Pređi na sadržaj

Spahbed

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Savremena rekonstrukcija vojnog zapovednika kasnog sasanidskog doba.

Spahbed (srednje persijski: 𐭮𐭯𐭠𐭧𐭯𐭲‎‎; takođe se izgovara i kao spahbod i spahbad, rani oblik spahpat)[1] je srednje persijska titula što znači "vojskovođa" koji se uglavnom koristila u Sasanidskom carstvu. Prvobitno je postojao jedan spahbed, zvan Eran-spahbed, koji je funkcionisao kao generalisimus sasanidske vojske. Od vremena Hozroja I (vladao 531–579), kancelarija je bila podeljena na četiri dela, sa spahbed-om za svaki od ključnih pravaca.[2] Nakon muslimanskog osvajanja Persije, spahbed je na Istoku uspeo da zadrži vlast nad nepristupačnim planinskim predelima Tabaristana na južnoj obali Kaspijskog mora, gde je titula, često u islamskom obliku, ispahbad (persijski: اس اهبپ; u arapskom: اصبهبذ ʾisbahbad), preživela je kao zvanična titula sve do mongolskih osvajanja u 13. veku.[3] Ekvivalentna titula persijskog porekla, ispahsalar, stekla je veliku vrednost širom muslimanskog sveta u periodu 10-15 veka.

Titulu su takođe prihvatili Jermeni (jermenski: սպարապետ, [a]sparapet) i Gruzijci (gruzijski: სპასპეტი, spaspeti), kao i Hotan (spata) i Sogdijana (spʾdpt) u centralnoj Aziji. Takođe se potvrđuje u grčkim izvorima kao aspabedes (ασπαβεδης).[2][3] Titulu je oživela u 20. veku dinastija Pahlavi, u modernom persijskom obliku sepahbod (سپهبد), ekvivalentnu generalu potpukovniku sa tri zvezdice, rangiranom ispod arteshboda (potpuni general).

Upotrba u pred-islamskoj Persiji[uredi | uredi izvor]

Titula je potvrđena u Ahemenidskom carstvu u njenom starom persijskom obliku, spadhapati (od * spadha- „vojska“ i * pati- „poglavar“[2] ), što označava glavnog zapovednika vojske.[3] Nastavljeno je sa upotrebom titule (na partskom: 𐭎𐭐𐭀𐭃𐭐𐭕𐭉) u Arsacidskom Partskom carstvu, gde je, čini se, bila nasledni položaj u jednoj od sedam velikih kuća partijskog plemstva.[3]

Sasanidsko carstvo, koje je nasledilo Arsacid, zadržalo je titulu, o čemu svedoči niz natpisa iz 3. veka. Do ranog šestog veka postojao je jedini nosilac titule, Eran-spahbed, koji je prema listi prioriteta koju je pružio muslimanski istoričar iz 9. veka Jakubi zauzimao petu poziciju u sudskoj hijerarhiji.[3]

Vizantijski i sirijski izvori beleže veliki broj visokih oficira koji su mogli biti nosioci čina početkom 6. veka. Tako je tokom Anastasijevog rata 502–506. izvesni Boes (Boe), koji je pregovarao sa vizantijskim magister oficiorumom Flavijem Celerom i umro 505, u sirijskim izvorima nazvan astabidom (takođe piše astabed, astabad, astabadh). Njegov neimenovani naslednik u pregovorima je takođe nosio tu titulu. Neki savremeni naučnici tumačili su titulu astabed kao novu kancelariju koja odgovara vizantijskom magister oficiorumu, koju je navodno osnovao Kavad I malo pre 503. godine u cilju slabljenja autoriteta vuzurg framadra. Ali verovatno je da je ova sirijska reč jednostavno korumpiran oblik spahbed-a (koji se u Siriji obično beleži kao aspabidan) ili možda asp(a)bed („šef konjanice“), jer grčki izvori daju naziv drugog čoveka Aspebedes (latinski: Aspebedus), Aspevedes ili Aspetios (latinski: Aspetius).[4][5] Opet, tokom Iberijskog rata (526–532), pojavljuje se čovek po imenu Aspebedes (tj. Bavi), prema istoričaru Prokopiju ujak Hozroja I (vladao 531–579). Zatim 527. godine je učestvovao u pregovorima sa vizantijskim izaslanicima, a 531. godine predvodio je invaziju na Mesopotamiju zajedno sa Kanarangima i Mermeroesom. Hozroje ga je ubio ubrzo nakon njegovog upitanja u zaveru sa drugim plemićima koji su njteli da ga svrgnu u korist njegovog brata Zamesa.[4][6]

