Sava Arsić
| Sava Arsić | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Lični podaci | |||||||||||||||
| Puno ime | Sava Arsić | ||||||||||||||
| Datum rođenja | 5. maj 1760. | ||||||||||||||
| Mesto rođenja | Arad, Habzburška monarhija | ||||||||||||||
| Datum smrti | 27. mart 1824. (63 god.) | ||||||||||||||
| Mesto smrti | Arad, Austrijsko carstvo | ||||||||||||||
| |||||||||||||||
Sava Arsić (Arad, 5. maj 1760 — Arad, 27. mart 1824) je bio srpski trgovac, političar, dobrotvor, senator i gradonačelnik Arada.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Sava Arsić je rođen 5. maja 1760 . godine u Aradu, ot prosti, no čestiti roditelja, Petra i Alke. U protokolu krštenih u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla (Tekelijinoj crkvi) stoji zapis: 1760. maja, 25 krestisja i mirom pomaza se mladenec Sava, roditelj jego Petar Arsin, vorozijemnik imenom Sava Jovanov. Ime je dobio po kumu koji ga je krstio. Tri godine kasnije roditelji su dobili drugog sina: 1763. ijunija 8. krstisja i mirom pomaza se mladenec Gavrilo, roditelji jego Petar Arsin a materi ime Alka, vozirijemnik Jovan Ilijin. Sava je imao i tri mlađe sestre Eufemiju, Eutaziju i Julijanu. Njegov stric Mojsej Arsić, bio je pravnik aradskog pravoslavnog episkopa, koga je 15. septembra 1806. viceišpan Edelspaher odlikovao zlatnom medaljom. Rano je pokazao ljubav za nauku. U Aradu je završio srpsku i nemačku osnovnu školu i želeo je da nastavi školovanje. To je bila želja i njegovih roditelja ali im oskudne materijalne mogućnosti nisu to dozvoljavale, pa su se odlučili da ga daju na zanat. Njegov otac je 1774. godine odlučivao za koje će zanimanje opredeliti sina, pa je izbor pao na sabova (krojača), koji su tada bili veoma visoko vrednovani. Krojački zanat je mogao učiti i u rodnom gradu, ali ga je otac poslao u Segedin, da uporedo i mađarski jezik nauči, jer u to vreme u Aradau je bilo malo Mađara. Majstor kod koga je učio imao je dva sina koji su pohađali gramatikalne škole. Oni su uzimali dopunske časove nastave pa im je u određene dane u kuću dolazio instruktor da ih podučava. Sava je kradomice pratio instruktorova predavanja i odgovore gazdinih sinova, i dobro pamtio sve što je čuo. To nije moglo izmaći oku njegovog majstora, koji je Savinom ocu predložio: Brate, vodite vi sina vašeg u školu, on ima posebna dara za nauku,; i za to ga opredelite.[1] Međutim, Petar je mogao samo da zamoli instruktora da i njegovom sinu omogući koji čas i umno se žertvovati izobraženiju. Iz Segedina se vratio kao izučeni krojač i obrazovani mladić, i brzo blagošću i krasotom naravi svoje obrati na sebe pažnju najotmenijih u gradu ljudi, s njima se družiti počne, i čim je mužestvu svome bliže stupio, tim je svoj karakter poštovanja dostojnim pokazivao i blagonaklonost sugrađana više i više sebi pribavljao. Čestitost i dobrota za sobom nose ljubav i poštovanje, i tako ne prođe mnogo vremena, te on postane senatorom ili starešinom mestnim. Bilo mu je, možda, nešto preko dvadeset godina kad se oženio, a dvadeset i dve kad je dobio ćerku Mariju. O tome svedoči zabeleška u protokolu krštenih u crkvi svetog Jovana Preteče i Krstitelja: Rodisja mladenec pola ženskago meseca maja dne 3 go, ljeta predpoloženago (1782). Otec mladenca Sava, sina gospodara Petra Arsića, mati že Terezija. žitelji zdešnija varoši. Krštena je sutradan 4. maja, a kum joj je bio Sava, sin gospodina Jovana Ilića. Nije poznato kada je Sava ostao udovac i šta je bilo sa njegovom ćerkom Marijom. Početkom 19. veka se oženio izuzetno lepom Eustahijom Cincić.[2] Eustahija je bila rodom iz Iriga i imala je za sobom dva kratkotrajna braka. Sava je bio šesnaest godina stariji od svoje neveste. On je voleo knjige, kupovao ih i na drugi način pomagao srpske spisatelje i pre nego što se oženio Eustahijom, pa je ona, kad je u njegom dom ušla, zatekla u njemu mnoga dela domaće literature. Tu su im se interesovanja popudarala, pa su knjige bile kopča koja ih je još više zbližavala. Onaje bila obrazovana, žena finih manira, komunikativna i prisna u ophođenju. Pri kraju prve decenije 19. veka, Eustahijini roditelji su prodali svoju imovinu u Irigu i došli u Arad, da tu, pored svoje ćerke, provedu ono što imje ostalo od života.[3]
