Pređi na sadržaj

Sedacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sedacija ili uspavljivanje je hemijski oblik sputavanja pacijenata kojim se smanjuje razdražljivost, agresivnost ili ublažila značajna nelagodnost (anksioznost, bol) kada je pacijentu potrebna intervencija, davanjem sedativnih lekova. Primenjuje se da bi se smanjila agresivnost pacijenta ili olakšala medicinska ili dijagnostička procedura. Primeri lekova koji se mogu koristiti za sedaciju uključuju propofol, etomidat, ketamin, fentanil i midazolam.[1]

Osnovne postavke[uredi | uredi izvor]

Vezano za ovu temu neophodno je razumeti da su sedacija, disocijacija i analgezija odvojeni koncepti.

  • Sedacija - omogućava pacijentu da leži veoma mirno.
  • Analgezija - ublažava bol centralnim ili perifernim intervencijama.
  • Disocijacija - stvara stanje razdvajanja uma i tela.

Kao posledica toga, proceduralna sedacija nije samo opšta anestezija ili kontrola bola, već se može objasniti kao prilagođen pristup pacijentu, zasnovan na nivou anksioznosti i bola u cilju postizanja optimalne sedacije i analgezije za izvođenje neinvazivnih i minimalno invazivnih procedura u medicini, koje se sprovode prvenstveno izvan operacione sale kao što su na primer. hitna pomoć, stomatologija, radiologija i gastrointestinalna endoskopija.[2]

Dubina sedacije[uredi | uredi izvor]

Praktično, najčešće prihvaćeni termini za dubinu sedacije su:[3]

  • Minimalna sedacija ili anksioliza, u toku koje pacijent ostaje budan, ali opušten, sposoban za interakciju.
  • Umerena sedacija ili svesna sedacija, u toku koje pacijent ima depresivnu svest, ali će reagovati na verbalne zahteve ili reagovati na dodir. Disanje ostaje netaknuto i nije potrebna respiratorna podrška.
  • Duboka sedacija, u toku koje pacijent ne može lako da se uzbudi, ali će reagovati na ponovljene ili bolne stimuluse. Kako disanje može biti poremećeno i možda će biti potrebno da se respiratorno podrži.
  • Disocijativna sedacija, je stanje nalik transu u kojem pacijent ostaje budan, ali nije svestan bola i ne zadržava sećanje na događaj. Može da prati komande, a refleksi disajnih puteva ostaju netaknuti.

Opšte je prihvaćeno da, zbog različite osetljivosti pacijenata na lekove, kao i već postojećih komorbiditeta u istoriji bolesti, pacijenti mogu tokom sedacije skliznuti na dublji nivo nego što se očekivalo; i u tom smislu lekar se mora pripremiti za ovaj događaj.

Pojam i indikacije za proceduralnu sedaciju[uredi | uredi izvor]

Proceduralna sedacija pre operacije u lokalnoj anesteziji

Pojam[uredi | uredi izvor]

Proceduralna sedacija je vrsta uspavljivanja koje omogućava bezbedno izvođenje medicinskih procedura koje pacijent ne može da toleriše u potpuno svesnom stanju. U toku ove aktivnost, lekar mora da proceni stanje disajnih puteva pacijenta direktnim vizuelnim pregledom, sagleda sve faktore rizika analizom osnovnog rizika, kako bi bio u stanju da pravilno odabere lek koji će pacijentu bezbedno dati kroz predloženu proceduru.

Indikacije[uredi | uredi izvor]

Sedacije su indikovani svaki put kada je pacijentu potrebna intervencija koja će izazvati značajnu nelagodnost. Neophodan nivo sedacije zavisi od količine bola koju pacijent verovatno doživi i od potrebe da pacijent ostane miran tokom procedure. Na primer, ortopedska procedura koja zahteva smanjenje pokreta zglobova, samim tim zahteva i relaksaciju mišića dubljom sedacijom od manje neprijatne procedure. Tokom donošenje odluke takođe se moraju uzeti u obzir vitalni znaci stabilnosti pacijenta. Na primer, pacijenta koji ne može da toleriše prestanak disanja ili pad krvnog pritiska bolje je lečiti upotrebom disocijativnog sredstva nego umerenom do dubokom sedacijom.[3]

