У планинама лудила

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U planinama ludila
Originalni rukopis
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovAt the Mountains of Madness
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
naučna fantastika
Izdavanje
Datumfebruar−april 1936.

U planinama ludila (engl. At the Mountains of Madness) je naučnofantastična horor novela američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta. Napisana je u februaru/martu 1931, a Farnsvort Rajt, urednik časopisa Weird Tales, iste godine je odbio da je izda zbog dužine.[1] Priča je objavljena u nastavcima između februara i aprila 1936. u časopisu Astounding Stories.

Novela opisuje događaje katastrofalne ekspedicije na Antarktik u septembru 1930. i šta je tamo pronašla grupa istraživača predvođenih naratorom, dr Vilijamom Dajerom sa Univerziteta Miskatonik. Tokom cele priče, Dajer detaljno opisuje niz prethodno neispričanih događaja u nadi da će odvratiti drugu grupu istraživača koji žele da se vrate na ovaj kontinent. Ovi događaji uključuju otkriće drevne civilizacije starije od ljudske rase i spoznaju Zemljine prošlosti ispričane kroz različite skulpture i murale.

Priča je inspirisana Lavkraftovim interesovanjem za istraživanje Antarktika; kontinent još uvek nije u potpunosti bio istražen 1930-ih. Lavkraft eksplicitno crpi iz romana Avanture Artura Gordona Pima Edgara Alana Poa, a možda je koristio i druge priče kao inspiraciju. Mnogi elementi priče, poput bezobličnih „šogota”, ponavljaju se u drugim Lavkraftovim delima. Priča je adaptirana u vidu grafičkih romana, video-igara i muzičkih dela.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priču pripoveda geolog Vilijam Dajer, profesor na Univerzitetu Miskatonik u Arkamu, sa ciljem da spreči važnu i često objavljivanu naučnu ekspediciju na Antarktik. U svom objašnjenju, Dajer pripoveda kako je predvodio grupu naučnika sa Univerziteta Miskatonik na prethodnoj ekspediciji na Antarktik, tokom koje su otkrili drevne ruševine i opasnu tajnu iza niza planina viših od Himalaja.

Mala istraživačka grupa, predvođena profesorom Lejkom, otkriva ostatke četrnaest praistorijskih oblika života koji su ranije bili nepoznati nauci, a koji se takođe ne mogu identifikovati ni kao biljke ni kao životinje. Šest primeraka je teško oštećeno, dok je još osam sačuvano u besprekornom stanju. Njihov sloj ih postavlja na sam početak geoloških doba, a neki fosili kambrijskog doba pokazuju znake upotrebe oruđa.

Kada glavna ekspedicija izgubi kontakt sa Lejkovim timom, Dajer i njegove kolege istražuju. Lejkov logor je opustošen, većina ljudi i pasa je zaklana, dok su čovek po imenu Gedni i jedan od pasa nestali. U blizini logora ekspedicije pronalaze šest snežnih humki u obliku zvezda sa po jednim primerkom ispod svake. Takođe otkrivaju da su bolje očuvani oblici života nestali i da je nekakav oblik eksperimenta seciranja obavljen i na neimenovanom čoveku i na psu. Nestali čovek Gedni se sumnjiči da je potpuno poludeo i da je ubio i osakatio sve ostale.

Jedan primerak Drevnih (ilustracija Toma Ardansa)

Dajer i student po imenu Denfort lete avionom preko planina, koje identifikuju kao spoljne zidine ogromnog, napuštenog kamenog grada, stranog svakoj ljudskoj arhitekturi. Zbog njihove sličnosti sa mitskim stvorenjima koja se pominju u Nekronomikonu, graditelji ove izgubljene civilizacije nazivaju se „Drevnima”. Istražujući ove fantastične strukture, dvojica istraživača kroz hijeroglifske murale saznaju da su Drevni prvi put došli na Zemlju ubrzo nakon što je Mesec formiran, kao i da su izgradili svoje gradove uz pomoć „šogota” — bioloških entiteta stvorenih da izvrše bilo koji zadatak, poprime bilo koji oblik i odraze bilo koju misao. Postoji nagoveštaj da je sav zemaljski život evoluirao iz ćelijskog materijala preostalog od stvaranja šogota.