Reforme Hozroja I[uredi | uredi izvor]

Da bi obuzdao moć nadmoćnog generalisimUsa, Hozroje I - iako je ovu reformu možda već isplanirao njegov otac, Kavad I (vladao 499–531) - podelio je kancelariju Eran-spahbed-a u četiri regionalne komande, odgovarajuće na četiri tradicionalna ključna smera (kust, usp. Šahrestaniha i Eranšahr): „vojskovođa Istoka (Horasan)“ (kust i hvarasan spahbed), „vođa šefa vojske“ (kust i nemroz spahbed), "vojskovođa na zapadu" (kust i hvarbaran spahbed) i "vojskovođa Azerbejdžana" (kust i Adurbadagan spahbed, gde severozapadna pokrajina Azerbejdžan zamenjuje izraz "sever" zbog negativnih konotacija potonjeg).[2][7]Pošto je ova reforma spomenuta samo u kasnijim književnim izvorima, istorijska pojava ove podele ili njen opstanak nakon vladavine Hozroja I, doveden je u pitanje ,[8]ali niz trinaest nedavno otkrivenih pečata, koji daju imena osam spahbeda , mogu pružiti savremene dokaze iz vremena vladavine Hozroja I i njegovog naslednika Hormizda IV (vladao 579–590); P. Pouršariati sugeriše da dva mogu datirati iz vremena vladavine Hozroja II (vladao 590–628). Osam poznatih spahbedsa su:[2][9]

Ime Komanda Kralj Porodica
Kihr-Burzen
(Simah-i Burzin)		 Istok Hozroje I Karin
Dad-Burzen-Mihr
(Vuzurgnih)		 Istok Hormizd IV Karin
Vahram Adurmah
(Bahram-i Mah Adhar)		 Jug Hozroje I i Hormizd IV Nepoznato
Veh-Šahbur Jug Hozroje I Nepoznato
Pirag-i Šahrvaraz
(Šahrbaraz)		 Jug Hozroje II Mihran
Vistahm
(Vistahm)		 Zapad Hozroje II i Hormizd IV Ispahbudhan
Gorgon ili Gorgen
(Golon Mirhan)		 Sever Hozroje I Mihran
Sed-hoš (?) Sever Hozroje I Mihran

Ostale vlasnike čina teško je identifikovati iz književnih izvora, pošto je kancelarija spahbed-a bila u tandemu sa drugim kancelarijama i titulama, poput Šahrvaraza ("Vepar carstva"), koji se često tretiraju kao lična imena.[2] Dalji faktor zbrke u kasnijim književnim izvorima je zamenljiva upotreba čina sa mlađim provincijskim redovima marzban („graničnik, margrave“) i paigosban („okružni čuvar“).[2]

Islamski period[uredi | uredi izvor]

Tabaristan[uredi | uredi izvor]

Srebrni dirham poslednjeg Dabujid ispahbada, Huršida od Tabaristana (vladao 740–761)

Tokom muslimanskog osvajanja Persije, spahbed Hurasana očigledno se povukao u planine Tabaristan.[3] Tamo je pozvao poslednjeg sasanidskog šaha, Jezdigerda III, da pronađe utočište, ali je Jezdigerd to odbio i bio ubijen 651.[3][10] Kao i mnogi drugi lokalni vladari širom bivših sasanidskih domena, uključujući one u susednim provincijama Gurgan i Gilan, spahbed je tada sklapao sporazume sa Arapima, što mu je omogućilo da ostane praktično nezavisan vladar Tabaristana u zamenu za godišnji danak.[11]Ovo je bio glavni razlog pomoću koga je osnovana dinastija Dabujida, koja je vladala Tabaristanom do 759–761, kada su ga Abasidi osvojili i uključili u kalifat kao provinciju. Rani vladari dinastije su slabo zasvedočeni; kovali su sopstvene kovanice sa Pahlavi legendama i sistemom datiranja počevši od pada Sasanidske dinastije 651, i tražili su titule Gilgilan, Padašvargaršah(„Šah od Patašvargara“, staro ime planine Tabaristan) i ispahbad (اسپهبذ, novo persijski oblik spahbeda) Horasan.[3][12]


