Ђорђе Божовић Гишка
| Ђорђе Божовић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 16. септембар 1955. |
| Место рођења | Инђија ФНРЈ |
| Датум смрти | 15. септембар 1991. (35 год.) |
| Место смрти | околина Госпића СФРЈ |
Ђорђе Божовић Гишка (Инђија, 16. септембар 1955. — околина Госпића, 15. септембар 1991) је био српски и југословенски криминалац, спортиста и оснивач Српске гарде, паравојне формације СПО-а.[1] Гишка је током 1980-их био сарадник ДБ-а, одан идеји југословенства.[2] Као образованији и интелигентнији човек био је задужен за планирање ликвидација усташких и албанских терориста, али након што је послат да ликвидира и Момчила Ђујића, истакнутог српског емигранта који је оставио веома позитиван утисак, Гишка све више постаје антикомунистички настројен, те стога из корена мења свој живот и постаје националиста и заговорник обнове монархије за коју је сматрао да нуди бољу будућност Србији.
Биографија[уреди | уреди извор]
Младост[уреди | уреди извор]
Рођен је 16. септембра 1955. у Инђији у породици Гаврила (1888−1964) и Милене Божовић (1927−2012).[3] Гаврило Божовић је рођен недалеко од Подгорице у породици Мићковића која потиче из племена Куча. Презиме је променио Гаврилов отац који је у Црној Гори усмртио једног Немца па је потом отишао за Лондон а потом за Сједињене Америчке Државе.
Ђорђе Божовић је до 1964. живео у Инђији, коју је касније често посећивао, са мајком и млађом сестром Славицом, а када је исте године умро Гаврило Божовић[тражи се извор], породица се сели у Београд.
Кроз служење затворских казни успео је да прочита скоро све књиге затворских библиотека и да заврши Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду. Планирао је да заврши и теологију али није добио дозволу да из затвора полаже испите. Говорио је шест страних језика.[4] Убрзо по доласку на Вождовац упознаје се са Браниславом Матићем Белим са којим постаје нераздвојан пријатељ. Постаје члан боксерског клуба Раднички, где га је у борбама могао победити само Жорж Станковић. Као врло млад долази у сукоб са законом када је у једној уличној тучи избоден ножем. Рањавање је преживео захваљујући снажној конституцији због чега је и добио надимак Гишка. Са тринаест година је илегално отишао у Италију. По повратку у Југославију почиње се интензивно дружити са Борисом Петковим и Ранком Рубежићем чиме бива уплетен у свет криминала. Гишка је то описао речима:
Онима који ме оптужују да сам криминалац кажем: у Београду сам се прочуо као доста добар боксер, вредан у школи, а жељан свега. Хоћу да се и проведем, волим девојке, а пара нема. Како се снаћи? Предложи овај оно, ајде ситно, ајде крупно, ајде пљачка... Кренуо сам из неке жеље за авантуризмом, за неким глупирањем, и тога се данас стидим. Али ја то часно зовем правим именом.
Служба државне безбедности[уреди | уреди извор]
Југословенска тајна полиција прошла је крвав развојни пут од злогласне и бруталне партизанске ОЗНЕ, преко суптилније УДБ-е, до моћне Службе државне безбедности (СДБ) чије ударне песнице осамдесетих година постају жестоки момци са асфалта који „бондовским" антитерористичким акцијама у иностранству изазивају дивљење, поштовање и завист западних тајних служби и сеју страх међу југо-емиграцијом.[5]
Гишке је махом своје образовање стицао по затворима, где је углавном био због крађа и других криминалних радњи. Запао је за око тадашњој југословенској служби државне безбедности, која је у то време узимала криминалце свих миљеа нудећи им да раде за државу. Ангажовање од стране службе је подразумевало да се у иностранству обављају прљави послови који су у интересу државе, за узврат су им обећаване разне ствари, од тога да неће одговарати кривично за нека недела или пак да ће им бити омогућаване разноразне бенефиције и погодности. [6]
У једним од тих „излета”, Гишка је био послан у српску емиграцију у Америку, са задатком да убије четничког војводу Момчила Ђујића. Гишка је прихватио задатак и отишао у Америку да испуни оно што је од њега очекивала тадашња комунистичка СДБ. Међутим, вратио се не испунивши задатак са потпуно измењеним ставовима. Уместо да изврши задатак који су му поверили комунисти, Гишка се зближава са Америчким Србима и прихвата њихову верзију историјских догађаја Другог светског рата. Из Америке се враћа не само необављеног „посла” него и као државни непријатељ и „издајник”. Боравак у српској дијаспори Гишку окреће за 180 степени и он од једног криминалца ангажованог у комунистичкој служби СДБ постаје један национални борац и православни верник.