Kako istraže sve više građevina, istraživači saznaju o sukobu Drevnih sa Ktuluom i Mi-Goom, koji su stigli na Zemlju ubrzo nakon njih. Slike takođe odražavaju degradaciju njihove civilizacije, kada su šogoti stekli nezavisnost. Kako je sve više resursa bilo korišćeno u održavanju reda, gravure postaju nasumične i primitivne. Murali takođe aludiraju na neimenovano zlo koje vreba unutar još većeg planinskog lanca koji se nalazi iza grada. Ovaj planinski lanac uzdigao se za jednu noć i određene pojave i incidenti odvratili su Drevne da ga istraže. Kada je Antarktik postao nenastanjiv, čak i za Drevne, ubrzo su migrirali u veliki, podzemni okean.

Šogot (ilustracija Notsua)

Dajer i Denfort na kraju shvataju da su se Drevni koji su nestali iz logora prethodnice nekako vratili u život i, nakon što su pobili istraživače, vratili u svoj grad. Njih dvojica takođe otkrivaju tragove ranijih istraživanja Drevnih, kao i sanke kod kojih se nalaze leševi Gednija i njegovog nestalog psa. Oni su na kraju privučeni ulazu u tunel, u podzemni region prikazan na muralima. Ovde pronalaze dokaze o raznim Drevnima ubijenim u brutalnoj borbi i slepe pingvine od šest stopa koji mirno lutaju, očigledno korišćenim kao stoka. Zatim su suočeni sa crnom žuborećom masom, koju identifikuju kao šogota, i beže. U avionu, visoko iznad visoravni, Denfort se osvrće i ugleda nešto zbog čega privremeno poludi, što je naglašeno samo kao neimenovano zlo.

Dajer zaključuje da su Drevni preživeli prošlog doba, koji su pobili Lejkovu grupu samo u samoodbrani ili iz naučne radoznalosti. Njihovu civilizaciju su na kraju uništili šogoti, koji sada love ogromne pingvine. On upozorava planere sledeće predložene antarktičke ekspedicije da se drže dalje od te lokacije.

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Lavkraft je pokazivao strastveno interesovanje za istraživanje Antarktika. „Lavkraft je bio fasciniran antarktičkim kontinentom, najranije od svoje 12. godine, kada je napisao nekoliko malih rasprava o ranim istraživačima Antarktika”, napisao je biograf S. T. Džoši.[2] Otprilike sa 9 godina, inspirisan knjigom V. Klarka Rasela Zaleđeni gusar, Lavkraft je napisao „nekoliko priča” smeštenih na Antarktiku.[3]

Do 1920-ih, Antarktik je bio „jedan od poslednjih neistraženih regiona Zemlje, gde veliki delovi teritorije nikada nisu videli otisak ljudskih stopala. Savremene mape kontinenta pokazivale su niz provokativnih praznina, a Lavkraft je mogao da vežba svoju maštu u popunjavajući ih... sa malim strahom od neposredne protivrečnosti”.[4] Međutim, Lavkraft je u osnovi bio tačan u predstavljanju geografskog znanja o Antarktiku kakvo je bilo poznato u to vreme, i pozvao se na pomeranje kontinenata, teoriju koja u to vreme nije bila široko prihvaćena.

Prva ekspedicija Ričarda Berda dogodila se između 1928. i 1930. godine, neposredno pre nego što je novela napisana, a Lavkraft je više puta spominjao ovog istraživača u svojim pismima i u jednom trenutku primetio da su „geolozi Berdove ekspedicije pronašli mnogo fosila koji ukazuju na tropsku prošlost”.[5] U stvari, ekspedicija Univerziteta Miskatonik je načinjena po uzoru na Berdovu.[6]

