Pređi na sadržaj

Robert Siodmak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Robert Siodmak
Datum rođenja(1900-08-08)8. avgust 1900.
Mesto rođenjaDrezden, Nemačka
Datum smrti10. mart 1973.(1973-03-10) (72 god.)
Mesto smrtiAskona, Švajcarska

Robert Siodmak (Drezden, 8. avgust 1900 — Askona, 10. mart 1973) bio je nemački filmski reditelj. Radio je u Nemačkoj, Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Najviše ga pamte kao specijalistu za trilere[1] i po seriji noar filmova koje je snimio 1940-ih, poput Ubice (1946).

Mladost[uredi | uredi izvor]

Siodmak je rođen kao sin Rose Filipin (rođene Blum) i Ignjaca Siodmaka i brat Kurta, Vernera i Rolanda.[2] Njegovi roditelji su bili iz jevrejskih porodica u Lajpcigu (mit o njegovom američkom rođenju u Memfisu, Tenesi, bio mu je neophodan da bi dobio vizu u Parizu tokom Drugog svetskog rata). Radio je kao režiser i bankar pre nego što je 1925. postao montažer i scenarista za Kertis Bernhard (Bernhard je režirao filmSukob 1945.).

Sa dvadeset i šest godina angažovao ga je njegov rođak, producent Simor Nebenzal, da sastavi originalne nijeme filmove od snimka starih filmova. Siodmak je radio na ovome dve godine pre nego što je ubedio Nebenzala da finansira svoj prvi igrani film, nijemo remek-delo, Menschen am Sonntag (Ljudi u nedelju) 1929. godine. Scenario su zajedno napisali Bili Vajlder i Siodmakov brat Kurt Siodmak, kasnije scenarista Vukodlaka (1941). Bio je to poslednji nemački tihi, a uključivao je i buduće holivudske umetnike kao što su Fred Zineman, Edgar G. Ulmer i Eugen Šuftan. Njegov sledeći film — prvi na UFA koji je koristio zvuk — bila je komedija Abschied iz 1930. za pisce Emerika Presburgera i Irmu fon Kocka, praćena Der Mann, der seinen Mörder such, još jedna komedija, ali sasvim drugačija od ranijih filmova. Ali u svom sledećem filmu, krimi trileru Stürme der Leidenschaft, sa Emilom Janingsom i Anom Sten, Siodmak je pronašao stil po kojem će postati kasnije prepoznat.

Sa usponom nacizma i nakon napada u štampi od strane Hitlerovog ministra propagande Jozefa Gebelsa 1933. nakon gledanja Brennendes Geheimnis (Goreća tajna), Siodmak je napustio Nemačku i otišao u Pariz. Njegova kreativnost je cvetala, jer je narednih šest godina radio u različitim filmskim žanrovima, od komedije (Le sexe faible i La Vie Parisienne) preko mjuzikla (La crise est finie) do drame (Mister Flow, Cargaison blanche, Mollenard). Dok je bio u Francuskoj, bio je na dobrom putu da postane naslednik Renea Klera, sve dok ga Hitler ponovo nije isterao iz zemlje. Siodmak je stigao u Kaliforniju 1939. godine, gde je snimio 23 filma, od kojih su mnogi bili široko popularni trileri i krimi melodrame, koje danas kritičari smatraju klasicima filma noara.

Holivudska karijera[uredi | uredi izvor]

Počevši od 1941. godine, prvo je snimio nekoliko B-filmova i programera za različite studije pre nego što je 1943. sklopio sedmogodišnji ugovor sa Universal Studios. Najbolji od tih ranih filmova su triler Letenje noću iz 1942. sa Ričardom Karlsonom i Nensi Keli, i 1943. Neko za pamćenje, sa Mejbl Pejdž u glavnoj ulozi. Kao direktor kuće, njegove usluge su često korišćene za spasavanje problematičnih produkcija u studiju. U produkciji Marka Helingera Swell Guy (1946), na primer, Siodmak je doveden da zameni Frenka Tutla samo šest dana nakon završetka rada na Ubicama. Siodmak je stalno radio dok je bio pod ugovorom, u senci režisera visokog profila, poput Alfreda Hičkoka, sa kojim su ga štampa često upoređivali.

