Старац и море

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Starac i more
Originalne korice knjige
Nastanak
Orig. naslovThe Old Man and the Sea
AutorErnest Hemingvej
Zemlja SAD
Jezikengleski
Sadržaj
TemeBorba čoveka i prirode
Izdavanje
IzdavačCharles Scribner's Sons
Datum1952, SAD
Broj stranica118
Klasifikacija
ISBN ?978-0-684-80122-3

Starac i more je roman američkog književnika Ernesta Hemingveja. Roman je 1951. napisan na Kubi, a objavljen je 1952. u SAD. Ovaj kratki roman je Hemingveju doneo i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.[1]

Tema romana je životna borba sa kojom se suočavaju svi ljudi, ali i sklad i nesklad čoveka sa prirodom.[2]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Priča se dešava 1950. godine u mestu pored Havane na obalama Atlantskog okeana. Prati starca Santijaga, iskusnog siromašnog ribara koji živi od ulova ribe, ali dugo nije imao sreće na moru. Starcu je sa mamcima i hranom da preživi pomagao dečak Manulin koji je sa starcem išao zadnjih 40 dana u ribolov pre nego mu je otac naredio da pređe kod drugog ribara zbog starčeve loše sreće. Nakon dugih 84 dana lošeg ulova, ribar Santijago odlučuje da ponovo iskuša sreću, ali ovog puta isplovljava mnogo dalje nego što je činio do tada. Sasvim neočekivano, nakon što je već počeo da očajava, uspeva da ulovi ribu. Riba je bila toliko snažna da nije mogao nikako da je povuče na gore. Zbog njene veličine Santijago je ne može izvući na čamac i dopušta da ga riba odvuče daleko na pučinu. Bilo je već podne kad je zagrizla, ali ga to nije brinulo pošto je znao da može i po noći može da se vrati na obalu orijentišući se po svetlima Havane. Uveliko je pala i noć, a riba je i dalje neumorno vukla čamac, ali starac, iako umoran i žedan i dalje nije odustajao. Malo pre nego je svanuo drugi dan na moru riba je počela da skreće na sever, pa se Santijago ponadao da će se riba umoriti i vratiti u Golfsku struju bliže obali ili da će izroniti. Santijago i pored grčeva i useklog užeta u ruku nije popuštao, baš kao ni riba. Kada je napokon nakratko izronila video je sabljarku koja je pola metra bila duža od njegovog čamca. Starac je primetio da riba gubi snagu i usporava, ali je umor stizao i njega, bio je skoro dva dana bez sna, ali nije smeo da dozvoli sebi da se uspava kako mu riba ne bi pobegla. Riba na kraju posustaje i isplivava na površinu, a on je ubada harpunom i ubija. Nakon tri dana borbe, uspeva da ubije ribu, ali ubrzo se u blizini čamca privučena krvlju pojavljuje ajkula koju Santijago ubija harpunom kad se približila ribi. Ostatak dana su ajkule nastavljale da dolaze i grizu velike komade sa ribe. Branio je ulov nožem, a posle i veslom, ali nije imao mnogo uspeha pored jata gladnih ajkula. Uveče kad je uplovio u malu luku privezao je čamac, a kad je pogledao ribu video je glavu i rep, ostalo su sve pojele ajkule. Nakon toga odlazi u kolibu, tako da nije ni čuo dečaka kad je ujutru došao da ga obiđe. Ujutru su se već svi ostali ribari skupili i divili se dužini kostura ribe koja je bila duga oko šest metara. Glavu je dao jednom ribaru da je izreže za mamce, a dugačak kljun ribe je kao suvenir poklonio dečaku.

Dečak mu je obećao da će mu pomoći da obnovi brodić i ribarski pribor i obećao mu da će od sad samo sa njim ići u ribolov jer se pokazao kao najbolji.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Glavni likovi u romanu su starac Santijago i dečak Manolino.

Santijago je ostareli iskusni ribolovac koji živi u sirotinjskoj kolibi spavajući na novinama. On već 84 dana izlazi na more i vraća se bez većeg ulova. Svi u naselju misle da je starac „izgubio“ ribolovačku sreću. Noću sanja lavove i žali za vremenom kada je bio prvak u obaranju ruku i vrstan ribolovac.

Manolino je jedini pravi Santijagov prijatelj. Zajedno su 40 dana lovili ribu, ali kako nije bilo ulova Manolinovi roditelji su odlučili da ga pošalju na brod koji ima više sreće. Dečak je izuzetno voleo starca i divio mu se.

Pozadina i publikacija[uredi | uredi izvor]

Nikada nije napisana dobra knjiga koja u sebi ima simbole koji su unapred prispeli i zaglavili se ... Pokušao sam da predočim pravog starca, pravog dečaka, pravo more i pravu ribu i prave ajkule. Ali ako bih ih učinio dovoljno dobrim i istinitim, oni bi značili mnogo toga.

