Sergij Loznicja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sergij Loznicja
Loznicja na Filmskom festivalu u Karlovim Varima 2010. godine
Datum rođenja(1964-09-05)5. septembar 1964. (59 god.)
Mesto rođenjaBaranaviči, Brestska oblast
Beloruska SSR, Sovjetski Savez
PrebivališteNemačka
Zanimanjerežiser, scenarista
Aktivni period1996—danas
NagradeDržavna nagrada Oleksandar Dovženko (2019)
Veb-sajtwww.loznitsa.com
Potpis

Sergij Volodimirovič Loznicja (ukr. Сергій Володимирович Лозниця, blr. Сяргей Уладзіміравіч Лазніца; Baranaviči, 5. septembar 1964) jeste ukrajinski filmski reditelj i scenarista beloruskog porekla. Poznat je po svojim dokumentarnim i dramskim filmovima.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Sergij Loznicja je rođen 5. septembra 1964. godine u beloruskom gradu Baranaviči. Belorusija je tada bila deo Sovjetskog Saveza. Kasnije se Sergij s porodicom preselio u Kijev, gde je završio srednju školu.[2]

Loznicja je diplomirao 1987. godine na Kijevskom politehničkom institutu, smer primenjena matematika. Od 1987. do 1991. radio je u Institutu za kibernetiku. Između ostalog, bavio se razvojem ekspertskih sistema. Loznicja je tada takođe radio kao prevodilac s japanskog jezika.[3]

Upisao se na moskovski Institut za kinematografiju Gerasimov 1991, na odseku za režiju igranog filma, kod profesorke Nane Džordžadzeje. Diplomirao je s odličnim uspehom 1997.

Po završetku studija, Loznicja je počeo s režiranjem dokumentarnih filmova u Sankt Peterburgu 2000. Preselio se u Nemačku godinu dana kasnije.

Od samih početaka svoje karijere do danas, Loznicja je dobijao mnoge nagrade. Najviše je poznat po svojim dokumentarnim filmovima, ali se istakao i u snimanju igranih filmova. Od njegovih dokumentaraca, izdvajaju se Majdan, Događaj, Austerlic, Proces i drugi, dok su Loznicjini najuspešniji igrani filmovi Moja sreća, U magli i Donbas. U svojim filmovima se prevashodno bavi istorijskim temama, ali neretko zna da obradi i teme koje su u vezi sa savremenim svetom i društvom.[4]

Dana 28. februara 2022, tri dana nakon početka invazije Rusije na Ukrajinu, Loznicja je istupio iz Evropske filmske akademije (EFA) kao odgovor na njenu izjavu u kojoj iskazuje solidarnost s Ukrajinom. U otvorenom pismu koje je dostavio, Loznicja je osudio akademiju zbog toga što, kako kaže, nije nazvala ratom onim što jeste, nije osudila varvarstvo i nije iskazala svoj protest.[5] Dan kasnije, 1. marta, EFA je saopštila da će odstraniti sve ruske filmove u izboru za dobijanje filmskih nagrada koje dodeljuje ta akademija.[6] Istog dana, Loznicja je izjavio da se protivi toj odluci, istakavši da su se mnogi ruski filmski stvaraoci usprotivili ratu. Dodao je da su oni takođe žrtve, kao i mi, ove agresije. Pozvao je da ljudima treba da se sudi na osnovu njihovih dela, a ne na osnovu toga koji imaju pasoš.[7]

Dana 19. marta 2022, objavljeno je da je Loznicja izbačen iz Ukrajinske filmske akademije (UFA) zato što je iskazao protivljenje bojkotu ruskih filmova. UFA je saopštila da je Loznicja više puta isticao da sebe smatra kosmopolitom, „svetskim čovekom”, a da trenutno, kada se Ukrajina bori da odbrani svoju nezavisnost, ključni koncept u retorici svakog Ukrajinca treba da bude njegov nacionalni identitet. Loznicja je istog dana izdao saopštenje, u kome je napisao sledeće:[8]

„Bio sam zaprepašćen kada sam pročitao da je Ukrajinska filmska akademija odlučila da me izbaci zbog toga što sam ’kosmopolita’ (...) Jedino je u eri kasnog staljinizma, od početka antisemitske kampanje koju je pokrenuo Staljin između 1948. i 1953, ova reč dobila negativnu konotaciju, u okviru sovjetskog propagandnog diskursa. Govoreći protiv kosmopolitizma, ukrajinski ’akademici’ služe se upravo ovim Staljinovim diskursom.”