U Univerzalu, Siodmak je snimio još jedan B-film, Son of Dracula (1943), treći u studijskoj seriji filmova o Drakuli (zasnovan na originalnoj priči njegovog brata Kurta ). Njegov drugi film bio je Žena Kobra (1944), napravljeno u Tehnikoloru.

Njegov prvi sveobuhvatni noir bio je Phantom Lady (1944), za producentkinju Džoan Harison, prvu direktorku Univerzala i bivšu sekretaricu i pomoćnicu za scenario Alfreda Hičkoka. Prikazao je Siodmakovu veštinu sa kamerom i montažom do zadivljujućeg efekta. Nakon kritičnog uspeha Phantom Lady, Siodmak je režirao Božićne praznike (1944) sa Dijanom Durbin i Džinom Keli (Hans Džej Salter je nominovan za Oskara za najbolju muziku). Počevši od ovog filma, njegov rad u Holivudu dobija stilske i tematske karakteristike koje su evidentne u njegovim kasnijim noirovima. Božićni praznik, adaptiran po romanu V. Samerseta Moma, Hermana Dž. Mankevic-a, bio je Durbinov najuspešniji film. Siodmakova upotreba crno-bele kinematografije i urbanih pejzaža, zajedno sa njegovim dizajnom svetla i senke, pratila je osnovnu strukturu klasičnih noir filmova. U stvari, imao je brojne saradnje sa kinematografima, kao što su Nikolas Musuraka, Elvud Bredel i Franc Planer, u kojima je postigao ekspresionistički izgled koji je gajio u svojim ranim godinama u UFA. Tokom Siodmakovog mandata, Univerzal je maksimalno iskoristio noir stil u The Suspect, The Strange Affair of Uncle Harry i The Dark Mirror, i njegovo vrhunsko ostvarenje Ubice. Objavljen 1946. godine, bio je to filmski debi Berta Lankastera i prva dramska uloga Ave Gardner. Kritički i finansijski uspeh, doneo je Siodmaku njegovu jedinu nominaciju za Oskara za režiju u Holivudu. Njegova film na nemačkom Nachts, wenn der Teufel kam, zasnovan je na lažnom priči o Brunu Ludkeu, kojeg su nacisti lažno optužili da je serijski ubica,[3] je nominovana za Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1957.[4]

Dok je još uvek bio pod ugovorom sa Univerzalom, Siodmak je radio na pozajmici za RKO za producenta Dora Šarija u trileru The Spiral Staircase, majstorski spoj neizvesnosti i horora, za koji je Siodmak rekao da je montirao kako je hteo, zbog štrajka u Holivudu 1945. godine. Film je doneo Etel Barimor nominaciju za Oskara za najbolju sporednu glumicu. Za 20th Century Studios i producenta Darila F. Zanuka, režirao je, dijelom na lokaciji u Njujorku, krimi noar Cry of the City 1948. godine, a 1949. za MGM se pozabavio njegovom luksuznom produkcijom Veliki grešnik, ali je proliksiran scenario pokazao se neupravljivim za Siodmaka koji je prepustio režiranje Mervinu Leroju. Na kratkom radu za Paramaunt 1949. godine, napravio je za producenta Hala B. Volisa svoj pretposlednji američki noar The File on Thelma Jordon, sa Barbarom Stanvik. Siodmak je u ovom filmu video tematsku vezu sa Osumnjičenim i Čudnom aferom ujka Harija, sa propalim zaljubljenicima u ove filmove i značajno njihovim tragičnim zaključcima (deset godina kasnije na istu temu se pozabavio u Grubim i glatkim). Možda je njegov najbolji američki noar – iako ne i poslednji – Kris Kros koji je trebalo da ga spoji ne samo sa Lankasterom, već i producentom Ubica Markom Helingerom, koji je iznenada umro pre nego što je snimanje počelo 1949. g. Ponovo radeći bez Helingerove praktične kontrole, Siodmak je uspeo da napravi svoj film kao što nije mogao prethodni film.