Proceduralna sedacija se obično koristi kod:[3]

  • relativne analgezije u anestezije, kada se koristi inhalaciona sedacija,
  • manjih hirurških procedura kao što su endoskopija, vazektomija,
  • kod radioloških procedura tokom magnetne ili kompjuterizovane tomografije,
  • stomatoloških procedura (npr. kod uklanjanje umnjaka ili kod pacijenti sa visokom anksioznošću). Zasniva se na primeni inhalacionih sedativa (azot oksida), oralnih sedativa ili intravenskih sedativa.
  • procedura u rekonstruktivnoj hirurgiji,
  • nekih kozmetičkih (rekonstruktivnih) operacija.
  • pacijenata na intenzivnoj nezi, koji su na mehaničkoj ventilaciji i imaju endotrahealnu cev u traheji
  • dugotrajnih EEG snimanja mozga kako bi se opustio pacijent.

Najčešće kontraindikacije za sedaciju su:[2]

  • nekooperativan pacijent
  • psihološki nezrele osobe
  • pacijenti koji nisu u mogućnosti da obezbede adekvatnu pratnju
  • teški zahvati u oralnoj hirurgiji ili produženi hirurški zahvat
  • bolesti mišića ili bolesti koje uzrokuju gubitak mišića
  • alergija ili preosetljivost na benzodiazepine
  • trudnoća i laktacija
  • istorija psihijatrijskih poremećaja
  • disfunkcija bubrega ili jetre
  • akutna insuficijencija pluća
  • ranije respiratorna stanja, jer su pacijenti podložni respiratornoj depresiji
  • zavisnost od alkohola ili droga
  • nedostatak vidljivih površnih vena
  • psihijatrijski poremećaji
  • lekovi za depresiju CNS- a koji mogu promeniti reakciju na sedaciju  ​

Sedacija kao hemijsko sputavanje pacijenta[uredi | uredi izvor]

Hemijsko sputavanje pacijenata, za razliku od fizičkog sputavanja, je oblik sputavanja zasnovan na primeni sedativnih lekova koji mogu da ograniče slobodu kretanja ili da umire pacijenta. Ona se primenjuje kod agresivnih pacijenata radi sopstvene bezbednosti ili zaštite drugih ljudi.

Lekovi[uredi | uredi izvor]

Idealno sredstvo za proceduralnu sedaciju i analgeziju (PSA) treba da poseduje sedativna, analgetička i amnestička svojstva, kao i brz početak i kratko trajanje delovanja kako bi se omogućio siguran i brz oporavak i pražnjenje. Iako je PSA obično rezultat kombinovanja benzodiazepina kratkog dejstva kao što je midazolam (sedativna, amnestička i anksiolitička svojstva, ali ne i analgetički efekti) sa opioidom (npr fentanil), nekoliko lekova je takođe opcija primene, samostalno ili u kombinaciji.[4] Kombinacija fentanila i midazolama je jedna od najprihvaćenijih procedura za sprovođenje PSA, ali su usvojene i druge kombinacije (npr propofol i fentanil ili kombinacija propofola i ketamina).  

Midazolam

Midazolam

Doza leka za intravensku upotrebu je 2 do 2,5 mg na početku, sa daljim dozama od 1 mg ponovljene nakon 2 do 5 minuta, titrirane do efekta.

  • Kod odraslih starijih od 60 godina i hronično bolesnih: početna doza je 0,5 do 1 mg (i 1 mg tokom najmanje 30 sekundi). Ukupna doza veća od 5 mg obično nije neophodna kod zdrave mlade odrasle osobe.Dok je doza manja od 3,5 mg je potrebna doza kod oslabljenih i starijih subjekata.
  • Kod dece od 6 meseci do 5 godina: početna intravenska doza je od 0,05 do 0,1 mg/kg (ukupna doza manja od 6 mg);
  • Kod dece od 6 do 12 godina: početna intravenska doza je od 0,025 do 0,05 mg/kg (ukupna doza manja od 10 mg); rektalno više od 6 meseci: 0,3 do 0,5 mg/kg
  • Kod dece od 1 do 15 godina intramuskularna doza je: 0,05 do 0,15 mg/kg

