Ratni komunizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ratni komunizam ili vojni komunizam (rus. Военный коммунизм, Vojennы kommunizm) bio je ekonomski i politički sistem koji je postojao u Sovjetskoj Rusiji tokom Ruskog građanskog rata od 1918. do 1921. godine.

Prema sovjetskoj istoriografiji, vladajuća boljševička administracija je usvojila ovu politiku sa ciljem da se gradovi (proleterska baza) i Crvena armija opskrbe hranom i oružjem, jer su okolnosti nalagale primenu novih ekonomskih mera. Tokom građanskog rata, stari kapitalistički tržišni sistem nije bio u stanju da proizvodi hranu i proširi industrijsku bazu. Ratni komunizam je često opisivan kao jednostavna autoritarna kontrola od strane vladajućih i vojnih kasta radi održavanja moći i kontrole u sovjetskim regionima, a ne kao bilo kakva koherentna politička ideologija.[1]

Ratni komunizam stupio je na snagu u junu 1918. godine, a sprovodio ga je Vrhovni ekonomski savet (rus. Высший Совет Народного Хозяйства), poznat kao Vesenkha. Završen je 21. marta 1921. godine početkom Nove ekonomske politike, koja je trajala do 1928. godine.

Politike[uredi | uredi izvor]

Sveštenstvo na prinudnom radu, Ivana Vladimirova

Ratni komunizam je uključivao sledeće politike:

  1. Nacionalizacija svih industrija i uvođenje strogog centralizovanog upravljanja
  2. Državna kontrola spoljne trgovine
  3. Stroga disciplina za radnike, sa zabranjenim štrajkovima
  4. Obavezna radna obaveza od strane neradničkih klasa („militarizacija rada“, uključujući ranu verziju Gulaga)
  5. Prodrazviorstka – rekvizicija poljoprivrednog viškova (preko apsolutnog minimuma) od seljaka za centralizovanu raspodelu među preostalom populacijom
  6. Racionisanje hrane i većine roba, sa centralizovanom distribucijom u urbanim centrima
  7. Privatno preduzeće zabranjeno
  8. Kontrola železnice u vojnom stilu

Pošto je boljševička vlada sprovela sve ove mere u vreme građanskog rata, one su bile daleko manje koherentne i koordinisane u praksi nego što bi se moglo videti na papiru. Veliki delovi Rusije ostali su van kontrole boljševika, a loša komunikacija značila je da su čak i oni regioni lojalni boljševičkoj vladi često morali da deluju sami, bez naređenja ili koordinacije iz Moskve. Dugo se raspravljalo o tome da li je „ratni komunizam“ predstavljao stvarnu ekonomsku politiku u pravom smislu te fraze ili samo skup mera za pobedu u građanskom ratu.[2]

Ciljevi[uredi | uredi izvor]

Ciljevi boljševika u sprovođenju ratnog komunizma su predmet sporenja i kontroverzna tema. Neki komentatori, uključujući izvestan broj boljševika, su tvrdili da je njegova jedina svrha bila pobeda u ratu. Vladimir Lenjin je, na primer, rekao da je „oduzimanje viškova od seljaka bila mera kojom smo bili opterećeni imperativnim uslovima ratnog vremena“.[3] Drugi boljševici, kao što su Jurij Larin, Lev Kricman, Leonid Krasin i Nikolaj Buharin, tvrdili su da je to bio prelazni korak ka socijalizmu.[4] Komentatori, kao što su istoričar Ričard Pajps, filozof Majkl Polanji,[5] i ekonomisti poput Pola Krega Robertsa[6] ili Šeldona L. Ričmana,[7] su tvrdili da je ratni komunizam zapravo pokušaj da se odmah eliminiše privatna svojina, robne proizvodnje i tržišne razmene, i da na taj način sprovede komunističku ekonomiju, te da su boljševičke vođe očekivale trenutno i veliko povećanje privrednog proizvoda. Ovog gledišta imao je i Buharin, koji je rekao da „Mi smo ratni komunizam zamišljali kao univerzalni, da tako kažem „normalan“ oblik ekonomske politike pobedničkog proletarijata, a ne kao vezan za rat, tj. definitivno stanje građanskog rata“.[8]

Rezultati[uredi | uredi izvor]

Vojska[uredi | uredi izvor]

Ratni komunizam je uglavnom bio uspešan u svom primarnom cilju: pomoći Crvenoj armiji u zaustavljanju napredovanja Bele armije i u povratku većine teritorije bivšeg Ruskog carstva nakon toga.

Društvo[uredi | uredi izvor]

Glad, rad Ivana Vladimirova

U gradovima i okolnim selima stanovništvo je doživljavalo teškoće usled rata. Seljaci su, zbog krajnje oskudice, počeli da odbijaju da sarađuju u davanju hrane za ratne napore. Radnici su počeli da migriraju iz gradova na selo, gde su bile veće šanse da se prehrane, što je dodatno smanjilo mogućnost razmene industrijskih dobara za hranu i pogoršalo položaj preostalog gradskog stanovništva, privrede i industrijske proizvodnje. Između 1918. i 1920. Petrograd je izgubio 70% stanovništva, dok je Moskva izgubila preko 50%.[9]

Širom zemlje izbio je niz radničkih štrajkova i pobuna seljaka, poput Tambovske (1920–1921). Prekretnica je nastupila sa Kronštatskom pobunom u pomorskoj bazi Kronštat početkom marta 1921. godine. Pobuna je zaprepastila Lenjina jer su boljševici smatrali kronštatske mornare „najcrvenijim od crvenih“. Priroda ovih ustanaka i njihovo vođstvo su takođe bili od velike zabrinutosti jer su to uglavnom bili levičarski ustanci koje su predvodili opozicioni levičari, stvarajući tako konkurenciju boljševicima. Prema Dejvidu Kristijanu, Čeka, državna tajna policija Komunističke partije, prijavila je 118 seljačkih ustanaka u februaru 1921.[10]