Sava je uživao ugled bogatog čoveka, spremnog da izdvaja novac za opšte interesa rodnog grada i naroda kojem je pripadao. Svojom bistrinom i ličnim poštenjem skrenuo je pažnju sugrađana, kako Srba, tako i Rumuna. Govoreći o tim karakteistikama njegove ličnosti u Serbskoj letopisi 1827. godine, Georgije Magarašević kaže:
| „ | Ove njegove osobine došle su do punog izražaja prilikom izgradnje novog Svetojovanskkog hrama 1791. godine u Ćukovcu. On je po zapovesti božje i čovečanstva tačno pazio starati se. On je revnosno nastojao i na spoljašnjem ukrašavanju crkava. Pored ostalog, može se to videti iz onog usrđa i staranja koje je pokazao pri svršavanju novoizgrađene katedralne aradske crkve sv. Preteče, gde je i podvoz svoj, i vino, i jelo graditeljima svojim troškom dragovoljno pomagao, sam, lično, danju i noću, na tome nastojao da se zdanje do Uspenija Bogorodice sasvim završi i Bogu na slavu posveti; i zaista na taj dan, prinese pokojni arhimandrit Antonij grof ot Brankovič prvu u tom hramu bezkrvnu žrtvu svemogućem tvorcu i vaseljene stvoritelju. | ” |
Kao imućan i ugledni građanin, od 1791. godine biran je više puta za gradskog birova i senatora. Na položaj kapetana Srpske građanske kompanije došao je 1796. godine. Na to mesto ga je postavio komandant aradske tvrđave Vagner, o čemu svedoči Atestat od 19. maja 1798. godine. U njemu piše da je kapetan Ilirske građanske kompanije, Sava Arsić, savesno obavljao svje dužnosti, da je u vreme kada je garnizon bio oslabljen i nije mogao ispunjavati zadatke, kapetan stajao iza, sa svojim imanjem i trgovinskim poslovima. Te godine su u Aradu osnovane tri građanske kompanije, pored srpske, nemačka i mađarska. Srpska građanska komapnija je imala 50 prpadnika, a zamenik kapetana Save Arsića je bio Jovan Vasić. Kompanije su bile organizovane jer su grad i tvrđava ostajali bez vojnog obezbeđenja, pošto su regimente stacionirane u tvrđani išle u ratne pohode na razna ratišta.[4]
Preparandija
[uredi | uredi izvor]
Sava se posvetio sređivanju stanja u obrazovanju, dajući veliki doprinos prilikom osnivanja rumunske Preparandije. U svojstvu vrhovnog školskog inspektora, prilikom obilaska pravoslavnih škola u južnoj Ugarskoj, 1810. godine u Aradu je boravio Uroš Nestorović. On je tu zatekao mnogo bolje stanje nego u drugim sredinama. Direktor škola u to vreme je bio Mojsej Arsić, Savin stric, od koga je Nestorović saznao koje su potrebe aradskih osnovnih škola i o školskim pitanjima uopšte. Austrijski car Franc I je prihvatio Nestorovićev predlog da se za njegove pravoslavne podanike otvore tri preparandije (učiteljske škole), srpska u Sentandreji, rumunska u Aradu i grčka u Pešti, i odredio 1. novembar 1812. godine kao datum početka njihovog rada. Da bi Preparandija u Aradu počela sa radom trebalo je obezbediti odgovarajuću zgradu, nameštaj, pribor kao i plate profesora. Ovo je trebalo učiniti tim pre jer car nije predviđao da se za izdržavanje škola uvede novi porez, niti da budu izdržavane iz postojećih državnih prihoda. Ove probleme je rešio Sava Arsić, koji je u svojstvu prvog i pdsvednevnog popečitelja, staratelja rukovodio prpiremama za otvaranje preparandije. U jeku priprema za otvaranje Preparandije Uroš Nestorović se obratio Savi Tekeliji pismom 6. avgusta 1812. u kojem ga obaveštava da je Sava Arsić, senator i kapetan aradski, dom svoj Rehkopf zvani (Košutina glava), na upotrebu valahijskog pripremnog učilišta na 15 meseci dragovoljno dao, pa ga moli da proveri kod darodavca da li je voljan i kakvu katedru, tablu i skamije, zasad samo u jednoj sobi svojim trokom pribaviti, i time opštoj potrebi rodoljubivu uslugu učiniti. U novom pismu, 22. septembra 1812. godine, Nestorović moli Tekeliju da uzme na sebe obavezu da izabere profesore i da ih prigodnim slovom pred licem obšestva preporučiti izvoli . Kad su ispunjeni svi uslovi, 3. novembra 1812. Preparandija je počela sa radom. Radi poboljšanja materojalnog položaja profesora, Arsić je Preparandiji poklonio 24 jutara svoje zemlje, koje su šest profesora, bez obzira koje vere i narodnosti bili, koristili kao svoje bašte.