Midazolam treba pripremati u obliku rastvora od 1 mg u 1 ml, posebno kod dece manje od 15 kg telesne težine kod kojih se ne preporučuju rastvori midazolama sa koncentracijom većom od 1 mg/ml. Antidot midazolama je flumazenil, ali se mora voditi računa jer ovaj lek može imati kraće trajanje delovanja od sedativa, što dovodi do ponovne sedacije. Kod starijih osoba potrebno je obratiti pažnju na izazivanje neurokognitivnih promena izazvanih benzodiazepinima.[5][6]

Fentanil

Fentanil

Doza leka koji se daje samo intravenski za drasle i decu je: 1 do 1,5 msg/kg početna doza, a zatim kao titrirana doza 1 msg/kg svaka 3 minuta.

Vreme početka dejstva nakon intravenske primene je 1 do 2 minuta, sa trajanjem dejstva od 30 do 60 minuta

Fentanil je sintetički opioid koji se metaboliše u jetri, a ima brzu preraspodelu iz centralnog nervnog sistema.

Ketamin  

Ketamin

Doza leka koja se daje intravenski za decu i odrasle je 1 do 3 mg/kg, aako se daje intramuskularno je 5 do 10 mg/kg. Vreme početka dejstva nakon intravenske primene je 1 minuta. Trajanje dejstva nakon intravenske primene je 5 do 15 minuta, a nakon intamuskularne primene: 15 do 30 minuta.

Etomidat

Neželjeni efekti ketamina uključuju agitaciju oporavka, prolazne komplikacije disajnih puteva kao što su laringospazam i povraćanje. Primena benzodiazepina (npr. diazepama, lorazepama) u vreme konačne doze ketamina može ublažiti pojavne pojave (vizuelne halucinacije, povremeno uznemirujuće) i potencijalne simpatomimetičke efekte leka, posebno kod dece. Izbegavajte ovaj agens kod osoba koje su predisponirane na psihotično ponašanje.[7]

Etomidat

Doza leka koja se daje samo intravenski je:[8]

  • Odrasli i deca starija od deset godina: 0,3 mg/kg. (nije proučavano kod dece mlađe od deset godina)
Propofol

Postoji kontroverza o supresiji nadbubrežne proizvodnje hormona stresa; ovo se nije pokazalo smislenim pri upotrebi jednog bolusa. Pored toga, etomidat je samo hipnotik jer u suštini nema analgetska svojstva.

Propofol

Doza leka koja se daje samo intravenski je:[9]

  • Odrasli (zdravi): 1 do 2 mg/kg.
  • Odrasli (oslabljeni): 0,5 do 1 mg/kg.
  • Deca: 2 do 3 mg/kg.. (nije proučavano kod dece mlađe od tri godine). Može se ponoviti sa pola doze nekoliko puta po potrebi.

Neka literatura sadrži verbalnu konfuziju, navodeći da hipoventilacija izazvana propofolom nema reverzni agens; konfuzija je rezultat mešanja "agensa" sa "drogom". Propofolov reverzni agens za hipoventilaciju je kisonička maska sa vrećom. Ako dođe doći do ortostatske hipotenzije koristite se intravenski izotonične tečnosti kao „sredstvo za preokret“ i nastavlja se oprezno u sedećem položaju. Ovaj hipotenzivni efekat, verovatno je uzrokovan perifernom vazodilatacijom, i može izazvati srčanu ishemiju, dodatno smanjujući minutni volumen srca.[10] Ovo stanje može da stvori ciklus pogoršanja srčane ishemije, dodatno smanjujući minutni volumen srca.

Deksmedetomidin

Metoheksital

Doza leka za decu i odrsale koji se daje samo intravenski je 1 mcg/kg.[11]

Deksmedetomidin ne izaziva respiratornu supresiju. Istraživanja su nedavno dovela u pitanje efikasnost deksmedetomidina kao jedinog sedativa.[12]

Metoheksital  

Doza leka za odrasle i decu je:

  • intravenski: 1 do 2 mg/kg.
  • intramuskularno: 6 do 10 mg/kg. (retko se koristi kod odraslih)[13]

Kao barbiturat, metoheksital je kontraindikovan kod pacijenata sa akutnom intermitentnom porfirijom. Metoheksital može izazvati supresiju disanja; možda će biti potrebna ventilaciona podrška sa maskom sa vrećom. Prolazna hipotenzija može nastati zbog vazodilatacije (kada bi trebalo davati intravenski tečnost i postepeno prelaziti u sedeći položaj.[13]