U knjizi Lavkraftu: Pogled iza Ktulu mitova Lin Karter sugeriše da je jedna inspiracija za Planine ludila bila Lavkraftova preosetljivost na hladnoću, o čemu svedoči jedan incident kada se pisac „srušio na ulici i bez svesti bio odnesen u apoteku” jer je temperatura pala sa 15 stepeni na −1 stepen Celzijusa. „Gnušanje i užas koji je ekstremna hladnoća izazivala u njemu preneli su se u njegovo pisanje”, pisao je Karter, „a stranice Planina ludila prenose osećaj gnušanja, praska, zagušenja izazvan temperaturama ispod nule na način na koji čak ni Po nije mogao predložiti.”[7] S. T. Džoši je ovu teoriju nazvao „površnom”.[8]

Džoši dalje navodi roman Avanture Artura Gordona Pima Edgara Alana Poa kao književni uzor za Planine ludila, čiji je završni deo smešten na Antarktiku. Lavkraft dva puta citira Poovu „uznemirujuću i zagonetnu” priču u svom delu i eksplicitno pozajmljuje misteriozni poklič Tekeli-li ili Takeli iz Poovog dela. U jednom pismu Ogastu Derletu, Lavkraft je napisao da je svojim krajem pokušao da postigne efekat sličan onome što je Po postigao u Pimu.[9]

Još jedna predložena inspiracija za Planine ludila je U Zemljinom jezgru Edgara Rajsa Barouza, roman koji govori o visoko inteligentnoj reptilskoj rasi, Mahar, koja živi u šupljoj Zemlji. „Uzmite u obzir sličnost Barouzovih Mahara sa Lavkraftovim Drevnima, pošto su oba predstavljena relativno pozitivno uprkos njihovom lošem postupanju prema ljudima”, napisao je kritičar Vilijam Fulvajler. „Obe vrste su krilate, s plovnim kožicama, dominantne rase; obe su naučne rase sa darom za genetiku, inženjering i arhitekturu; i obe rase koriste ljude kao stoku.” Obe priče, ističe Fulvajler, uključuju radikalne nove tehnike bušenja. U obe priče, ljude viviseciraju neljudski naučnici. Barouzovi Mahari čak zapošljavaju vrstu slugu poznatih kao Sagoti, koji su verovatno poslužili Lavkraftu kao izvor za šogote.[10]

Drugi mogući izvori uključuju „Ljudi iz jame” A. Merita, čiji opis podzemnog grada u Jukonu ima neke sličnosti sa onim Lavkraftovih Drevnih, i „Milion godina kasnije” Ketrin Metkalf Ruf, priču o dinosaurusima koji se izležu iz jaja starih milionima godina koja su se pojavila u časopisu Weird Tales u novembru 1930. godine.[11] U jednom pismu Frenku Belknapu Longu, Lavkraft je proglasio Ketrininu priču „pokvarenom”, „jeftinom” i „detinjastom” verzijom ideje koju je imao godinama ranije, a njegovo nezadovoljstvo ga je možda isprovociralo da napiše svoju sopstvenu priču o „buđenju entiteta iz mračnih dometa Zemljine istorije.”[12]

Edvard Gimont je tvrdio da su Planine ludila inspirisane teorijama tog vremena o životu na Marsu, uključujući izmišljena dela postavljena na Mars i tvrdnje o marsovskim kanalima koje je napravio Persival Louel (koga je Lavkraft upoznao 1907).[13] Gimont je takođe predložio druge uticaje, uključujući teorije tog vremena o propadanju nordijskih Grenlanđana i tvrdnje o preživljavanju vunastih mamuta na Aljasci, a posebno detalje radnje inspirisane otkrićem ostataka Andreove ekspedicije balonom na Arktiku 1930. godine.[14]

Enciklopedija H. F. Lavkrafta sugeriše da je dugačak obim istorije opisan u priči možda inspirisan Propasti Zapada Osvalda Špenglera. Neki detalji priče možda su takođe preuzeti iz romana o istraživanju Arktika Purpurni oblak M. P. Šila.[15]

Naslov novele je izveden iz rečenice u pripoveci „The Hashish Man” lorda Dansenija: „I konačno smo došli do onih brda od slonovače koja se zovu Planine ludila...”[16]

Lavkraftov sopstveni „Bezimeni grad” (1921), koji se takođe bavi istraživanjem drevnog podzemnog grada koji su naizgled napustili njegovi neljudski graditelji, postavlja presedan za Planine ludila. U obe priče, istraživači koriste umetnička dela neljudi da bi zaključili istoriju sopstvene vrste.[17] Lavkraft je ovo takođe koristio u Snovitoj potrazi za neznanim Kadatom (1927).