Gradonačelnik
[uredi | uredi izvor]Na opšte zadovoljstvo građana svih naroda Sava Arsić je u dva mandata bio gradonačelnik Arada. Kao gradonačelnik, prevashodno zbog zasluga za otvaranje Preparandije, Sava je od Bečkog dvora dobio plemstvo. Gradonačelnik je bio od 1814. do 1818. i od 1821. do 1823. godine. Ostao je zapamćen kao jedan od najuspešnijih gradonačelnika u istoriji ovog grada. Dobivanje plemstva ostavilo je snažan utisak ne samo u Aradu, već i u čitavoj srpskoj javnosti. O tome je srpska javnost obaveštena preko Novina serbskih 4. septembra 1814. godine:
| „ | Kao što je Nj. V. imperator i kralj naš godine prošle, uz svevišnje i osobite milosti svoje kod novouvedenih učilišta preparandijskih srbskih i valahijskih 12 zlatnih kolajni licima onim blagoizvoleo podariti, koja su dovoljno usluga zavedeniju ovom delotvornu učinila, tako je isto i sada za zasluge u staranju ovom učinjene, uručene g. Savi ot Arsič, K. privilegovanog kameralnog grada aradskog birgermajstera blagorodtsvom mađarskim svemilostivo nagradilo. G. Arsič je kod ustrojavanja učilišta i u sakupljanju novvca za fundus učilišni izuzetne napore uložio, i osobito i sobstvena požrtvovanja školama valahijskim u Aradu prineo... O, kad bi sve svi jednoplemenici naši u revnosti za ovakvu obštu korist, a najviše u lepim ustanovama jedan s drugim nadmetali, i dečaci svojoj zdanja prosvetna već gotova ostavljali, pa i ako to ne dočekamo, da sami po krovom zdanja tih svetom mudrosti ozareni budu. | ” |
Njegov rad i angažovanje nisu mogli nezapaženo ni u široj javnosti. Uz njegove zasluge uvek se nalazilo ime supruge Eustahije. Tako se 1815. godine pojavila pesma Gligorija Jakšića štampana pod naslovom Pesma njihovom blagorodstvu Savi Arsiču tridesetogodišnjem graždanačalniku staroaradskom i pripravničkog učilišta rumunskog mnogozaslužnom mestnom direktoru i njegovoj suprugi gospoži Eustahiji kao dosada prvoj spisateljici srpskoj. Pantelejmon Mihajlović je u knjizi Enciklopedija ili kratkoje opisanije sviju nauka, 1818. napisao: Savu ot Arsič, starešini aradskomu i Valahijskih pedagogičeskih škol nadziratelju. Naziva ga ljubiteljem i rečiteljem serbskao knjižestva. Kao gradonačelnik Sava Arsić je bio strog, ali pravdoljubiv, a tačnost i disciplina bile su mu odlike. U njegov dom često su navraćali mnogi kojima je pomoć bila potrebna i niko se nikada od njega nije bez blagoslova doma vraćao.
| „ | On je vlast i načalstvo svoje poštovao, dostojanstvenom sebi iskreno ljubio, niže pak od sebe rečju i delom je pomagao i štitio; gde je opšta korist i nevinost podpore i odbrane trebala, tu je odvažan bio i javno protiv klevete, nasilja i ugnjetavanja govorio. | ” |
| — Georgije Magarašević, Serbska letopis 1827. godine | ||
Sava Arsić je umro 27. marta 1824. godine, a ukop je obavljen dva dana kasnije. Njegovi posmrtni ostaci bili su izloženi u crkvi Svetog apostola Petra i Pavla, gde je očitano i opelo posle kojeg je Grigorije Lukačik, paroh fizeški i javni redovnij Katiheta održao nadgrobno slovo: Arsićevim staranjem i troškom osnovan je dom svetlosti, u kome danas valahijska mladež kao trudoljubive pčele razne medonosne sokove sakuplja, u naukama se obrazuje; u njemu budući učitelji i pastiri duhovnog stada uzrastaju; u njemu dužnosti svakog čoveka i hristijana otkrivaju; u njemu se apostolska vera učvršćuje, i put blaženstva i spasenja sagledava. Lukačik je naglasio da je pokretačka snaga u Arsiću predstavljala ljubav k bližnjima i k svakom čoveku bez razlike kog zakona, vatrena, ravnomestna i nepristrastna.[5] Sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti crkve Svetih apostola Petra i Pavla, kraj svoga i oca svoje supruge Eustahije.[6]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Milankov 2006, str. 64.
- ^ Milankov 2006, str. 66.
- ^ Milankov 2006, str. 67.
- ^ Cerović 2007, str. 213.
- ^ Cerović 2007, str. 214.
- ^ Milankov 2006, str. 71.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Milankov, Vladimir (2006). „Sava Arsić, gradonačelnik aradski”. Temišvarski zbornik: 63—76.
- Cerović, Ljubivoje (2007). Srbi u Aradu. Novi Sad.