Azotni oksid

Aparatura za pprimenu azot oksida (N2O)

Azot oksid (N2O) je analgetik/anksiolitički gas koji izaziva depresiju CNS-a i euforiju sa malim uticajem na respiratornu funkciju. Isporuka gasa je sa kiseonikom. Obično pacijent dobija 100% kiseonika na početku procedure, a zatim se kiseonik smawuje, a N2O postepeno povećava. Brzina protoka od 5 do 6 L/min je generalno prihvatljiva za većinu pacijenata.

Početak delovanja je i oporavak je brz. Postoji široka margina sigurnosti, mučnina i povraćanje su retki, a integritet refleksa se održava.

Obično se koristi za PSA u stomatologiji, posebno u pedijatrijskom okruženju.

Iako će terapijski nivoi varirati od pacijenta do pacijenta, koncentracija N2O ne bi trebalo rutinski da prelazi 50%.[14] Ovaj pristup je kontraindikovan kod HOBP, teških emocionalnih poremećaja ili zavisnosti od lekova, prvog tromesečja trudnoće, lečenja bleomicin sulfatom, nedavnog presađivanja bubne opne i nedostatka metilentetrahidrofolat reduktaze.[15]

Neželjena dejstva[uredi | uredi izvor]

Prema nekim studijama sedacija u 40% do 50% slučajeva može da izazove neželjena dejstva ili komplikacije, kao što su:[16]

  • opstrukcija disajnih puteva,
  • nenamerno visoki nivo sedacije,
  • postoperativna somnolencija,
  • aspiracija stranog sadržaja,[17]
  • neželjene reakcije na lekove za sedaciju.[18]
  • perforacija i krvarenje,
  • stimulacija vazovagalnih refleksa.[19]

Kako bi se pravovremeno reagovalo na neželjeno desjstvo sedacije poželjno je da se ona sprovodi u prisustvo zdravstvenih radnika koji su odgovarajuće obučeni za pravovremeno otkrivanje i upravljanje ovim problemima.

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Da bi se izbegli rizici od sedacije, zdravstveni radnici su obavezni da sprovode temeljnu procenu pre sedacije. Ona uključuje istoriju bolesnika pre sedacije i fizikalne preglede sa naglaskom na određujućim karakteristikama koje ukazuju na potencijalne rizike za pacijenta i potencijalno teško upravljanje disajnim putevima.[20] Ovaj proces takođe može otkriti da li period sedacije treba da se produži ili su potrebne dodatne terapijske procedure.[21]

