Skriveni hrišćani

Skriveni hrišćani (jap. 隠れキリシタン, kakure kirištan) je istorijski termin za japanske hrišćane koji su održavali svoju veru u tajnosti nakon zabrane hrišćanstva u Japanu 1614, sve do proglašenja verske tolerancije tokom Mejdži reformi (1868).^[1] U periodu progona, oko 3.000 japanskih hrišćana izgubilo je živote zbog svoje vere, dok je nekoliko desetina hiljada uspelo da se održi u tajnosti sve do legalizacije hrišćanstva u Japanu 1873. godine.^[2]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Hrišćanstvo u Japanu[uredi | uredi izvor]

Prvi evropski trgovci - Portugalci - stigli su u Japan 1543. godine, a prvi hrišćanski misionari, jezuiti koje je predvodio Francisko Havijer, već 1549, na vrhuncu stogodišnjeg perioda građanskih ratova i anarhije poznatim kao Sengoku (1467-1600). U želji da podstaknu trgovinu sa Evropljanima, koji su donosili luksuznu robu iz Indije i, još važnije, prvo vatreno oružje, deo feudalnih gospodara u jugozapadnom Japanu dozvolili su rad hrišćanskih sveštenika i podizanje katoličkih hramova na svojim posedima. Već 1574. vlastelin Omura Sumitada, gospodar Nagasakija na južnoj obali ostrva Kjušu, primio je hrišćanstvo (primivši hrišćansko ime Bartolomeo) zajedno sa 60.000 svojih podanika (pod pretnjom izgnanstva) i spalio lokalne budističke hramove. Godine 1580. hrišćanstvo je primila i porodica Arima, koja je vladala obližnjim poluostrvom Šimabara, a gospodar Bartolomeo Omura poklonio je Nagasaki katoličkoj crkvi, čime je Nagasaki postao polu-nezavisna jezuitska kolonija u Japanu. Godine 1582. na zapadnoj obali Kjušua još jedan velikaš, Otomo Sorin, primio je hrišćanstvo, i hrišćanski velikaši sa Kjušua poslali su delegaciju japanskih hrišćana papi, koja je preplovila pola sveta i svečano primljena na dvoru španskog kralja Filipa II i pape Siksta V. Već 1585. oblast Nagasakija, Šimabare i obližnjih ostrva Amakusa imala je 150.000 hrišćana, 200 katoličkih crkava i 85 sveštenika, sa jeziutskim seminarom u Šimabari sa 100 učenika. 1590. delegacija iz Evrope se srećno vratila u Japan i donela prvu štamparsku mašinu, koja je u periodu 1591-1597. radila na ostrvima Amakusa, a zatim 1597-1606. u Nagasakiju.

Do kraja 16. veka, broj hrišćana u Japanu, od prostih seljaka do čitavih aristokratskih porodica, dostigao je skoro pola miliona, uglavnom skoncentrisanih na ostrvu Kjušu, dok je dalje na severu širenje hrišćanstva naišlo na odlučan i organizovan otpor budističkih manastira, sveštenstva i vernika.^[3]

Hidejošijevi progoni hrišćana (1587—1598)[uredi | uredi izvor]

Ujedinjenje Japana pod Tojotomi Hidejošijem donelo je i prvi organizovani otpor širenju hrišćanstva. Nakon Hidejošijevog osvajanja ostrva Kjušu (1587), koje su jezuti iz Nagasakija i hrišćanski gospodari podržali, Hidejoši je 25. jula 1587. neočekivano doneo edikt kojim je zabranio nasilno prevođenje japanskih seljaka u hrišćanstvo, osudio hrišćansko uništavanje budističkih hramova i naredio proterivanje svih katoličkih misionara iz Japana u roku od 20 dana. Ovaj edikt je takođe garantovao slobodu privatnog ispovedanja hrišćanske vere i slobodu trgovine Portugalcima u Japanu, dok je mera o proterivanju misionara ostala nesprovedena u delo, iako je njihov javni rad bio zabranjen. Populacija Nagasakija, koji je do dolaska jezuita bio malo ribarsko selo, ostala je većinom hrišćanska, iako je grad dobio vladinog guvernera, a hrišćanska vlastela zadržala je svoje posede. Godine 1592. Hidejoši je započeo invaziju Koreje u kojoj je hrišćanska vlastela sa Kjušua na čelu sa Koniši Jukinagom - poznatim i pod hrišćanskim imenom Avgustin Koniši (gospodarom ostrva Amakusa), slučajno ili namerno, stavljena u prethodnicu glavne vojske i pretrpela najteže gubitke. Otvoreni progon hrišćana počeo je tek 1596, kada se španski galeon San Filipe sa tovarom svile iz Manile nasukao na obali ostrva Šikoku: Hidejošijevi samuraji zaplenili su brodski tovar, na šta su španski mornari otvoreno zapretili Japancima da iza njih stoji nepobediva Armada španskog kralja. Shvativši ovo kao direktnu pretnju španskom invazijom, regent Hidejoši proglasio je sve strane misionare uhodama i 1597. u Nagasakiju je po njegovom naređenju razapeto 26 hrišćana (6 franjevaca, 3 jezuita i 17 japanskih preobraćenika), kako bi se ostali zastrašili i naterali da odustanu od svoje vere. Hidejoši je umro 1598, i nova vlada obustavila je progon hrišćana, ali u građanskom ratu koji je kulminirao bitkom kod Sekigahare (1600), hrišćanska vlastela iz zapadnog Japana borila su se većinom za poraženu Zapadnu armiju, a Koniši Jukinaga, najveći hrišćanski velikaš, pogubljen je posle bitke zajedno sa Išida Micunarijem. Bivši posedi Avgustina Konišija podeljeni su novim gospodarima: oni na Kjušuu porodici Hosokava (koja se odrekla hrišćanske vere), a ostrva Amakusa porodici Terazava: svi hrišćanski samuraji naterani su da potpišu odricanje od svoje vere, pod pretnjom progonstva i oduzimanja poseda.^[3]

