Filipik (vojskovođa)

Filipik (grč. Φιλιππικός) je bio vizantijski patricije i general carske garde (582/584—603.).

Bio je oženjen sestrom vizantijskog cara Mavrikija, Gordijom. Dato im je za stanovanje veliko zdanje, domus Hilarae, smešteno u četvrti Zeugma (zapadni deo Carigrada). Prvo zvanje koje mu je poverio Mavrikije bilo je comes excubitorum. Nasledio je Jovana Mistakona kao magister utriusque militiae per Orientem 584. Za vreme dok je bio na ovom položaju tražio je da se mošti svetog Simeona Stilite odnesu iz Antiohije kako bi štitile istočne vojske. U proleće ili leto 584. skupio je vojsku kod Monokartona na planini Ajsum (danas Karadža dag) i ojačao tamošnja utvrđenja; s jeseni je preduzeo uspešne upade prvo u okolini Nizibisa pa u Vearvaju (danas Bet Arabaja), uzevši plen i zarobljenike i porazivši persijsku konjicu pre nego što se vratio u Sisarbanon i Tur Abdin.

Pre nego što se razboleo, upao je 585. u Arzanenu i zaplenio dosta plena. Zatim se povukao u Martiropolj poverivši svoje snage Stefanu i Apsihu. Zima je bila već blizu kada je ozdravio, pa je morao da rasturi logor i da se vrati u Carigrad. Na proleće 586. vratio se iz Carigrada na Istok zaputivši se u Amidu. Tamo su prispeli persijski izaslanik Mevod a zatim i episkop Nizibisa da razgovaraju o mirovnim uslovima; pošto je vojska odbila te uslove, kao i car kome ih je Filipik prosledio, rat se nastavio. Mavrikije se potom zaputio do Mambratona i Viva na Arzamonu. Ulogorio se nadomak Arzamona na planini Izali odakle je poslao izvidnicu. Sukobio se sa Persijancima pod Kardariganom kod Solahona i izvojevao nad njima značajnu pobedu. Zatim je upao i opljačkao Arzanenu i opseo Hlomaron. Međutim, Vizantinci su digli opsadu po dolasku persijskih snaga pod Kardariganom. Filipik je navodno strahovao od iznenadnog noćnog napada, pa se povukao do Afumona; njegova vojska razbijena pratila ga je do tamo grdeći ga. Prešavši Nimfij (danas Batman) sa dosta poteškoća, nastradalo mu je mnoštvo ljudi u pozadini pri napadima kod Amide. Pošto je ojačao utvrđenja na Izali, predao je zapovedništvo nad svojom vojskom Irakliju ne mogavši više da se bori „od žalosti“ (υπό της λύπης); da li zbog silnih gubitaka ili usled bolesti, nije sigurno. Krajem iste godine bio u Teodosiopolju gde mu se pridružio Iraklije Stariji, a kako je zima bila blizu okončan je pohod.

Na proleće 587. Filipik je bio toliko bolestan da se nije mogao lično boriti; dve trećine svoje vojske dao je u nadležnost Irakliju, a onu jednu trećinu Teodoru i Andreju koje je poslao da pohode persijsku zemlju. Početkom zime spremio se za Carigrad, prepustivši Irakliju starešinstvo nad vojskom. Na putu je doznao da je Prisk određen da ga smeni na mestu magister utriusque militiae per Orientem; zbog toga je ostao u Tarsu i pisao Irakliju Starijem opozivajući ga sa dužnosti da bi na njegovo mesto postavio Narzesa. Prethodno je obavestio vojsku da im je po carevoj naredbi smanjeno sledovanje na četvrtinu. Motiv za ovakav potez bilo je, kako objašnjava Teofilakt, neprijateljstvo koje je Teofilakt gajio prema Prisku.

Kada je Prisk prispeo na Uskrs 588. da preuzme zapovedništvo nad vojskom, vojnici su ga odbili i pobunili se protiv njega; a Filipik je po carevoj zapovesti vraćen na svoje mesto. Međutim, vojska je izabrala Germana za svog starešinu odbivši Filipika koji se povukao u Hijerapolj da tamo dočeka ishod. Najzad, pobuna je okončana na Uskrs 589. posredovanjem antiohijskog episkopa Grigorija i Filipik je povratio svoje mesto.

Posle navedenog, Filipik je poveo vojsku u opsadu Martiropolja koji se nedavno predao Persijancima zahvaljujući izvesnom Siti. No, u nedostatku odgovarajućih opsadnih sprava, Filipik nije uspeo da ostavi bogzna kakav utisak; konačno su ga potukle sveže persijske snage, a posada u Martiropolju je pojačana. Po ovom neuspehu smenio ga je Komentiol.

Godine 590. isporučio je Hozroju Mavrikijevo pismo u kom ovaj obećava svrgnutom kraljeviću pomoć na putu do prestola. Docnije, još za vreme Mavrikija, Filipik je vodio uspešan pohod protiv Bugara (verovatno se radilo o Avarima koji su preplavili Trakiji). Ovo je verovatno bila ta povoljna prilika koja mu je pomogla da najzad smeni Komentiola na mestu magister utriusque militiae per Thracias; to se verovatno odigralo u jesen ili zimu 598. kada je Komentiolovo ponašanje bilo pod istragom zbog žalbi trakijske vojske. Može biti da je Filipik bio zapovednik trakijske vojske, ali je Komentiol ponovo određen za pohod iz 599.

Godine 602. Filipik je osumnjičen za neverstvo na osnovu proročanstva po kom će Mavrikijevo mesto preuzeti onaj čije ime počinje na slovo fi; Filipik je očigledno razuverio Mavrikija i skrenuo mu pažnju na Foku na koga je sad pala careva sumnja.

Na početku Fokine vladavine Filipik se zamonašio, primio postrig i stupio u manastir koji je podigao za sebe u Hrisopolju. Prema Sebeosu, to se dogodilo još dok je Mavrikije bio živ. Neki sirijski izvori tvrde da je Filipik čak izašao pred Foku tvrdeći da je on taj koji je odgovoran za svrgavanje svog šogora; zauzvrat, zatražio je od novog cara da ga nagradi po zasluzi. Međutim, Foka ga je oterao dobacivši mu: „Onaj ko nije održao veru u šogora neće se držati sporazuma ni sa prijateljem.“

Još dok je bio svešteno lice, Iraklije Mlađi ga je (krajem 610. ili početkom 611. godine) poslao da pregovara s Komentiolom, Fokinim bratom. Pošto su ga Komentiolovi vojnici uhapsili u Bitiniji, odveden je u Ankiru gde je, srećom po njega, izbegao da bude ubijen od pobunjeničke ruke zahvaljujući ubistvu Komentiola.

Po Priskovom uklanjanju, Iraklije Mlađi je doveo Filipika na mesto zapovednika istočne vojske. U to vreme Filipik je poveo vojsku iz Cezareje Kapadokijske do Ararata u Jermeniji; pošto mu je persijska vojska dolazila u susret, povukao su do Teodosiopolja. No, kada su 614. po padu Jerusalima persijske snage pod Šahinom doprle do Halkedona, Filipik je sa svojom vojskom upao u Persiju i tako naveo malopre pomenutog persijskog vojskovođu da se povuče i krene u poteru za njim.

Ubrzo po ovom Filipik je preminuo. Sahranjen je u Hrisopolju u gorepomenutoj crkvi.

Literatura

• J. R. Martindale, ed., The Prosopography of the Later Roman Empire IIIA-IIIB. A.D. 527-641, Cambridge, 1992.