Sozercanje

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Sozercanje (od korena zrenje; sozercati - sagledati) ili kontemplacija (lat: od korena templum) je prevod grčke reči teorija (gr: θεωρία - zrenje, viđenje, motrenje) koja znači duhovno sagledavanje odnosno opažanje uzvišene lepote u stvarima. Prema „Rječniku stranih riječi“ Bratoljuba Klaića, kontemplacija je „razmatranje, razmišljanje, duboko poniranje mislima u nešto, umovanje, misaonost koja nema potrebe za praktičnom realizacijom“.

U religioznom smislu, sozercanje označava oblik molitve ili meditacije. U hrišćanstvu se najčešće povezuje sa misticizmom.

Istorija pojma[uredi]

Sozercavanje prirode
Cquote2.png
Lepo je misliti, još lepše znati, a najlepše je sozercati.
Cquote1.png
 
Gete

Za Platona i Aristotela teorija (θεωρία) predstavlja intelektualnu spoznaju, nasuprot delovanju (πράξις). Prema Platonu, putem sozercanja duša može steći znanje o božanskim idejama. U neoplatonističkoj filosofiji emanacijskim procesom iz Jednog proizlaze druge hipostaze (um i duša)[1]. Sledstveno tome, put ka savršenstvu se zamišlja kao kretanje od složenosti ka prostoti, od podeljenosti ka jedinstvu. Plotin je tvrdio da je sozercanje Jedinoga moguće samo u tom slučaju kada čovek i sam postane jedan iz mnoštva. Plotin „umno sozercanje“ poistovećuje s viđenjem svetlosti koja se izliva od prapočetka.[2]

U misticizmu kontemplacija je stanje u kome se ljudski um usredotočuje na duhovnu stvarnost, uranjajući u nju sve do zaborava svake druge stvarnosti. Za hrišćanske mislioce, osobito neoplatoničkog smera, kontemplacija je najviši stupanj ljudske duhovne delatnosti[1]. U teologiji svetih otaca sozercanje znači molitveno usredsređivanje duše na nadumnim tajnama, kojima obiluje čovekova ličnost, kao i suština bogozdane tvari.[3] Prema Isaku Sirinu, sozercanje je osećanje božanskih tajni, sakrivenih u stvarima i njihovim uzrocima. „Ko sozercanje uma sabira unutra u sebi, sozercava Gospoda unutra u srcu svom." [3] Isak Sirin smatra da ljudska priroda postaje sposobna za istinsko sozercanje tek kada se praktikovanjem vrlina očisti od strasti.

U srednjovekovnoj filozofiji se često suprotstavlja delatni, odnosno uobičajeni život i kontemplativni život filozofa (Vita Activa vs. Vita Contemplativa)[4]. Od novovekovnih filozofa Kant podrobnije definiše filozofski pojam kontemplacije.

Kontemplaciju poznaje i jevrejska kabala, islamski pokreti poput sufizma i derviša, a prisutna je i u hinduizmu (joga) i budizmu.

Reference[uredi]