Pređi na sadržaj

Srčani markeri

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Srčani markeri ili kardijalni markeri su karakteristični biološki indikatori koji se koriste za identifikaciju (često preko praćenja indirektnih promena), fizičkih oštećenja i poremećaja i mera za procenu funkcije srca.[1] Oni mogu biti korisni u ranom predviđanju ili dijagnozi bolesti.[2] Iako se o njima često govori u kontekstu srčanog udara (infarkta miokarda), i druga stanja mogu dovesti do povećanja nivoa srčanih markera.

Naziv[uredi | uredi izvor]

Kako su većina ranih identifikovanih markera bili enzimi, kao rezultat toga, ponekad se prvobitno se koristi termin srčani enzimi. Kao su međutim u upotrebi markeri koji nisu svi trenutno se sve manje koristi naziv srčani enzimi (na primer, u formalnoj upotrebi, troponin se ne naveden kao srčani enzim).[3][4]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Kardijalni markeri omogućavaju dijagnozu i karakterizaciju srčanih oboljenja, pa je tako:[5]

  • visokoosetljivi troponinski test je specifičan za srčani udar,
  • homocistein je povezan sa brojnim neurodegenerativnim bolestima, kardiovaskularnim događajima a posebno moždanim udarom. Pokazalo se da je homocistein vredan marker i za ranu dijagnozu nedostatka folata i vitamina B, koji su uključeni u anemiju i niz hroničnih bolesti.

Na osnovu povišenih koncentracija u plazmi, može se predvideti ishod i identifikovati visokorizične grupe kojoj će ovaj test pomoći u prevenciji i terapiji.[6]

Primena i merenje[uredi | uredi izvor]

Merenje srčanih biomarkera može biti korak ka postavljanju dijagnoze određenih stanja. Dok snimanje srca često potvrđuje dijagnozu, jednostavnija i jeftinija meroda je merenja srčanih biomarkera koji mogu ukazati lekaru na to da li su komplikovanije ili invazivnije procedure opravdane. U mnogim slučajevima medicinska društva savetuju lekare da merenje biomarkera učine početnom strategijom testiranja, posebno za pacijente sa niskim rizikom od srčane smrti.[7]

Mnogi proizvodi kao akutni kardiološki markeri plasirani su na netradicionalna tržišta, u bolničke urgentne centre umesto u tradicionalna bolnička ili klinička laboratorijska okruženja. Konkurencija u razvoju proizvoda za dijagnostiku srčanih markera i njihovoj ekspanziji na nova tržišta je svakim danom sve intenzivna.[8]

Nedavno je namerno uništavanje miokarda alkoholnom septalnom ablacijom dovelo do identifikacije dodatnih potencijalnih markera.[9]

Kreatinin kinaza (KK) se pojavljuje u obliku tri izoenzima, koji su dimeri sastavljeni od dve vrste monomernih podjedinica. Izoenzimi uključuju sve tri kombinacije monomera, M (izveden iz skeletnih mišića) i B (izveden iz mozga), predstavljeno oznakama MM, MB i BB.

Mnogi organi sadrže kreatinin kinazu, ali je distribucija izoenzima različita u svakom od njih. Skeletni mišići su veoma bogati MM izoenzimom, dok su mozak, želudac, creva, mokraćna bešika manje bogata.

MB izoenzim je pronađen u značajnim količinama (15 do 20%) samo u tkivu miokarda. Stoga je aktivnost ukupnog serumske kreatinin kinaza povećana kod mnogih bolesti. Nedostatak specifičnosti ograničava njegovu dijagnostičku vrednost. Međutim, značajna razlika u profilima kreatinin kinaza izoenzima iz različitih organa učinila je Kreatinin kinazu jednim od najkorisnijih enzima u dijagnozi akutnog infarkta miokarda. Kreatinin kinaza-MB se pojavljuje u serumu, odražavajući njegovo jedinstveno prisustvo u tkivu miokarda.

Serijska određivanja kreatinin kinaza izoenzima u kliničkoj laboratoriji najčešće se koriste kao podrška dijagnozi sumnje na infarkt miokarda.