Siodmak se udubio u kreativni proces i iskreno je voleo da radi sa glumcima, stekavši reputaciju glumačkog reditelja zbog svog rada sa mnogim budućim zvezdama, uključujući Burta Lankastera, Ernesta Borgnajna, Tonija Kertisa, Debru Padžet, Mariju Šel, Marija Adorfa, Avu Gardner, Olivija de Hevilend, Doroti Makgvajer, Ivon De Karlo, Barbara Stenvik, Džeraldina Ficdžerald i Ela Rejne.[1]

Režirao je Čarlsa Lotona (bliskog prijatelja) i Džordža Sandersa, i dobio je od obojice možda najneverovatnije, najprirodnije i nedovoljno glumljene predstave u njihovim karijerama. Od Lona Čejnija, mlađeg, izvukao je neuobičajeno kontrolisanu i hladno preteću predstavu za Sina Drakule. Uspeo je sa Lankasterom da uhvati mladalačku ranjivost u Ubicama, uprkos godinama glumca (imao je 33 godine). Uspeo je da dobije verodostojnu, dramatičnu predstavu od Džina Kelija. Takođe je pomogao u afirmaciji javnog profila Ave Gardner.

Povratak u Evropu[uredi | uredi izvor]

Pre nego što je otišao u Evropu 1952. godine, nakon produkciono problematičnog filma The Crimson Pirate za Norma Productions (distribuisanu preko Warner Bros.) i producenta Harolda Hekta, njegovog trećeg i poslednjeg filma sa Burtom Lankasterom (Siodmak je haotično iskustvo nazvao The Hecht Follies), Siodmak je režirao neke od najboljih nor filmova tog doba (ukupno dvanaest), više nego bilo koji drugi reditelj koji je radio u tom stilu. Međutim, njegovo poistovećivanje sa filmom noar, generalno nepopularnim kod američke publike, možda je bilo više prokletstvo nego blagoslov.

Često je izražavao želju da pravi filmove „drugog tipa i pozadine” od onih koje je radio deset godina. Ipak, raskinuo je svoj ugovor sa Univerzalom sa poslednjim noarom, razočaravajućim Deported (1951) koji je delimično snimio u inostranstvu (Siodmak je bio među prvim izbegličkim rediteljima koji su se vratili u Evropu nakon snimanja američkih filmova). Priča je uglavnom zasnovana na deportaciji gangstera Čarlsa „Lakija“ Lučana. Siodmak se nadao da će Loreta Jang glumiti, ali se zadovoljio švedskom glumicom Martom Toren.

One „drugačije vrste“ filmova koje je snimio —The Great Sinner (1949) za MGM, Time Out of Mind (1947) za Univerzal (koji je Siodmak takođe producirao), The Whistle at Eaton Falls (1951) za Columbia Pictures (povratak Doroti Giš na filmska platna) – pokazalo se da sve to ne odgovara njegovom noar senzibilitetu (iako je film iz 1952. The Crimson Pirate, uprkos teškim produkcionim uslovima, bio iznenađujuće prijatno ostvarenje – u stvari, Lankaster je verovao da je inspiracija za nasmejani stil filmova o Džejmsu Bondu).

Pet meseci koliko je sarađivao sa Badom Šulbergom na scenariju pod uslovnim nazivom Kamen u reci Hadson, ranoj verziji filma Na dokovima Njijorka, takođe je bilo veliko razočarenje za Siodmaka. Godine 1954. tužio je producenta Sema Špigela zbog kršenja autorskih prava. Siodmak je dobio 100.000 dolara, ali bez kredita na špica. Njegov doprinos originalnom scenariju nikada nije priznat.

Siodmakov povratak u Evropu 1954. sa nominacijom za Veliku nagradu na Filmskom festivalu u Kanu za rimejk filma Le grand jeu Žaka Fejdera bio je loš za njegovu karijeru, pored glumačkih zvezda koje su glumile u filmu. Godine 1955, Siodmak se vratio u Saveznu Republiku Nemačku da bi snimio Die Ratten, sa Marijom Šel i Kurd Jirgens, osvojivši Zlatnog berlinskog medveda na Berlinskom filmskom festivalu 1955. godine.[5] Bio je to prvi u nizu filmova koji kritikuju njegovu domovinu, za vreme i posle Hitlera, koji uključuje Nachts, wenn der Teufel kam i apsurdističku komediju Mein Schulfreund o poštanskom radniku koji pokušava da obnovi kontakt sa svojim drugom iz detinjstva Hermanom Geringom. U aprilu 1958. Siodmak je postao izvršni direktor u filmskoj produkcijskoj kompaniji Kirka Daglasa Bryna Productions, kao evropski predstavnik.[6]

