 %
Укупно: 48.962

Број становника на пописима:

Демографија[9]
Година Становника
1948. 17.277
1953. 21.058
1961. 28.351
1971. 41.853
1981. 54.497
1991. 68.163

Познате личности[уреди]

Арсеније IV Шакабента

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

  1. ^ „Пећ - град”. amarilisonline.com. 
  2. ^ Пећ и Метохија кроз векове zavicajniklubpecanaca.rs
  3. ^ "Босанска вила", Сарајево 1907. године
  4. ^ Пећка гимназија — расадник знаменитих („Вечерње новости“, 5. децембар 2013)
  5. ^ „Monthly and annual means, maximum and minimum values of meteorological elements for the period 1961–1990”. Republic Hydrometeorological Service of Serbia. Приступљено 25. 2. 2017. 
  6. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  7. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  8. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  9. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]