Treći rat za ujedinjenje Italije
| Treći rat za ujedinjenje Italije | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo ratova za ujedinjenje Italije | |||||||||
 Bitka kod Kustoce 1866. godine. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Kraljevina Italija Podrškaː Pruska |
 Austrijsko carstvo | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Viktor Emanuel II Alfonzo La Marmora Đuzepe Garibaldi Enriko Čaldini |
Albreht od Austrije Vilhelm Tegethof Franc Kun | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
250.000[1] |
97.000[1] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| znatni | znatni | ||||||||
Treći rat za ujedinjenje Italije (1866), vojni sukob između tek osnovane Kraljevine Italije i Austrije, koja se u isto vreme nalazila u ratu sa Pruskom. Završen je austrijskom kapitulacijom i pripajanjem teritorija nekadašnje Mletačke republike Italiji. Ovaj rat mođe se smatrati sporednim ratištem Austrijsko-pruskog rata.[1]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Pruska i Italija zaključile su 8. aprila 1866. savez protiv Austrije, koja je zbog toga bila primorana da glavninu vojih snaga prikupi na severu, u Nemačkoj. Od 10 raspoloživih korpusa, Austrija je za Italiju odvojila samo 3 sa 80.000 ljudi, pod komandom nadvojvode Albrehta. On je odlučio da grupiše snage na reci Adiđe i dejstvuje prema razvoju situaciije. U Južnom Tirolu nalazila se posebna austrijska vojska (oko 17.000 ljudi) pod generalom Francom Kunom (nem. Franz Kuhn). Italijanska vojska bila je daleko veća (250.000 ljudi), ali bez dovoljno kohezije, pošto se od ujedinjenja (1861) za samo 5 godina četvorostruko povećala, primivši jedinice dotadašnjih nezavisnih italijanskih država. Postojala su 4 velika armijska korpusa i jedan dobrovoljački (30.000 ljudi) pod komandom Garibaldija. Vrhovni komandant bio je kralj Viktor Emanuel II, a načelnik štaba Alfonso La Marmora. U Italijanskoj vrhovnoj komandi nije bilo jedinstvenog mišljenja o planu operacija. Svi su se slagali da treba preduzeti ofanzivu, ali su jedni predlagali da se krene preko reke Minčo, a drugi preko gornjeg Poa. Najzad je usvojen opasan kompromisː La Marmora je sa 1, 2. i 3. korpusom (12 pešadijskih divizija) trebalo da napadne preko Minča, a Enriko Čaldini sa 4. korpusom (8 pešadijskih divizija) preko Poa, s tim da bude nezavisan od La Marmore. Garibaldi je iz Breše imao da upadne u Trentino.[1]
Operacije[uredi | uredi izvor]
Veneto[uredi | uredi izvor]
Italija je objavila rat Austriji 20. juna 1866, a 23. juna je La Marmora krenuo preko Minča sa 2 korpusa, dok je treći uputio prema tvrđavi Mantova. Nadvojvoda Albreht koncentrisao je svoje snage kod Verone za napad na italijansku glavninu, što je 24. juna dovelo do bitke kod Kustoce, gde su iznenađeni italijani pretrpeli poraz i povukli se na reku Oljo (Oglio). Čaldini je prebacio na levu obalu Poa samo deo vojske, a na vest o porazu kod Kustoce povukao se prema Modeni i Bolonji. Albreht je 1. jula prešao Minčo, iako nije napustio ideju da se i naredna bitka vodi defanzivno, osloncem na utvrđeni četvorougao (tvrđave Verona-Peskijera-Mantova-Lenjago)[2]. Međutim, na vesti o nepovoljnom razvoju situacije na nemačkom ratištu vratio se na levu obalu, a posle poraza austrijske vojske od Prusa kod Kenigreca (3. jula) morao je poslati dva korpusa na sever, a sa trećim se povukao na Soču. Za to vreme Italijani su pregrupisali vojsku i izmenili plan operacija. Sada je Čaldini prešao donji Po sa glavninom, a La Marmora je sa Opservacionom armijom blokirao utvrđeni četvorougao. Čaldini je bez otpora 24. jula stigao do austrijske granice, a sutradan je došlo do kratkog boja kod Verse sa slabom austrijskom zaštitnicom. Operacije su obustavljene 26. jula, pošto je 22. jula potpisano primirje u Nemačkoj.[1]
Tirol[uredi | uredi izvor]
U Tirolu su operacije bile pod jakim uticajem događaja na glavnom ratištu. Posle bitke kod Kustoce, Garibaldi je zastao, a generalu Kunu naređeno je da od Edola i Tirana izvodi napade ograničenih razmera, pa je došlo do nekoliko manjih bojeva. Sredinom jula Garibaldi je ponovo krenuo napred i stigao je do blizu Rive 25. jula kada su neprijateljstva prekinuta.[1]
Operacije na moru[uredi | uredi izvor]
Italijanska flota pod admiralom Karlom Persanom (Carlo Persano), iako znatno jača od austrijske, dugo nije izlazila iz Ankone izuzev jednog krstarenja Jadranom koje nije dalo nikakve rezulate. Posle pruske pobede kod Kenigreca, floti je naređeno da pređe u napad. Persano je krenuo na utvrđeni Vis, ne obraćajući pažnju na austrijsku flotu koja se nalazila u Puli pod komandom admirala Vilhelma Tegethofa. Tegethof je isplovio i u bici kod Visa 20. jula razbio italijansku flotu.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Mir između Austrije i Italije zaključen je 3. oktobra 1866. u Beču. Ovim mirom Italija je dobila Veneciju i čitavu oblast Veneto.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e Tomac 1972, str. 713.
- ^ Tomac 1972, str. 708.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tomac, Petar (1972). „Italijanski ratovi za ujedinjenje”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 3 (2. izd.).