Истраживање Антарктика

Прву хипотезу о постојању неког јужног континента дали су Хипарх и његови следбеници и филозофи Помпоније Мела и Плиније који су јужни континент назвали Патала. Највећи утицај на средњовековно убеђење о јужном копну извршио је Птолемеј, а први пут га је у своју карту света уцртао познати картограф Меркатор 1587. године.^[1] Меркатор је тада сматрао да се Антарктик налази између Јужног пола и области до којих тадашњи морепловци нису доспевали.

Тек у 18. веку предузета су прва истраживања удаљених јужних области.^[2] Међу првим истраживачима спомиње се Џејмс Кук који је 1771. године открио острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва пловећи Јужним Атлантиком. Услед јаких ветрова и препрека од ледених брегова зауставио се на 71°40’19”. 49 година касније откривено је јужно копно, али се ни до данас не зна да ли је то био подухват Руса или Американаца.

Посада руског брода „Мирни“ у својим дневницима наводи да је открила Антарктик 28. јануара 1820. године. Капетан брода М. Лазаров угледао је ванредно висок лед јужно од 69°23’19” ј. г. ш и око 2°10’ з. г. д. Американци пак тај успех приписују свом сународнику Натанијелу Палмеру који је ловећи фоке и китове 15. новембра 1820. године угледао са острва Обмане (Десепшн) „неко копно на југу“.

Веће интересовање за проучавање Антарктика уследило је почетком 19. века. Циљеви експедиција били су откриће јужног пола, откривање већих рудних лежишта, упознавање са везом Веделовог и Росовог мора, као и картирање континента. До 1954. године на Антарктик су биле послате 202 експедиције. Први Европљанин који је ступио на само антарктичко копно био је Норвежанин Карстенс Борхгревијк 1895. године.

Откриће Јужног пола

Норвешки истраживач поларних области Роалд Амундсен је 1909. године решио је да крене у освајање Северног пола. Након разочарања које је доживео сазнавши да га је у томе предухитрио амерички истраживач Роберт Пири, доноси одлуку да своју флоту преокрене у правцу Јужног пола. Најпре се искрцао у Заливу китова у Росовом мору 20. октобра 1911. године, а даља истраживања је наставио пешке. После 55 дана пешачења, тачније 14. децембра 1911. године са још пет сапутника стиже на Јужни пол, и за два дана истражује околину у пречнику од 20 km. Безбедан повратак су обезбедили тако што су на сваком степену географске ширине постављали по једно складиште хране и опреме као и високе ледене путоказе.

Две недеље после Амундсена на Јужни пол се упутио и енглески поморац Роберт Скот са своја два друга. Како им се брзо изгубио сваки траг, екипа за спасавање је кренула у потрагу и на 79°50’ ј. г. ш. пронашла их мртве. На основу дневника Роберта Скота који је том приликом пронађен дошло се до сазнања да су стигли на Пол 17. јануара 1912. године, где су угледали норвешку заставу. Разочарани кренули су натраг. Све време пута пратила их је страховита мећава. Оставши без хране и опреме, потпуно смрзнути, нису успели да стигну до полазне базе.

Истраживање везе Росовог и Веделовог мора

Најзагонетније питање за истраживаче Антарктика било је: шта представља простор између Росовог и Веделовог мора – мореуз или копно.

Совјетски географ С. В. Колесник изнео је мишљење да је Антарктик јединствено копно и да између Росовог и Веделовог мора не постоји никакав мореуз. Убрзо после тога, британски истраживач сер Вивијан Фукс доказује да Антарктик није јединствено копно, већ да је раздвојен мореузом испуњеним ледом. Фукс је за четири месеца (децембар 1957 – март 1958) прешао 2800 km правцем претпостављеног мореуза (од базе Шеклтон на Веделовом мору према бази МекМердо на Росовом мору). На сваких 30 до 50 m мерио је дебљину леда методом бушења и праћења сеизмичких покрета изазваних употребом експлозива. Фуксова истраживања дала су један од најдрагоценијих доприноса у науци у току Међународне геофизичке године.