Naslov titule ispahbadha koristili su i drugi redovi lokalnih vladara u regionu, koji su tvrdili da su udaljeni od sasanidske prošlosti: porodica Karen, čiji su članovi sebe videla kao naslednike Dabujida i vladali centralnim i zapadnim Tabaristanom do 839/840, i dinastija Bavandid u istočnim planinama, čiji su različiti ogranci preživeli do kraja mongolskih osvajanja u 13. veku i posle njih.[3][13]Titulu su takođe koristili Dejlamiti koji su bili susedi Tabaristanu. U nekim kasnijim tekstovima iz ovog regiona, titula je jednostavno označavala lokalnog poglavara.[3]

Centralna Azija[uredi | uredi izvor]

U Hurasanu ta je titula preživela u upotrebi među lokalnim sodijskim kneževima. Ispahbad se u Balhu pominje 709. godine, El Iškand, Ispahbad Nasa 737. godine, a ista titula se koristi u vezi sa kraljem Kabula početkom 9. veka. U 1090-im se pojavljuje kao lično ime zapovednika Seldžuka, Isfabada ibn Savtigina, koji je neko vreme preuzeo kontrolu nad Mekom.

U Jermeniji[uredi | uredi izvor]

Kraljevina Jermenija, kojom je upravljao ogranak Partske dinastije Arcasida, prihvatila je termin prvo u njegovom persijskom obliku, dajući jermenskom parapet, a zatim, opet pod sasanidskim uticajem, iz srednje persijskog oblika, dajući oblik [a]spahapet. Titula je korišćena, kao u Persiji, za vrhovnog komandanta kraljevske vojske, a nasleđena je pravo porodice Mamikonian.[3]

U Gruziji[uredi | uredi izvor]

Institucija gruzijskog ranga spaspeta, kao i njen grubi ekvivalentni sparapet u susednoj Jermeniji, dizajnirana je pod uticajem sasanidskog persijskog spahbed-a, ali se razlikovala po tome što je bio nasledstvo i nije uključivao samo vojne, već i civilne funkcije.[14]

Prema srednjovekovnim gruzijskim hronikima, rang spapeta uveo je prvi kralj Parnavaz u 3. veku pre nove ere. Kancelarija je, na različito modifikovan način, preživela u srednjovekovnoj i ranoj modernoj Gruziji sve do ruske aneksije početkom 19. veka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Frye, Richard N (1984), The History of Ancient Iran, C.H.Beck, str. 224, ISBN 9783406093975 
  2. ^ a b v g d đ e Gyselen 2004
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j Bosworth 1978, str. 207–208
  4. ^ a b Chaumont 1987, str. 825–826
  5. ^ Martindale, Jones & Morris (1980), p. 169
  6. ^ Martindale, Jones & Morris (1992), p. 137
  7. ^ Pourshariati 2008, str. 95ff.
  8. ^ Pourshariati 2008, str. 94–95
  9. ^ Pourshariati 2008, str. 98–101, 470(Table 6.3)
  10. ^ Kennedy 2007, str. 187
  11. ^ Kennedy 2007, str. 178–179, 192
  12. ^ Madelung 1975, str. 198–200
  13. ^ Madelung 1975, str. 200–202
  14. ^ Robert Bedrosian (1983). „Sparapet”. Ur.: Joseph Reese Strayer. Dictionary of the Middle Ages. Scribner. str. 460. ISBN 0-684-16760-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Robert Bedrosian (1983). „Sparapet”. Ur.: Joseph Reese Strayer. Dictionary of the Middle Ages. Scribner. str. 460. ISBN 0-684-16760-3. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спахбед&oldid=27010606”