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Osnovni koncept da bi se izbegle komplikacije je korišćenje pravog leka u tačnoj dozi za pravog pacijenta. Ovaj koncept može značiti upotrebu snažnijeg leka koji ima kraće trajanje ili jednostavniju intervenciju u slučaju komplikacija. Ovaj kontraintuitivan koncept ugrađen je u moderne protokole za sedaciju. Na primer, upotreba kombinacije lekova u visokim dozama sa dugim trajanjem delovanja (npr fentanil i lorazepam) može izgledati bezbednije nego korišćenje propofola za kratkotrajne procedure. Ova ideja predstavlja ključnu grešku i pokazuje nerazumevanje realnosti prakse; izbegavanje ove greške posebno je zaduženo za odbore za akreditaciju i obuku jer stvaranje veštačkih ograničenja koja nisu zasnovana na dokazima može dovesti do zaobilaznih rešenja koja ugrožavaju bezbednost pacijenata. Razlog je u tome što osoba koja radi proceduru ili izvodi sedaciju upadne u probleme sa sedativnim delom procedure, kada mora da spasava pacijenta od hipopneje nakon davanja propofola koja je različitog intenziteta i koja lakše i kraće traje od fentanila/lorazepama.[22]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hoy, Sheridan M.; Keating, Gillian M. (2011). „Dexmedetomidine”. Drugs. 71 (11): 1481—1501. ISSN 0012-6667. doi:10.2165/11207190-000000000-00000. 
  2. ^ a b van Haperen, Maartje; Preckel, Benedikt; Eberl, Susanne (2019). „Indications, contraindications, and safety aspects of procedural sedation”. Current Opinion in Anaesthesiology. 32 (6): 769—775. ISSN 0952-7907. doi:10.1097/aco.0000000000000777. 
  3. ^ a b v Benzoni, Thomas; Cascella, Marco (2023), Procedural Sedation, StatPearls Publishing, PMID 31869149, Pristupljeno 2023-12-23 
  4. ^ Tobias, JosephD; Leder, Marc (2011). „Procedural sedation: A review of sedative agents, monitoring, and management of complications”. Saudi Journal of Anaesthesia. 5 (4): 395. ISSN 1658-354X. doi:10.4103/1658-354x.87270. 
  5. ^ Cascella, Marco (2015). „Anesthesia awareness. Can midazolam attenuate or prevent memory consolidation on intraoperative awakening during general anesthesia without increasing the risk of postoperative delirium?”. Korean Journal of Anesthesiology. 68 (2): 200. ISSN 2005-6419. doi:10.4097/kjae.2015.68.2.200. 
  6. ^ CASCELLA, Marco; MUZIO, Maria R.; BIMONTE, Sabrina; CUOMO, Arturo; JAKOBSSON, Jan G. (2018). „Postoperative delirium and postoperative cognitive dysfunction: updates in pathophysiology, potential translational approaches to clinical practice and further research perspectives”. Minerva Anestesiologica. 84 (2). ISSN 0375-9393. doi:10.23736/s0375-9393.17.12146-2. 
  7. ^ Ghojazadeh, Morteza; Sanaie, Sarvin; Paknezhad, Seyed Pouya; Faghih, Sahba-Sadat; Soleimanpour, Hassan (2019-02-21). „Using Ketamine and Propofol for Procedural Sedation of Adults in the Emergency Department: A Systematic Review and Meta-Analysis”. Advanced Pharmaceutical Bulletin. 9 (1): 5—11. ISSN 2228-5881. doi:10.15171/apb.2019.002. 
  8. ^ Eberson, Craig P.; Hsu, Raymond Y.; Borenstein, Todd R. (2015). „Procedural Sedation in the Emergency Department”. Journal of the American Academy of Orthopaedic Surgeons. 23 (4): 233—242. ISSN 1067-151X. doi:10.5435/jaaos-d-14-00236. 
  9. ^ Miller, Kelsey A.; Andolfatto, Gary; Miner, James R.; Burton, John H.; Krauss, Baruch S. (2019). „Clinical Practice Guideline for Emergency Department Procedural Sedation With Propofol: 2018 Update”. Annals of Emergency Medicine. 73 (5): 470—480. ISSN 0196-0644. doi:10.1016/j.annemergmed.2018.12.012. 
  10. ^ Hannam, J.A.; Mitchell, S.J.; Cumin, D.; Frampton, C.; Merry, A.F.; Moore, M.R.; Kruger, C.J. (2019). „Haemodynamic profiles of etomidate vs propofol for induction of anaesthesia: a randomised controlled trial in patients undergoing cardiac surgery”. British Journal of Anaesthesia. 122 (2): 198—205. ISSN 0007-0912. doi:10.1016/j.bja.2018.09.027. 
  11. ^ Kaur, Manpreet; Singh, PM (2011). „Current role of dexmedetomidine in clinical anesthesia and intensive care”. Anesthesia: Essays and Researches. 5 (2): 128. ISSN 0259-1162. doi:10.4103/0259-1162.94750. 