Loznicja je nazvao akademijino isticanje na nacionalnom identitetu nacizmom i poklonom za propagandiste iz Kremlja.[9][10][11]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Loznicja je oženjen i ima dve ćerke.

Izabrana filmografija[uredi | uredi izvor]

Nazivi filmova su na ruskom jeziku.

Dokumentarni filmovi[uredi | uredi izvor]

  • 2002: Портрет (srp. Портрет)
  • 2005: Блокада (srp. Блокада)
  • 2014: Майдан (srp. Мајдан)
  • 2015: Событие (srp. Догађај)
  • 2016: Аустерлиц (srp. Аустерлиц)
  • 2018: День победы[12] (srp. Дан победе)
  • 2019: Процесс[13] (srp. Процес)
  • 2019: Государственные похороны[14] (srp. Државна сахрана)
  • 2021: Бабий Яр. Контекст (srp. Бабин Јар. Контекст)

Igrani filmovi[uredi | uredi izvor]

  • 2010: Счастье моё (srp. Моја срећа)
  • 2012: В тумане (srp. У магли)
  • 2014: Мосты Сараево (srp. Мостови Сарајева)
  • 2017: Кроткая (srp. Кротка)[15]
  • 2018: Донбасс (srp. Донбас)

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sergei LOZNITSA”. Cannes Film Festival. Pristupljeno 17. 6. 2016. 
  2. ^ „Sergei Loznitsa - Film director”. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  3. ^ Sergій Loznicя: anatomія čutlivostі — časopis «Kіno teatr», 2011: № 2
  4. ^ „Proces”. zagrebdox.net. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  5. ^ „Ukraine’s Sergei Loznitsa resigns from EFA, criticises Academy’s response to invasion”. Screen Daily. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  6. ^ Parfitt, Orland (1. 3. 2022). „EFA to exclude Russian films from European Film Awards”. Screen Daily. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  7. ^ Keslassy, Elsa (1. 3. 2022). „Ukrainian Filmmaker Sergei Loznitsa Speaks Against Russian Boycott (EXCLUSIVE)”. Variety. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  8. ^ „Ukrajinski reditelj: Treći svetski rat je već počeo, Putin je samo frontmen”. nova.rs. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  9. ^ Zilko, Christian (19. 3. 2022). „Sergei Loznitsa, Director Who Stood with Russian Filmmakers, Expelled from Ukrainian Film Academy”. IndieWire. Pristupljeno 4. 4. 2022. 
  10. ^ Blaney, Martin (21. 3. 2022). „Ukrainian Film Academy explains decision to expel director Sergei Loznitsa”. Screen Daily. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  11. ^ Loznitsa, Sergei (19. 3. 2022). „Sergei Loznitsa's public statement”. Cinéma du Réel. Pristupljeno 17. 4. 2022. 
  12. ^ „Victory Day”. Rotten Tomatoes. 
  13. ^ „The Trial”. Rotten Tomatoes. 
  14. ^ „State Funeral”. Rotten Tomatoes. 
  15. ^ The unification of the prison with the people (Russian), RFE/RL
  16. ^ Lodge, Guy (18. 5. 2018). „Cannes: 'Border' Leads Un Certain Regard Award Winners”. Variety. Pristupljeno 18. 5. 2017. 
  17. ^ Boas, Matthew (3. 12. 2018). „Álvaro Brechner wins the Golden Pyramid at Cairo with A Twelve-Year Night”. Cineuropa. Pristupljeno 4. 12. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sergij Loznicja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергиј_Лозницја&oldid=27723799”