Tkanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Osnovni princip tkanja - niti osnove (vertikalne) i potke (horizontalne)

Tkanje predstavlja tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem dva sistema žica. Jedan sistem žica ide uzduž tkanine i naziva se osnova, a drugi po širini tkanine i naziva se potka.

Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda i struktura.[1]

Istorijat tkanja[uredi | uredi izvor]

Postoje različite pretpostavke o tome kada je čovek počeo da se bavi tkanjem. Većina narodnih predanja širom sveta nastanak tkanja vezuje za čovekovo posmatranje prirode i uočavanje mogućnosti preplitanja grana drveta ili lišća bambusa. Osim toga, legende mnogih kultura pronalazak tehnike tkanja povezuju sa početkom sopstvene istorije. Asirci tu čast ukazuju kraljici Semiramidi, Egipćani boginji Izidi, koja se predstavlja sa čunkom u ruci ili na glavi, Stari Grci boginji Atini, a Rimljani Minervi.[2]

Tkanje u Starom Egiptu

Stvaranje tkanina je bilo moguće zahvaljujući dvema činjenicama: pronalasku odgovarajućih vlakana i upredanjem kratkih vlakana u niti pomoću vretena[3] Fragmente najranije izrađenih tkanina, areheolozi su procenili kao stre više od 10000 godina, tj. da datiraju iz vremena neolita a nađeni su u Jezerskoj oblasti u Švajcarskoj.[4]

Vekovima su osnovine žice bile prebirane prstima, podizanjem svake žice pojedinačno. Uvođenjem jedne vrste daščica koje su omogućavale da se odjednom podigne grupa osnovinih žica i tako formira zev, proces tkanja se umnogome usavršio, ali je još uvek konstantno zapošljavao jednu ruku tkača. Da bi tkač oslobodio obe ruke i da bi mogao da koristi čunak sa namotanom potkom, bilo je potrebno otkriće i primena točka i poluge[5] što je dovelo do konstrukcije savremenog razboja.

Razboji koje koristimo danas su u suštini slični onima od pre hiljadu godina, a mnoge današnje tkanine su izrađene u strukturama starim više hiljada godina. Prvi i najstariji razboji su bili vertikalni. Tkači su navezivali osnovine niti o gredu ili granu, a na donjim krajevima osnovinih niti su vezivali kamenje (težače) da bi postigli zategnutost osnove.

Tegovi za tkanje (Muzej keramike u Atini)
Rekonstrukcija prvobitnog razboja (Muzej praistorije u Milanu)

Ovakav tip razboja prisutan je kod većine starih naroda. Sreće se u Skandinaviji, Staroj Grčkoj, u Indiji, Severnoj Americi (Indijanci), kod Pueblo Indijanaca, Egiptu, Peru u itd.[6] Usavršeni vertikalni razboji se danas koriste za izradu tapiserija, ćilima, tepiha i prostirki.[7] Usavršavanje horizontalnog ručnog razboja je bilo postepeno. Prvo je dopunjen sa osnovinim i robnim valjkom (vratilom) i brdom (Kina, 1500 -1000. p. n. e.), a potom ramovima ničanica u koje je uvođena osnova da bi se formirao zev. Razboj sa ramovima predstavlja veliki korak u razvoju tkanja, jer je omogućio prvo složenije mustriranje tkanina po reljefu, figuraciji i boji. Najstariji razboj sa ramovima datira iz 400. godine p. n. e. (Kina).[8].

Eksponat u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu

Priprema za tkanje[uredi | uredi izvor]

Priprema za tkanje obuhvata pripremu osnove, (snovanje i uvođenje u razboj) i pripremu potke.

Priprema osnove podrazumeva izbor prediva, tehnički proračun kojim se utvrđuje broj osnovinih žica potrebnih za dobijanje tkanine određene širine i dužine. Tačan broj osnovinih žica dobija se kada se širina tkanine izražena u cm pomnoži sa brojem žica osnove po 1 cm koji zavisi od gustine (finoće, numeracije) brda. Izračunavanje dužine osnove podrazumeva zbir željene dužine tkanine, procenat utkanja, i utrošak osnove na vezivanje za robno vratilo. Osim toga, određuje se i redosled boja osnovinih niti, nakon čega sledi postupak snovanja.[9]

Priprema potke obuhvata izbor prediva i premotavanje potke na čunak.[10].

Najčešće se za osnovu koristi končano predivo, zbog jačine i sposobnosti da izdrži veliko trenje i napregnutost žica, a za potku mogu da se koriste najrazličitiji materijali, u skladu sa željenim karakteristikama tkanine.[11] Za tkanje se upotrebljava predivo izrađeno od vlakana biljnog porekla (lan, konoplja, sisal, rafija, pamuk); životinjskog porekla (svila, vuna, razne životinjske dlake); veštački dobijena vlakna (organskog porekla - celuloza i neorganskog porekla - najlon, dralon, perlon, akril).[12]

Osnovni principi tkanja[uredi | uredi izvor]

Osnova i potka

Najvažnije za proces tkanja je da se osnovine žice drže pod napetošću, tenzijom, tako da leže u redu u jednoj ravni. Osnovni aspekti ručnog tkanja ostali su nepromenjeni do današnjih dana. Sve većim korišćenjem svilenog i pamučnog prediva postepeno ulaze u upotrebu dve grede preko kojih je namotana osnova koja je sada postavljena horizontalno. Na krajevima svake grede bio je vezan konopac u obliku omče. Jedna omča se vezivala oko drveta a druga oko struka tkača. Naginjanjem unazad naspram omče ili kaiša, tkač je zatezao osnovu i menjao napetost žica po svojoj želji.[13]

Tkanje pončoa u Meksiku (oko 1914)

Pre tkanja na razboju sa horizontalno postavljenom osnovom, osnovine žice se postavljaju na osnovin valjak (osnovino vratilo), prolaze preko osnovinog mosta (osnovine ćuprije) i između dva štapa za pravljenje krsta, zatim uvode u ničanice ramova, brdo i navezuju na robno vratilo.[14].