  12. ^ Cioccari, Luca; Luethi, Nora; Bailey, Michael; Shehabi, Yahya; Howe, Belinda; Messmer, Anna S.; Proimos, Helena K.; Peck, Leah; Young, Helen (2020-07-16). „The effect of dexmedetomidine on vasopressor requirements in patients with septic shock: a subgroup analysis of the Sedation Practice in Intensive Care Evaluation [SPICE III] Trial”. Critical Care. 24 (1). ISSN 1364-8535. doi:10.1186/s13054-020-03115-x. 
  13. ^ a b Wood, J.; Ferguson, C. (2006-12-01). „Procedural sedation for cardioversion”. Emergency Medicine Journal. 23 (12): 932—934. ISSN 1472-0205. doi:10.1136/emj.2006.043067. 
  14. ^ Mohan, Rakesh; Asir, VigilDev; Shanmugapriyan; Ebenezr, Vijay; Dakir, Abu; Balakrishnan; Jacob, Jeffin (2015). „Nitrousoxide as a conscious sedative in minor oral surgical procedure”. Journal of Pharmacy And Bioallied Sciences. 7 (5): 248. ISSN 0975-7406. doi:10.4103/0975-7406.155939. 
  15. ^ Cascella, Marco; Arcamone, Manuela; Morelli, Emanuela; Viscardi, Daniela; Russo, Viera; De Franciscis, Silvia; Belli, Andrea; Accardo, Rosanna; Caliendo, Domenico (2015-09-17). „Erratum to: Multidisciplinary approach and anesthetic management of a surgical cancer patient with methylene tetrahydrofolate reductase deficiency: a case report and review of the literature”. Journal of Medical Case Reports. 9 (1). ISSN 1752-1947. doi:10.1186/s13256-015-0706-5. 
  16. ^ Vargo, John (2016). Sedation and Monitoring in Gastrointestinal Endoscopy, An Issue of Gastrointestinal Endoscopy Clinics of North America. Philadelphia, PA: Elsevier Health Sciences. p. 465. ISBN 9780323448451.
  17. ^ Odom-Forren, Jan; Watson, Donna (2005). Practical Guide to Moderate Sedation/analgesia. St. Louis, MO: Elsevier Mosby. p. 84. ISBN 0323020240.
  18. ^ Vargo, John (2016). Sedation and Monitoring in Gastrointestinal Endoscopy, An Issue of Gastrointestinal Endoscopy Clinics of North America. Philadelphia, PA: Elsevier Health Sciences. p. 554. ISBN 9780323448451.
  19. ^ Skelly, Meg; Palmer, Diane (2006). Conscious Sedation: A Handbook for Nurse Practitioners. London: Whurr Publishers. pp. 69]
  20. ^ Ehlers, Carl Th; Ehlers, Carl T.; Deutsche Gesellschaft für Medizinische Dokumentation, Informatik und Statistik, ур. (1979). Informationsverarbeitung in der Medizin: Wege und Irrwege ; 22. Jahrestagung der GMDS, Göttingen, 3. - 5.10.1977. Medizinische Informatik und Statistik. Berlin Heidelberg: Springer. ISBN 978-0-387-09713-8. 
  21. ^ Winter, Harland S., ур. (2006). Pediatric gastrointestinal endoscopy: textbook and atlas. Hamilton, Ontario: Decker. ISBN 978-1-55009-223-3. 
  22. ^ O'Connor, Robert E.; Sama, Andrew; Burton, John H.; Callaham, Michael L.; House, Hans R.; Jaquis, William P.; Tibbles, Patrick M.; Bromley, Marilyn; Green, Steven M. (2011). „Procedural Sedation and Analgesia in the Emergency Department: Recommendations for Physician Credentialing, Privileging, and Practice”. Annals of Emergency Medicine. 58 (4): 365—370. ISSN 0196-0644. doi:10.1016/j.annemergmed.2011.06.020. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • H. A. Adams, E. Clausen, B. Gebhardt, J. Biscoping, G. Hempelmann: Die Analgosedierung katecholaminpflichtiger Beatmungspatienten mit Ketamin und Midazolam. In: Der Anaesthesist. Band 40, 1991, S. 238–244.
  • H. A. Adams: Konzepte zur Analgosedierung: Ketamin und Propogol. In: Anästhesiologie Intensivmedizin. Band 35, 1994, S. 97–100.
  • S. Fitzal: Medikamentöse Therapie, Inhalationstherapie. In: J. Kilian, H. Benzer, Friedrich Wilhelm Ahnefeld (Hrsg.): Grundzüge der Beatmung. Springer, Berlin u. a. 1991, ISBN 3-540-53078-9; 2., unveränderte Auflage ebenda 1994, ISBN 3-540-57904-4, S. 290–304, hier: S. 290–295 (Sedierung/Analgesierung und Relexation).
  • W. E. Müller: Sedativa als Beispiel für die Besonderheiten der Psychopharmakotherapie im Alter. In: Hans Förstl (Hrsg.): Lehrbuch Gerontopsychiatrie. Thieme, Stuttgart 2002, S. 220–226.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Седација&oldid=27762542”