Između ovih filmova i Mein Vater, der Schauspieler 1956, sa O. V. Fišerom (zapadnonemački Rok Hadson), ušao je na teritoriju Daglasa Sirka sa melodramom Dorotea Angerman 1959, sa nemačkom zvezdom Rut Lojverik. Kasnije iste godine otišao je iz Nemačke u Veliku Britaniju da bi snimio The Rough and the Smooth, sa Nađom Tiler i Tonijem Britonom, još jednim noarom, ali mnogo podlijim i sumornijim od bilo čega što je napravio u Americi (uporedite njegov loš završetak sa onim u The Fajl o Telmi Džordan). Usledio je sa Katjom i 1959. godine, priču o carskoj Rusiji, sa dvadesetjednogodišnjom Romi Šnajder, pogrešno nazvanom u Americi Veličanstveni grešnik, podsećajući – nepovoljno – na drugu Siodmakovu kostimiranu melodramu. Godine 1961, L'affaire Nina B, sa Pjerom Braserom i Nađom Tiler (ponovo), vratila je Siodmaka na poznata tla u uglađenom, crno-belom trileru o plaćenom lovcu na naciste, za koji bi se moglo tvrditi da je početak mnogih špijunskih filmova tako popularnih 1960-ih. Godine 1962, zabavni film Bekstvo iz istočnog Berlina, sa Donom Marejem i Kristin Kaufman, imao je sav karakterističan stil Siodmakovog trilera, ali je on kasnije odbacio kao nešto što je napravio za „malu decu u Americi“. Njegov rad u Nemačkoj vratio se programerima poput onih koji su njegovu karijeru započeli u Holivudu 23 godine ranije. Od 1964. do 1965. snimio je seriju filmova sa bivšim Tarzanom Leksom Barkerom: Pucanj, Blago Asteka i Piramida boga Sunca, sve preuzete iz vestern, avanturističkih romana Karla Maja.

Kasnija karijera[uredi | uredi izvor]

Siodmakov povratak holivudskom filmskom stvaralaštvu 1967. sa vesternom na širokom ekranu Custer of the West bio je još jedno razočarenje, jer je dobio uglavnom negativne kritike od kritičara i nije uspeo da izazove privlačnost na blagajnama. Siodmak je završio svoju karijeru sa šestočasovnim, dvodelnim epom o togi i kočijama, Kampf um Rom (1968), više kampanjivim delom (možda namerno) nego što je to bila Žena Kobra. Došlo je do kratkog i profitabilnog prodora na televiziju u Ujedinjenom Kraljevstvu sa serijom OSS (1957–58). Siodmak je poslednji put javno viđen u intervjuu za švajcarsku televiziju u svom domu u Askoni 1971. godine.

Umro je sam 1973. u Lokarnu od srčanog udara,[7] sedam nedelja nakon smrti njegove žene.

Britanski filmski institut održao je retrospektivu njegove karijere u aprilu i maju 2015. godine.[8]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Wettbewerb/In Competition”. Moving Pictures, Berlinale Extra. Berlin. 11—22. 2. 1998. str. 84—85. 
  2. ^ Jacobsen, W; Prinzler, H.H. (1998). Siodmak Brothers. Argon. ISBN 9783870244699. Pristupljeno 1. 8. 2015. 
  3. ^ Glaser, Emeli (3. 9. 2021). „The invented serial killer”. Die Tageszeitung. Pristupljeno 6. 9. 2021. 
  4. ^ „The 30th Academy Awards (1958) Nominees and Winners”. oscars.org. Pristupljeno 25. 10. 2011. 
  5. ^ „5th Berlin International Film Festival: Prize Winners”. berlinale.de. Pristupljeno 24. 12. 2009. 
  6. ^ Variety (1958). Variety (April 1958). Media History Digital Library. New York, NY: Variety Publishing Company. 
  7. ^ „Robert Siodmak, Film Director, 72”. The New York Times. 12. 3. 1973. 
  8. ^ „Welcome to the BFI Southbank online”. whatson.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 16. 03. 2015. g. Pristupljeno 1. 8. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роберт_Сиодмак&oldid=26406319”