Vrednosti[uredi | uredi izvor]

Očekivane vrednosti su za:

Referentni opseg (37°C) (konsenzus vrednosti)
< 25 U/L (< 0.421 µkat/L)
Infarkt miokarda

Postoji velika verovatnoća oštećenja miokarda kada su ispunjena sledeća tri uslova.

1. Kreatinin kinaza (KK)
KK muškarci: >190 U/L (3.12 µkat/L)
KK žene: >167 U/L (2.87 µkat/L)
2. KK-MB: >24 U/L (0.40 µkat/L)a
3. KK-MB aktivnost je odgovorna za 6-25% ukupne aktivnosti KK.

Kada se sumnja na infarkt miokarda, treba redovno pratiti predloge dijagnostičke strategije u konsenzusnom dokumentu evropskih i američkih kardiologa.

Ako, uprkos sumnji da se radi o infarktu miokarda, pronađene vrednosti ostanu ispod navedenih granica, možda je reč o svežem infarktu. U takvim slučajevima, određivanje treba ponoviti nakon 4 sata. Maksimalna dijagnostička efikasnost određivanja KK-MB dobiće se korišćenjem protokola sekvencijalnog uzorkovanja, a posebnu pažnju treba obratiti na vremenski zavisni profil aktivnosti u periodu od 6 do 48 sati. Kada se koristi samo KK-MB aktivnost, dijagnostička efikasnost će biti niža i variraće u zavisnosti od vremena uzorkovanja.

Svaka laboratorija treba da ispita primenljivost očekivanih vrednosti na sopstvenu populaciju pacijenata i, ako je potrebno, odredi sopstvene referentne opsege.

Ograničenja[uredi | uredi izvor]

U zavisnosti od markera, nekada je potrebno da prođe između 2 i 24 sata[10] da se poveća nivo u krvi. Pored toga, određivanje nivoa srčanih markera u laboratoriji - kao i mnoga druga laboratorijska merenja - zahtevaju dosta vremena. Srčani markeri stoga nisu korisni u dijagnostici srčanog udsara u akutnoj fazi, pa su klinička slika i rezultati EKG-a prikladniji u akutnoj situaciji.

Referentni opseg za testove krvi, mereni u jedinicama, uključujući nekoliko srčanih markera.

Međutim, 2010. godine, istraživanje na Medicinskom koledžu Bejlor otkrila su da, korišćenjem dijagnostičkih nanočipova i brisa sa bukalne sluzokože, može poslužiti za očitavanja srčanih biomarkera iz pljuvačke. Tako se uz očitavanjem EKG-a, može da potvrdi dijagnoza u roku od nekoliko minuta, da je neko verovatno imao srčani udar.