Снимање и картирање Антарктика

Амерички контраадмирал Ричард Берд је водио више експедиција на Антарктику, од којих су четири нарочито значајне.

Прва експедиција је организована 1928. год. када су употребљена два велика брода, пет великих авиона, око 100 ескимских паса и у оно доба најсавременија опрема. Та експедиција снимила је и картирала око 400.000 квадратних миља у области Росовог мора. 28. новембра 1924. године Берд је са три друга први прелетео Јужни пол.

Друга Бердова експедиција изведена је од 1933. до 1935. године. У њој је учествовало неколико десетина научника из 22 природне науке. Берд је сам провео поларну зиму у једној метеоролошкој станици на 80° ј. г. ш. тј. на месту удаљеном 180 km од базе. Путем радио везе Берд је слао редовне метеоролошке извештаје. По повратку у домовину био је почаствован дочеком од стране тадашњег председника САД.

Трећа Бердова експедиција трајала је од 1939. до 1941. године. Тада су уведени нови, модерни „снежни крсташи“ тј. огромни аутомобили и авиони специјално направљени за слетање и узлетање са снежних површина.

У четвртој Бердовој експедицији (1946. – 1947) учествовало је 4.000 људи. Иако је имала претежно војно-стратешки карактер, она је дала и значајне научне резултате. Тада су у области Јужне Викторијине земље откривене између планинских венаца такве долине у којима нема снега и леда. На 89°45’ откривена је површина са језерима која се не замрзавају. На једно такво језеро спуштао се Бердов хидроавион и том приликом су вршена разна хидро-биолошка испитивања. Откривене су и неке до тада непознате планине више од 6000 m, као и један залив близу Грејамове земље, површине 170.000 km² (65.000 квадратних миља), који је 300 km увучен у копно. Многи до тада неиспитани унутрашњи делови копна прокрстарени су тракторима. Берд је тада по други пут авионом прелетео Јужни пол.

Види још

Референце

^ Antarctic Circle—Antarctic First. Antarctic-circle.org. Приступљено 2012-01-29.
^ Fogg, G.E. (2000). The Royal Society and the Antarctic. London, The Royal Society: Notes and Records of the Royal Society London, 54 (1):.