Zabrana hrišćanstva u Japanu (1614)[uredi | uredi izvor]

Pošto je osnovao novi šogunat, Tokugava Ijejasu u početku je tolerisao hrišćanstvo u Japanu, pošto se znatan deo hrišćanske vlastele (Kuroda Nagamasa, Arima Harunobu) borio na njegovoj strani. Međutim, šogunovo poverenje u hrišćanske velikaše nepovratno je uzdrmano 1612. otkrićem zavere Okamoto Daihačija, šogunovog sekretara i hrišćanina, koji je od Arima Harunobua, hrišćanskog velikaša, primio novac kako bi od šoguna izdejstvovao proširenje svojih poseda. Ovakva izdaja dvojice hrišćana koji su do tada uživali šogunovo poverenje i naklonost ubedila je Ijejasua da je hrišćanstvo duboko nemoralna religija, koja ne poštuje japanske zakone.^[1]

Nakon dolaska delegacije sa katoličkih Filipina 1614, koja je ponudila sklapanje trgovačkih i diplomatskih odnosa, novi šogun Tokugava Hidetada je 1. februara 1614. doneo novi edikt, kojim je zvanično zabranio hrišćanstvo u Japanu, proterao iz zemlje sve hrišćane i Evropljane, uključujući i decu iz mešovitih brakova, izuzev Holanđana (koji su kao protestanti rado skrnavili katoličke svetinje, pa u očima Japanaca i nisu smatrani hrišćanima). Generaciju posle bitke kod Sekigahare, hrišćanstvo je u Japanu postalo tajna, zabranjena religija: svi stanovnici morali su da se registruju u lokalnim budističkim hramovima, a ljudi za koje se sumnjalo da su tajno hrišćani terani su od strane vladinih činovnika da gaze krstove i skrnave hrišćanske svetinje, kako bi se javno odrekli svoje vere.^[3]

Većina japanskih hrišćana, čak i u Nagasakiju, gde su bili u većini, bez otpora se vratila budizmu svojih predaka. Mali deo hrišćana napustio je Japan, a još manji otvoreno je odbio da se pokori i kažnjen je smrću, većinom raspećem na krstu. Juna 1622. u Nagasakiju razapeto je 55 hrišćanskih mučenika, i spaljena gomila jezuitskih knjiga. Primer ovih japanskih mučenika ohrabrio je znatan broj ostalih, koji su sačuvali svoju veru u tajnosti, naročito u zabačenim krajevima zapadnog dela Kjušua oko Nagasakija, gde su hrišćani bili u većini još od 1580-ih godina.^[3]

Ustanak u Šimabari i izolacija Japana (1637—1639)[uredi | uredi izvor]

Veliki broj skrivenih hrišćana u Šimabari i Amakusi pobunio se protiv tiranije lokalnih feudalaca i progona hrišćana tokom ustanka u Šimabari (1637-1638) koji je krvavo ugušen. Kao posledica ovog ustanka, koji je odneo živote preko 10.000 šogunovih samuraja i preko 38.000 pobunjenika, šogun Tokugava Jemicu je 1639. doneo novi edikt, kojim je proglasio zatvaranje Japana od inostranstva: svi portugalski i evropski trgovci su proterani (sa izuzetkom Holanđana, koji su pomogli u gušenju ustanka), Japancima je zabranjeno putovanje u inostranstvo pod pretnjom smrti, a progon skrivenih hrišćana i misionara je intenziviran. U progonima koi su usledili oko 3.000 japanskih hrišćana izgubilo je živote zbog svoje vere, a poslednje veće grupe na Kjušuu uništene su 1658. godine.^[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b The Cambridge history of Japan (Volume 4). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 302—370. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ ^a ^b Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 231—284. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.
^ ^a ^b ^v ^g Clements, Jonathan (2016). Christ's samurai : the true story of the Shimabara Rebellion. London. str. 19—51. ISBN 978-1-4721-3741-8. OCLC 947026236.

[:0-1] The Cambridge history of Japan (Volume 4). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 302—370. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:6-2] Morris, Ivan (2014). The Nobility of Failure : Tragic Heroes in the History of Japan. Cork: BookBaby. str. 231—284. ISBN 978-4-902075-68-7. OCLC 896799260.

[:1-3] v ^g Clements, Jonathan (2016). Christ's samurai : the true story of the Shimabara Rebellion. London. str. 19—51. ISBN 978-1-4721-3741-8. OCLC 947026236.

[1]

[2]

[3]

Normativna kontrola
Državne	Japan
Ostale	Enciklopedija Britanika