Uporedni prikaz srčanih markera tokom vremena
  • Poređenje srčanog markera u prvim satima nakon pojave bola u grudima i relativne koncentracije.
    Poređenje srčanog markera u prvim satima nakon pojave bola u grudima i relativne koncentracije.
  • Poređenje srčanog markera u prvim satima nakon pojave bola u grudima i višekratnika granične vrednosti.
    Poređenje srčanog markera u prvim satima nakon pojave bola u grudima i višekratnika granične vrednosti.
  • Kinetika kardijalnih markera kod infarkta miokarda sa ili bez reperfuzionog tretmana.
    Kinetika kardijalnih markera kod infarkta miokarda sa ili bez reperfuzionog tretmana.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Update | Cardiac Biomarkers and Heart Failure”. American College of Cardiology. Pristupljeno 2024-01-24. 
  2. ^ Halushka, Perry V.; Goodwin, Andrew J.; Halushka, Marc K. (2019). „Opportunities for microRNAs in the Crowded Field of Cardiovascular Biomarkers”. Annual Review of Pathology: Mechanisms of Disease. 14: 211—238. PMC 6442682 Slobodan pristup. PMID 30332561. doi:10.1146/annurev-pathmechdis-012418-012827. 
  3. ^ Rao, Surya P.; Miller, Scott; Rosenbaum, Richard; Lakier, Jeffrey B. (1999). „Cardiac troponin I and cardiac enzymes after electrophysiologic studies, ablations, and defibrillator implantations”. The American Journal of Cardiology. 84 (4): 470. PMID 10468091. doi:10.1016/S0002-9149(99)00337-9. 
  4. ^ „Cardiac Enzymes (Cardiac Biomarkers): Types, What They Indicate”. Cleveland Clinic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-24. 
  5. ^ Herzig, Birgit (2008). „Improved Cardiac Patient Management Through Cardiac Markers”. Journal of Medical Biochemistry. 27 (2): 114—116. S2CID 20319537. doi:10.2478/v10011-008-0002-7. 
  6. ^ Chacko, Sanoj; Haseeb, Sohaib; Glover, Benedict M; Wallbridge, David; Harper, Alan (2018). „The role of biomarkers in the diagnosis and risk stratification of acute coronary syndrome”. Future Science OA. 4 (1): FSO251. ISSN 2056-5623. doi:10.4155/fsoa-2017-0036. 
  7. ^ Hendel, Robert C.; Berman, Daniel S.; Di Carli, Marcelo F.; Heidenreich, Paul A.; Henkin, Robert E.; Pellikka, Patricia A.; Pohost, Gerald M.; Williams, Kim A.; American College of Cardiology Foundation Appropriate Use Criteria Task Force; American Society of Nuclear Cardiology; American College of Radiology; American Heart Association; American Society of Echocardiology; Society of Cardiovascular Computed Tomography; Society for Cardiovascular Magnetic Resonance; Society of Nuclear Medicine (2009). „ACCF/ASNC/ACR/AHA/ASE/SCCT/SCMR/SNM 2009 Appropriate Use Criteria for Cardiac Radionuclide Imaging”. Journal of the American College of Cardiology. 53 (23): 2201—2229. PMID 19497454. doi:10.1016/j.jacc.2009.02.013. 
  8. ^ Diercks, Deborah B.; Mumma, Bryn E.; Frank Peacock, W.; Hollander, Judd E.; Safdar, Basmah; Mahler, Simon A.; Miller, Chadwick D.; Counselman, Francis L.; Birkhahn, Robert (2013). „Incremental Value of Objective Cardiac Testing in Addition to Physician Impression and Serial Contemporary Troponin Measurements in Women”. Academic Emergency Medicine. 20 (3): 265—270. ISSN 1069-6563. doi:10.1111/acem.12092. 
  9. ^ Lewis, Gregory D.; Wei, Ru; Liu, Emerson; Yang, Elaine; Shi, Xu; Martinovic, Maryann; Farrell, Laurie; Asnani, Aarti; Cyrille, Marcoli; Ramanathan, Arvind; Shaham, Oded; Berriz, Gabriel; Lowry, Patricia A.; Palacios, Igor F.; Ta_An, Murat; Roth, Frederick P.; Min, Jiangyong; Baumgartner, Christian; Keshishian, Hasmik; Addona, Terri; Mootha, Vamsi K.; Rosenzweig, Anthony; Carr, Steven A.; Fifer, Michael A.; Sabatine, Marc S.; Gerszten, Robert E. (2008). „Metabolite profiling of blood from individuals undergoing planned myocardial infarction reveals early markers of myocardial injury”. Journal of Clinical Investigation. 118 (10): 3503—3512. PMC 2525696 Slobodan pristup. PMID 18769631. doi:10.1172/JCI35111. 
  10. ^ Xue, Yang; Shah, Kevin; Clopton, Paul; Maisel, Alan S. (2010). „Increased 90 Day Mortality in Patients With Elevated Copeptin and Low Sodium: Secondary Results from the Biomarkers in the Acute Heart Failure (BACH) Study”. Journal of Cardiac Failure. 16 (8): S101—S102. ISSN 1071-9164. doi:10.1016/j.cardfail.2010.06.355. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срчани_маркери&oldid=27543644”