Многи су митови о криминалцу и диву са Вождовца. Но већина сведочи о његовом Робинхудовском хајдуковању. Помагао је сиротињу и никад није ниподаштавао или малтретирао слабије од себе и у том погледу заиста је био нетипичан криминалац. Тадашњу омладину која је већ кренула путем криминала или наркоманије, покушавао преваспитати и вратити у нормалан друштвени живот. Овај Гишкин српски хајдучки кодекс се може приписати његовој емпатији за слабе и незаштићене.
Српска гарда[уреди | уреди извор]
Божовић је 1991. основао паравојну формацију Српска гарда заједно са вођом Српског покрета обнове Вуком Драшковићем и Браниславом Матићем Белим.[7]
Камп за обуку ове формације налазио се код Борског језера. Српска гарда је учествовала у борбама око Госпића. Божовић је убијен под неразјашњеним околностима у околини Госпића 15. септембра 1991, током борбе. Месец дана раније у Београду, у сачекуши је убијен Бранислав Матић Бели.
Смрт и убиство[уреди | уреди извор]
Гишка је убијен 15. септембра 1991. године на ратишту, под неразјашњемим околностима. Погинуо је под крајње сумњивим околностима у Госпићу у Хрватској током ратних дејстава. Иако је званична верзија била да је страдао током ратних дејстава и да су га убили хрватски војници, и до дан данас је у народу запамћена друга верзија која је потекла од његових сабораца, пријатеља и родбине који су одмах након погибије тврдили да је убијен од српске руке, такорећи са леђа.[8]
Мање је познато да је Гишка био дубоко религиозан. Неколико сати пре погибије, кумовао је на крштењу свог војника и право са крштења је отишао у смрт. О побожности и покајању Гишке за свој претходни криминални живот сведочио је архимандрит Лазар са Острога који је тврдио да за свог живота није видео већег покајника од Гишке.[9]
Приликом ексхумације посмртних остатака Ђорђа Божовића у Београду, ради преноса посмртних остатака у Црној Гори у Кучима,[10] на изненађење радника који су вршили ексхумацију, нађено је потпуно сачувано, нетрулежно тело после чак 26 година.[11]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Гишка и гардисти залуд изгинули”. glas-javnosti.rs. Приступљено 14. 5. 2013.
- ^ „KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (3.DEO): Kako su Arkan i Giška ušli u DB i likvidirali albanske i ustaške teroriste”. take-off. Приступљено 15. 10. 2017.
- ^ „Упокојила се Милена Божовић (2. децембар 2012)”. Архивирано из оригинала на датум 21. 3. 2014. Приступљено 5. 10. 2013.
- ^ „Puls Asfalta: Giška – između neba i zemlje”. naslovi.net. Netmark d.o.o. 9. 2. 2014. Приступљено 15. 10. 2017.
- ^ Kako su Arkan i Giška ušli u DB
- ^ DOSIJE PODZEMLJE: Ovo je spisak saradnika DB!
- ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 43.
- ^ Ubistvo Đorđa Božovića Giške
- ^ Гишка, покајани разбојник и пројављена милост Божија
- ^ У Кучима похрањени посмртни остаци Ђорђа Божовића Гишке.
- ^ Vujadin Savić o svom rođaku: Giškino netaknuto telo je božje čudo!
Литература[уреди | уреди извор]
- Thomas, Nigel; Mikulan, Krunoslav (2006). The Yugoslav Wars: Slovenia & Croatia 1991-95. Osprey Publishing. стр. 43. ISBN 978-1-84176-963-9.
- Thomas, Robert (јануар 1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850653677.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Ђорђе Божовић Гишка на Викимедијиној остави