Dejvid Kristijan, u svojoj knjizi Imperijalna i sovjetska Rusija, sumira stanje Rusije 1921. godine nakon godina ratnog komunizma:

Vlada koja je tvrdila da predstavlja narod sada se našla na ivici da je zbaci ta ista radnička klasa. Kriza je potkopala lojalnost sela, gradova i konačno delova vojske. Bilo je potpuno jednako ozbiljno kao i krize sa kojima se suočila carska vlada 1905. i februara 1917.[11]

Boljševički zvaničnici bili su paralisani glađu u Rusiji 1921–22, koja se poklopila sa katastrofalnom krizom rata i ekonomskim poteškoćama sa kojima se suočio novi režim. Ovi napori militarizacije su preduzeti da se Crvena armija održi za ratne napore i odbranu nove države, za odgovarajuću logistiku i da se oskudne zalihe distribuiraju ljudima za koje je režim smatrao da su potrebniji od drugih, kao što je Crvena armija.

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

U Rusiji se pojavilo crno tržište, uprkos pretnji suđenjem na vojnim sudovima protiv profiterstva. Rublja je propala, a razmena je sve više zamenjivala novac kao sredstvo razmene[12] i do 1921. proizvodnja teške industrije je pala na 20% nivoa iz 1913. godine. 90% plata je isplaćeno robom, a ne novcem.[13] 70% lokomotiva je bilo potrebno popraviti[traži se izvor], a rekvizicija hrane, u kombinaciji sa posledicama sedmogodišnjeg rata i teške suše, doprinela je gladi koja je izazvala između 3 i 10 miliona smrtnih slučajeva.[14] Proizvodnja uglja je smanjena sa 27,5 miliona tona (1913) na 7 miliona tona (1920), dok je ukupna fabrička proizvodnja takođe opala sa 10.000 miliona rubalja na 1.000 miliona rubalja. Prema poznatom istoričaru Dejvidu Kristijanu, žetva žitarica je takođe smanjena sa 80,1 miliona tona (1913) na 46,5 miliona tona (1920).[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Himmer, Robert (1994). „The Transition from War Communism to the New Economic Policy: An Analysis of Stalin's Views”. The Russian Review. 53 (4): 515—529. JSTOR 130963. doi:10.2307/130963 — preko JSTOR. 
  2. ^ Werth 2013.
  3. ^ Lenin, V. I. (1965). Collected Works. 32. Moscow: Progress Publishers. str. 187. 
  4. ^ Szamuely, Laszlo (1974), First Models of the Socialist Economic Systems, Budapest, str. 45—61 
  5. ^ Polanyi, Michael (1960). „Towards a Theory of Conspicuous Production”. Soviet Survey (34): 90—99. 
  6. ^ Roberts, Paul Craig (1990) [first edition 1971]. Alienation and the Soviet Economy: The Collapse of the Socialist Era. Independent Studies in Political Economy (2nd revised izd.). Oakland, California: Independent Institute. 
  7. ^ Richman, Sheldon L. (zima 1981). „War Communism to NEP: The Road From Serfdom” (PDF). Journal of Libertarian Studies. 5 (1): 89—97. 
  8. ^ Bukharin, Nikolai (1967). The path to socialism in Russia. New York: Omicron Books. str. 178. 
  9. ^ Richard Pipes (2011). Russia Under the Bolshevik Regime. Knopf Doubleday. str. 371. ISBN 9780307788610. 
  10. ^ Pipes, str. 373
  11. ^ Christian, David (1997). Imperial and Soviet Russia. London: Macmillan Press Ltd. str. 239. ISBN 0-333-66294-6. 
  12. ^ R. W. Davies; Mark Harrison; S. G. Wheatcroft (9. 12. 1993). The Economic Transformation of the Soviet Union, 1913–1945. Cambridge University Press. str. 6. ISBN 978-0-521-45770-5. 
  13. ^ „Bread and Authority in Russia, 1914-1921”. publishing.cdlib.org. Pristupljeno 2021-10-27. 
  14. ^ „Twentieth Century Atlas – Death Tolls”. necrometrics.com. Pristupljeno 2017-12-12. 
  15. ^ Christian, David (1997). Imperial and Soviet Russia. London: Macmillan Press Ltd. str. 236. ISBN 0-333-66294-6. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ball, Alan M. Russia's Last Capitalists: The Nepmen, 1921-1929 (U of California Press, 1990) online free pp. 10–38.
  • Boettke, Peter J (1988). „The Soviet experiment with pure communism”. Critical Review. 2 (4): 149—182. 
  • Markevich, Andrei, and Mark Harrison. "Great War, Civil War, and recovery: Russia's national income, 1913 to 1928." Journal of Economic History 71.3 (2011): 672–703. online
  • Malle, Silvana. The Economic Organization of War Communism 1918—1921 (Cambridge University Press, 2002. — 568 p.). ISBN 0521527031.
  • Roberts, Paul C. "'War Communism': A Re-examination," Slavic Review 29 (June 1970): 238–261
  • Werth, Nicolas (2013). Histoire de l'Union soviétique de Lénine à Staline 1917-1953 (na jeziku: francuski) (4th izd.). Paris: Presses universitaires de France. ISBN 9782130623328. OCLC 1022270516. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ратни_комунизам&oldid=27431886”