Литература

Fogg, G.E. (2000). The Royal Society and the Antarctic. London, The Royal Society: Notes and Records of the Royal Society London, 54 (1):.
„Working-Class Hero”. Portland Magazine. 8. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 12. 2019. г. Приступљено 06. 01. 2019. — "'She’s just moored there at the dock in Bay Center, sitting in the mud,' says Charles Lagerbom, Northport, Maine, resident and president of the Antarctican Society".
The South Pole; an account of the Norwegian Antarctic expedition in the "Fram," 1910–12 — Volume 1 and Volume 2 на пројекту Гутенберг
The Worst Journey in the World, Volumes 1 and 2 Antarctic 1910–1913 на пројекту Гутенберг
South: the story of Shackleton's 1914–1917 expedition на пројекту Гутенберг
Anthony, Jason C. (2012). Hoosh : roast penguin, scurvy day, and other stories of Antarctic cuisine. Lincoln, Neb.: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-2666-1.
Clancy, Robert; Manning, John; Brolsma, Henk (2014). Mapping Antarctica: A Five Hundred Year Record of Discovery. Springer. ISBN 978-94-007-4320-5. [Print]. ISBN 978-94-007-4321-2. [eBook]
Ivanov, L. General Geography and History of Livingston Island. In: Bulgarian Antarctic Research: A Synthesis. Eds. C. Pimpirev and N. Chipev. . Sofia: St. Kliment Ohridski University Press. 2015. pp. 17-28. ISBN 978-954-07-3939-7.
Ivanov, L. General Geography and History of Livingston Island. In: Bulgarian Antarctic Research: A Synthesis. Eds. C. Pimpirev and N. Chipev. . Sofia: St. Kliment Ohridski University Press. 2015. pp. 17-28. ISBN 978-954-07-3939-7. .
John Noble Wilford: The Mapmakers, the Story of the Great Pioneers in Cartography from Antiquity to Space Age, p. 139, Vintage Books, Random House. 1982. ISBN 0-394-75303-8.
Johannes Schoener, Schöner, Johann (1533). Opusculum Geographicum. , Norimberga, [1533]
ORBIS TERRARUM; explanatory text on the reverse of Ortelius' world map Tabula Orbis Terrarum (1570).</ref> Matthias Ringmann called it the Ora antarctica (antarctic land) in 1505,<ref>Matthias Ringmann, De Ora antarctica per regem Portugallie pridem inventa [The antarctic country discovered some time since by the King of Portugal], Strassburg, 1505.[1]
„"Orę", i.e., "orae"; Robert J. King, "Franciscus Monachus and the Antipodes", Map Matters, Issue 38, Spring 2019, pp.27-32.”. Архивирано из оригинала 13. 08. 2021. г. Приступљено 12. 11. 2022.
Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty: Captain Cook's Endeavour Voyage. Sydney: Rosenberg. стр. 19—20. ISBN 978-0-648-04396-6.
Eisler, William (1995). The Furthest Shore: Images of Terra Australis from the Middle Ages to Captain Cook. Cambridge University Press. стр. 10. ISBN 0-521-39268-3.
Pelletier, Monique (1995). „The cordiform World maps by Oronce Fine”. Cartographica Helvetica. 12: 27—37. Приступљено 31. 12. 2011.
Medieval, Daily (2012-06-22). „Daily Medieval: The Antipodes”. Daily Medieval. Приступљено 2020-07-12.
Haase, Wolfgang; Reinhold, Meyer (1994). The Classical Tradition and the Americas: European images of the Americas and the classical tradition (2 pts.). Walter de Gruyter. стр. 241. ISBN 3-11-011572-7.
„CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Antipodes”. www.newadvent.org. Приступљено 2020-07-12.
„The Medieval Antipodes | History Today”. www.historytoday.com. Приступљено 2020-07-12.
Zuber, Mike A. (2011). „The Armchair Discovery of the Unknown Southern Continent: Gerardus Mercator, Philosophical Pretensions and a Competitive Trade”. Early Science and Medicine. 16 (6): 505—541. doi:10.1163/157338211X607772.
Calamari, Andrea (јун 2022). „El conjurado que gobernó la Antártida” (на језику: шпански). Jot Down.
„Pedro Sancho de la Hoz” (на језику: шпански). Real Academia de la Historia. Приступљено 25. 8. 2022.
„1544” (на језику: шпански). Biografía de Chile. Архивирано из оригинала 19. 08. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2022.
„The Spanish quest for Terra Australis”. State Library of New South Wales. 13. 11. 2015. Приступљено 2018-05-13.
„Translation by Dolores Turró of Memorial No. 10” (PDF).