Proces stvaranja tkanine na razboju obuhvata niz kontinuiranih radnji kao što su: formiranje zeva (podizanje i spuštanje ramova), probacivanje potke kroz otvoren zev, postepeno zatvaranje zeva, pribijanje potke brdom uz liniju stvorene tkanine, namotavanje novostvorenog dela tkanine na robni valjak (vratilo) i odmotavanje osnove sa osnovinog valjka za onoliko koliko je utrošeno tokom procesa tkanja.[15].

Prepletaji tkanina[uredi | uredi izvor]

Različiti geometrijski dezeni iz Gornjeg Egipta, tkani tehnikom i na ručnim razbojima koji se nisu promenili još od vremena Starog Egipta

Prepletaji čine konstrukciju tkanine tj. predstavljaju način ukrštanja osnove i potke (njihov međusobni položaj u tkanini) i određuju konstrukciju tkanog materijala.[16] Osim toga, uz predivo koje se koristi za osnovu i potku, i prepletaji utiču na izgled i osobine tkanine.

Prepletaj se određuje veličinom raporta (R) osnove ili potke, koji predstavlja najmanji broj različito vezujućih žica osnove i potke po određenom redosledu, posle koga se taj redosled ponavlja. U jednom prepletaju, na osnovu broja vezivnih tačaka osnove i potke na površini (licu tkanine) može se videti koji je sistem zastupljeniji, čime se prepletaj definiše kao osnovin (dominantna osnova), potkin (dominantna potka) i jednakostan (podjednako zastupljena oba sistema).[17]

Različite šeme prepleta

Osim ove podele, prepletaji se mogu razvrstati u pet različitih grupa, i to: osnovni (platno, keper i atlas), izvedeni (rips, panama, pojačani, višestruki, lomljeni, oduzeti, mrežasti, senčeni keper), kombinovani, žakar i složeni prepletaji.

Svi navedeni prepletaji grafički se prikazuju na posebnom tѕv. tkačkom papiru koga karakteriše kvadratna podela, gde vertikalne kolone predstavljaju osnovu, a horizontalne kolone potku.

Ucrtavanje prepletaja u tkački papir obavlja se na određen način, tako što se mesto na kome se na licu tkanine nalazi osnova obeležava punim poljem ili nekim ѕnakom, dok mesto potke, na licu tkanine, na crtežu ostaje prazno.[18]

Različiti dezeni tkanina

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 19.
  2. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 11, 12
  3. ^ https://www.knjizara.com/pdf/135146.pdf
  4. ^ https://www.britishmuseum.org/pdf/BMTRB_5_Higgitt_et_al.pdf
  5. ^ http://www.veljkomilkovic.com/Docs/Veljko_Milkovic_Moguc_izum_veci_od_tocka.pdf
  6. ^ Living with Decorative Textiles, Nicholas Barnard, James Merrell, THAMES & HUDSON. 1995. ISBN 978-0-500-27821-5. str. 31, 35,37.
  7. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 26.
  8. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 27.
  9. ^ Ručno tkanje (prevod i obrada Margareta Legaš) - Mladost Zagreb. 1977. ISBN 978-0-85685-233-6. str. 107.
  10. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 53.
  11. ^ Ručno tkanje (prevod i obrada Margareta Legaš) - Mladost Zagreb. 1977. ISBN 978-0-85685-233-6. стр. 19.
  12. ^ Ručno tkanje (prevod i obrada Margareta Legaš) - Mladost Zagreb. 1977. ISBN 978-0-85685-233-6. стр. 23,24.
  13. ^ Ručno tkanje (prevod i obrada Margareta Legaš) - Mladost Zagreb. 1977. ISBN 978-0-85685-233-6. str. 17.
  14. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 31.
  15. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 20.
  16. ^ Samples, Figuratione, 1973 | Images | Objects | Collection of Cooper Hewitt, Smithsonian Design Museum
  17. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 61.
  18. ^ Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd ID – 743621244160 pp. 62.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Umetnost i tehnika ručnog tkanja Milanka Nikolić, Stručna knjiga Beograd 1999 ID – 743621244160
  • Living with Decorative Textiles, Nicholas Barnard, James Merrell, THAMES & HUDSON. 1995. ISBN 978-0-500-27821-5.
  • Weaving & spinning / Ručno tkanje (prevod i obrada Margareta Legaš) - Mladost Zagreb 1977. Weaving & spinning / [edited by Yvonne Deutch]. London [etc.] Marshall Cavendish. 1977. ISBN 978-0-525-70070-8.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tkanje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ткање&oldid=27754893”