Što se tiče detalja antarktičkog okruženja, autorov opis nekih pejzaža je delimično inspirisan azijskim slikama Nikolaja Reriha i ilustracijama Gistava Dorea, na koje se pripovedač više puta poziva.

Publikacija[uredi | uredi izvor]

Lavkraft je poslao priču časopisu Weird Tales, ali ju je odbio urednik Farnsvort Rajt u julu 1931. godine.[18] Lavkraft je loše prihvatio odbijanje i ostavio priču po stranu.[18] Njegov književni agent Džulijus Švarc ju je 1935. ponudio F. Orlinu Tremejnu, uredniku časopisa Astounding Stories.[18]

Novela je objavljena u nastavcima u izdanjima iz februara, marta i aprila 1936. godine, a Lavkraft je dobio 315 dolara — najviše što je ikada primio za priču.[19] Priča je, međutim, bila grubo uređena, sa izmenama u pravopisu, interpunkciji i paragrafima, a na kraju priče je izostavljeno nekoliko dugačkih pasusa.[18] Lavkraft je bio ogorčen i nazvao Tremejna „onom prokletom balegom od hijene”.[18] Lavkraftove ručno ispravljene kopije bile su osnova za prvo izdanje Arkham House-a, ali i ono je i dalje sadržalo preko hiljadu grešaka, a potpuno restaurirani tekst je objavljen tek 1985. godine.[18]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Novela je primljena negativno za Lavkraftovog života; Lavkraft je izjavio da je negativan prijem učinio „više od bilo čega da okonča moju uspešnu karijeru u fikciji”.[20] Teodor Sterdžon je opisao ovu novelu kao „savršenog Lavkrafta” i „mnogo lucidniju od većine majstorovog dela”, kao i „prvovodnu, pravu plavu naučnu fantastiku”.[21] Priča je popularizovala teorije o drevnim astronautima, kao i mesto Antarktika u „mitologiji drevnih astronauta”.[22] Edvard Gimont je tvrdio da su Planine ludila, uprkos svom zemaljskom okruženju, pomogle uticaju na kasniji teški naučnofantastični prikaz planetarnih ekspedicija, posebno onih Artura Č. Klarka, čija je parodija iz 1940. godine „U planinama mraka” bila jedno od njegovih prvih beletrističkih dela.[13]

Povezana dela[uredi | uredi izvor]

Planine ludila imaju brojne veze sa drugim Lavkraftovim pričama. Neke od njih su:

  • Bezoblični šogoti se kasnije pojavljuju u pričama Senka nad Insmutom (1931), „Stvar na pragu” (1933) i „Stanovnik tame” (1935).
  • Zvezdoglavi Drevni se takođe pojavljuju u priči „Snovi u veštičjoj kući” (1933), kada glavni lik, Volter Gilman, poseti njihov grad u jednom od svojih snova, i noveli Sena iz drugog vremena, u koji se jedan Drevni čuva kao zatvorenik.
  • Dajer se pominje u Seni iz drugog vremena kao pratilac ekspedicije Natanijela Vingejta Pislija u australijsku Veliku peščanu pustinju.
  • Ekspediciju sponzoriše Fondacija Natanijel Derbi Pikman, koja kombinuje dva glavna imena iz Lavkraftove fikcije: Derbi i Pikman.[23] Ričard Apton Pikman je glavni lik u „Pikmanovom modelu”, dok je Edvard Pikman Derbi protagonista „Stvari na pragu”, a takođe i jedan od njegovih književnih alter-ega.[24]
  • Drevni beleže dolazak Ktulua na Zemlju i potonuće R'lijeha, događaje o kojima se govori u priči „Zov Ktulua” (1928).
  • Grad Drevnih se poistovećuje sa visoravni Leng koja se prvi put pominje u pripoveci „Selefais” (1920).
  • Neki članovi ekspedicije su pročitali kopiju Nekronomikona Univerziteta Miskatonik.
  • Dajer pominje „Kadat u hladnoj pustoši” govoreći o masivnom planinskom lancu od kojeg su čak i Drevni „zazirali kao nejasnog i bezimeno zlog”.
  • Na samom kraju priče, Denfort povezuje užas izvan zabranjenog planinskog lanca sa Jog-Sototom i „Bojom izvan ovog svemira”.
  • Mi-Go su u fokusu novele Šaptač u tami. Nekoliko puta, Dajer se takođe poziva na Alberta Vilmarta, glavnog lika ove novele.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Joshi, S. T. (2001). A Dreamer and a Visionary: H.P. Lovecraft in His Time. Liverpool University Press. str. 302. ISBN 0-85323-946-0. 
  2. ^ Joshi, S. T. The Annotated Lovecraft. str. 175. 
  3. ^ Joshi and Schultz, p. 132.
  4. ^ Joshi, p. 18.
  5. ^ H. P. Lovecraft, Selected Letters Vol. 3, p. 144; cited in Joshi, p. 183; see also Joshi, p. 186.
  6. ^ Manhire, Bill (2004). The Wide White Page: Writers Imagine Antarctica. Victoria University Press. str. 315. ISBN 0-86473-485-9. 
  7. ^ Carter, Lin. Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos. str. 84. 
  8. ^ Annotated Lovecraft, pp. 17–18.
  9. ^ H. P. Lovecraft, letter to August Derleth, May 16, 1931; cited in Joshi, pp. 329–330.
  10. ^ William Fulwiler, "E.R.B. and H.P.L.", Black Forbidden Things, p. 64.
  11. ^ Joshi and Schultz, p. 11.
  12. ^ H. P. Lovecraft, Selected Letters Vol. III, p. 186; Joshi, p. 175.
  13. ^ a b Guimont, Edward (avgust 2019), „"At the Mountains of Mars: Viewing the Red Planet through a Lovecraftian Lens”, Lovecraftian Proceedings No. 3: Papers from Necronomicon Providence 2017, New York: Hippocampus Press, str. 52—69 
  14. ^ Guimont, Edward (2020). „An Arctic Mystery: The Lovecraftian North Pole”. Lovecraft Annual (14): 138—165. ISSN 1935-6102. JSTOR 26939814. 
  15. ^ Joshi and Schultz, pp. 10-11.
  16. ^ Plunkett, Edward (1910). A Dreamer's Tales: Hashish Man. Modern Library. 
  17. ^ H. P. Lovecraft, "The Nameless City", Dagon and Other Macabre Tales, pp. 104-105; cited in Joshi, pp. 264-265.
  18. ^ a b v g d đ Joshi, S. T.; Schultz, David E. (2001). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Greenwood Press. str. 12. ISBN 0313315787. 
  19. ^ Bleiler, E. F. (1999). „H. P. Lovecraft”. Ur.: Bleiler, Richard. Science Fiction Writers: Critical Studies of the Major Authors from the Early Nineteenth Century to the Present Day. Charles Scribner's Sons. str. 479. ISBN 0684805936. 
  20. ^ Joshi, S. T. (1. 12. 1996). A Subtler Magick: The Writings and Philosophy of H.P. Lovecraft (na jeziku: engleski). Wildside Press LLC. str. 236. ISBN 978-1-880448-61-8. 
  21. ^ "Book Review", Astounding Science Fiction, November 1948, pp.105-06.
  22. ^ Jason Colavito, The Cthulhu Comparison
  23. ^ Anthony Pearsall, The Lovecraft Lexicon, p. 326.
  24. ^ Anthony Pearsall, The Lovecraft Lexicon, p. 146.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=У_планинама_лудила&oldid=27360454”