<ref>Spieghel der Australische Navigatie; cited by A. Lodewyckx, "The Name of Australia: Its Origin and Early Use", The Victorian Historical Magazine, Vol. XIII, No. 3, June 1929, pp. 100–191.
Barros Arana, Diego. „Capítulo XI”. Historia general de Chile (на језику: шпански). Tomo cuarto (Digital edition based on the second edition of 2000 изд.). Alicante: Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. стр. 280.
Lane, Kris E. (1998). Pillaging the Empire: Piracy in the Americas 1500–1750. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe. стр. 88. ISBN 0-7656-0256-3.
Kock, Robbert. „Dutch in Chile”. Colonial Voyage.com. Архивирано из оригинала 29. 2. 2016. г. Приступљено 23. 10. 2014.
Collingridge, George (1895). The Discovery of Australia. Sydney: Hayes Brothers. OCLC 943679965.
King, Robert J. (2020). „Magellanica: Finding the Antipodeans”. The Globe (88): 1—18. ProQuest 2480820377.
L. Ivanov and N. Ivanova. Terra Australis. In: The World of Antarctica. Generis Publishing. 2022. ISBN 979-8-88676-403-1. стр. 65-68.
Beaglehole, John Cawte (1974). The Life of Captain James Cook. A & C Black. ISBN 0-7136-1382-3.
Collingridge, Vanessa (фебруар 2003). Captain Cook: The Life, Death and Legacy of History's Greatest Explorer. Ebury Press. ISBN 0-09-188898-0.
Forster, Georg (1777). A Voyage Round the World: In His Britannic Majesty's Sloop, Resolution, Commanded by Capt. James Cook, During the Years 1772, 3, 4, and 5 (на језику: енглески). B. White.
Hough, Richard (1994). Captain James Cook. Hodder and Stoughton. ISBN 0-340-82556-1.
McLynn, Frank (2011). Captain Cook: Master of the Seas. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11421-8.
Rigby, Nigel; van der Merwe, Pieter (2002). Captain Cook in the Pacific. London, England: National Maritime Museum. ISBN 0-948065-43-5.
Robson, John (2004). The Captain Cook Encyclopædia. Random House Australia. ISBN 0-7593-1011-4.
Rosove, Michael H. (2015). „The folio issues of the Forsters' Characteres Generum Plantarum (1775 and 1776): a census of copies”. Polar Record (на језику: енглески). 51 (6): 611—623. Bibcode:2015PoRec..51..611R. ISSN 0032-2474. S2CID 129922206. doi:10.1017/S0032247414000722.
Villiers, Alan (1967). Captain Cook. The Seaman's Seaman. London: Penguin Books. ISBN 0-14-139062-X.
Williams, Glyndwr (1997). Captain Cook's Voyages: 1768–1779. London: The Folio Society.
Williams, Glyndwr (2004). Captain Cook: Explorations and Reassessments's. Woodbridge, Suffolk: Boydell Press. ISBN 1-84383-100-7.
Cook, James; Furneaux, Tobias (1777). A Voyage Towards the South Pole, and Round the World : performed in His Majesty's ships the Resolution and Adventure, in the years 1772, 1773, 1774, and 1775 (2nd изд.). London: W. Strahan and T. Cadell. Volume 1, Volume 2
Edwards, Philip, ур. (2003). James Cook: The Journals. London: Penguin Books. ISBN 0-14-043647-2.
Forster, Georg, ур. (1986). A Voyage Round the World. Wiley-VCH. ISBN 978-3-05-000180-7. „Published first 1777 as: A Voyage round the World in His Britannic Majesty's Sloop Resolution, Commanded by Capt. James Cook, during the Years, 1772, 3, 4, and 5'”
Richardson, Brian (2005). Longitude and Empire: How Captain Cook's Voyages Changed the World. University of British Columbia Press. ISBN 0-7748-1190-0.
Thomas, Nicholas (2003). The Extraordinary Voyages of Captain James Cook. New York: Walker & Co. ISBN 0-8027-1412-9.
Villiers, Alan (1956—57). „James Cook, Seaman”. Quadrant. 1 (1): 7—16.
Villiers, Alan John (1983) [1903]. Captain James Cook. Newport Beach, CA: Books on Tape.

Спољашње везе

Early Antarctic Adventures (State Library of New South Wales)
PCO: Antarctic History
Antarctic Heritage Trust
Surveying Antarctica, 1957
Big Dead Place
Working-Class 'Hero' after two decades of polar exploration. Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2019)
Hurley's Antarctica

[1] Antarctic Circle—Antarctic First. Antarctic-circle.org. Приступљено 2012-01-29.

[Fogg_2000-2] Fogg, G.E. (2000). The Royal Society and the Antarctic. London, The Royal Society: Notes and Records of the Royal Society London, 54 (1):.

[1]

[2]