— Ernest Hemingvej 1954.[3]

Napisano 1951. godine, Starac i more je Hemingvejevo poslednje delo objavljeno tokom njegovog života. Knjiga, posvećena Čarliju Skribneru i Hemingvejevom književnom uredniku Maksu Perkinsu,[4][5] je istovremeno objavljena u obliku knjige — sa naslovnom ilustracijom njegove mlade muze Adrijane Ivančič[6] i crno-belim ilustracijama Čarlsa Tuniklifa i Rejmonda Šeparda[7] — i predstavljena je časopisu Lajf u izdanju 1. septembra 1952. godine. Tiraž prvog izdanja knjige bio je 50.000 primeraka, i pet miliona primeraka časopisa je prodato za dva dana.[8][9]

Starac i more postao je izbor Kluba za knjigu meseca, a njegov uspeh je učinio Hemingveja međunarodnom slavnom ličnošću.[10] U maju 1953, novela je dobila Pulicerovu nagradu[7] i posebno je citirana kada mu je 1954. dodeljena Nobelova nagrada za književnost koju je posvetio kubanskom narodu.[11][12] Starac i more se predaje u školama širom sveta i nastavlja da zarađuje strane honorare.[13]

Književni značaj i kritika[uredi | uredi izvor]

Nekoliko kritičara primećuje da Santijago potiče sa Kanarskih ostrva i da njegovo špansko poreklo ima uticaja na roman.[14][15][16] „Santijago je Španac koji živi na Kubi“, komentariše Džefri Herlihi, i njegova „španska priroda je odsutna, ali uvek prisutan faktor u romanu.“[17] Nakon što je emigrirao na Kubu u svojim 20-im, usvojio je kubansku odeću, sklonost ka hrani i „govori dva dijalekta španskog jezika”[18] Svake noći Santijago sanja o Španiji, a ovo „nostalgično sećanje — koje je za Kanarska ostrva, a ne za Kubu — dokazuje rezonantne uticaje njegovog španskog/kanarskog identiteta, stavljajući u prvi plan migrantsko iskustvo starca kao skrivenu osnovu novele.[14] Njegova biografija ima mnogo sličnosti sa biografijom Gregorija Fuentesa, Hemingvejevog bliskog poznanika.[14]

Gregorio Fuentes, za koga mnogi kritičari veruju da je inspiracija za Santijaga, bio je plavooki čovek rođen na Lanzarotu na Kanarskim ostrvima. Nakon što je sa deset godina otišao na more na brodovima koji su pristajali u afričke luke, on je trajno emigrirao na Kubu kada je imao 22 godine. Posle 82 godine na Kubi, Fuentes je pokušao da povrati svoje špansko državljanstvo 2001. godine.[19] Kritičari su primetili da je Santijago takođe imao najmanje 22 godine kada je emigrirao iz Španije na Kubu, i da je stoga dovoljno star da se smatra imigrantom — i strancem — na Kubi.[14][20]

Hemingvej je isprva planirao da koristi Santijagovu priču, koja je postala Starac i more, kao deo intimnosti između majke i sina. Odnosi u knjizi povezani su sa Biblijom, koju je on nazvao „Morska knjiga“. Neki njeni aspekti pojavili su se u posthumno objavljenom Ostrvima u potoku (1970). Hemingvej pominje iskustvo iz stvarnog života starog ribara sličnog Santijagu i njegovom marlinu u „Na plavoj vodi: Pismo Golfske struje“ (Esquire, april 1936).[21][22]

Esej Džozefa Valdmejra iz 1957. „Confiteor Hominem: Religija čoveka Ernesta Hemingveja“ predstavlja povoljno kritičko čitanje romana – i ono koje je uticalo na kasniju analizu. Valdmeir kaže o poruci knjige:

Odgovor pretpostavlja treći nivo na kome se „Starac i more“ mora čitati – kao neka vrsta alegorijskog komentara na sva njegova prethodna dela, pomoću kojih se može utvrditi da religiozni prizvuci „Starca i mora“ nisu svojstveni toj knjizi među Hemingvejevim delima, i da je Hemingvej konačno preduzeo odlučujući korak u uzdizanju onoga što bi se moglo nazvati njegovom filozofijom muškosti na nivo religije.[23]

Jedan od najotvorenijih kritičara Starca i mora je Robert P. Viks. Njegovo delo iz 1962. „Lažnost u Starcu i moru“ predstavlja njegov argument da je roman slabo i neočekivano odstupanje od tipičnog, realističkog Hemingveja (pozivajući se na ostatak Hemingvejevog dela kao na „pređašnju slavu“).[24] Suprostavljajući ovaj roman Hemingvejevim prethodnim delima, Viks tvrdi:

Razlika, međutim, u efikasnosti sa kojom Hemingvej koristi ovu karakterističnu spravu u svom najboljem radu i u Starcu i moru je očigledna. Beletrističko delo u kojem je Hemingvej posvetio najviše pažnje prirodnim objektima, Starac i more, upotpunjeno je izuzetnom količinom lažiranja, izvanrednim jer bi se očekivalo da nema netačnosti, nikakvog romantiziranja prirodnih objekata kod pisca koji je mrzio V. H. Hudsona, a koji nije mogao čitati ni samog Tora, osuđivao Melvilovu retoriku u Mobi Diku, i koga su drugi pisci, posebno Fokner, kritikovali zbog njegove privrženosti činjenicama i njegove nespremnosti da „izmišlja“.[24]

Dvajt Mekdonald je u svom eseju iz 1960. „Maskult i srednji kult“ naveo ovu knjigu kao primer „midkulta“, pogubnog kulturnog proizvoda koji se nalazi između visoke umetnosti i popularne zabave, napisan u „lažnoj biblijskoj prozi“. Kao i Viks, Mekdonald je uporedio Starca i more nepovoljno sa Hemingvejevim ranijim delima.[25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Govor prilikom primanja Nobelove nagrade”. Arhivirano iz originala 17. 11. 2021. g. Pristupljeno 17. 11. 2021. 
  2. ^ Lektire
  3. ^ „Books: An American Storyteller”. Time. 13. 12. 1954. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
  4. ^ Hemingway. The Old Man and the Sea. p. 5
  5. ^ Perkins, Maxwell (2004). Bruccoli, Matthew J.; Baughman, Judith, ur. The sons of Maxwell Perkins: letters of F. Scott Fitzgerald, Ernest Hemingway, Thomas Wolfe, and their editor. University of South Carolina Press. str. xxvii. ISBN 1-57003-548-2. 
  6. ^ Knigge 2012, str. 66.
  7. ^ a b Meyers 1985, str. 489
  8. ^ Oliver 1999, str. 247
  9. ^ „A Hemingway timeline Any man's life, told truly, is a novel”. The Kansas City Star. KansasCity.com. 27. 6. 1999. Arhivirano iz originala 12. 10. 2008. g. Pristupljeno 29. 8. 2009. 
  10. ^ Desnoyers, str. 13
  11. ^ „Heroes:Life with Papa”. Time. 8. 11. 1954. Pristupljeno 12. 12. 2009. 
  12. ^ „The Nobel Prize in Literature 1954”. Nobelprize.org. Pristupljeno 4. 10. 2009. 
  13. ^ Meyers 1985, str. 485
  14. ^ a b v g Herlihy-Mera, Jeffrey (2017). „Cuba in Hemingway”. The Hemingway Review. 36 (2): 8—41. S2CID 149158145. doi:10.1353/hem.2017.0001. 
  15. ^ Guinea Ulecia, Mercedes (2016). „Hibridación lingüística y cultural en autores norteamericanos de origen español”. Universidad de Huelva. diss.: 105—107. 
  16. ^ Herlihy, Jeffrey (2009). „Santiago's Expatriation from Spain”. The Hemingway Review. 28: 25—44. 
  17. ^ Herlihy, Jeffrey (2011). In Paris or Paname: Hemingway's Expatriate Nationalism. New York: Rodopi. str. 102. ISBN 978-9042034099. 
  18. ^ Herlihy, Jeffrey (2011). In Paris or Paname: Hemingway's Expatriate Nationalism. New York: Rodopi. str. 117. ISBN 978-9042034099. 
  19. ^ „El pescador que inspiró a Hemingway 'El viejo y el mar' recupera la nacionalidad española”. Pristupljeno 7. 6. 2013. 
  20. ^ Herlihy, Jeffrey. „Eyes the same color as the sea: Santiago's Expatriation from Spain and Ethnic Otherness and in Hemingway's the Old Man and the Sea”. Hemingway Review. Pristupljeno 17. 4. 2015. 
  21. ^ Old Man and the Sea. Introduction: The Ripening of a Masterpiece. Simon and Schuster. Retrieved September 29, 2012.
  22. ^ Hemingway, Ernest (edited by William White) (1967). By-Line: Ernest Hemingway. Selected articles and dispatches of four decades. New York: Scribner's.
  23. ^ Joseph Waldmeir (1957). „Confiteor Hominem: Ernest Hemingway's Religion of Man”. Papers of the Michigan Academy of Sciences, Arts, and Letters. XLII: 349—356. 
  24. ^ a b Robert P. Weeks, Robert P. (1962). „Fakery in The Old Man and the Sea”. College English. XXIV (3): 188—192. JSTOR 373283. doi:10.2307/373283. 
  25. ^ Macdonald, Dwight (jesen 1960). „Masscult and Midcult: II”. Partisan Review. sv. 27 br. 4. str. 596 — preko Boston University. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Старац_и_море&oldid=27552635”