Тракија

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Тракија (вишезначна одредница).
Подручје Тракије

Тракија (грч. Θράκη [Thrákē]; буг. Тракия [Trakiya]; лат. Thracia или Threcia; тур. Trakya) је историјска и географска област на крајњем југоисточном делу Балканског полуострва. Област Тракије је због свог доброг саобраћајног положаја имала веома нестабилну историју, па је и данас подељена између три државе: Грчке, Турске и Бугарске. Турци ову област зову и Румелијом.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Реч Тракија, од старогрчке речи Thrake (Θρᾴκη),[1] првобитно се односила на Трачане (старогрчка Тракеја Θρᾷκες),[2] древни народ који је настањивао југоисточну Европу. У антици, се ова област називала Европа, пре него што је термин проширен тако да описује целокупан континент.[3][4] Регион је могао бити назван по главној тамошњој реци Хеброс (Марица), вероватно од индоевропског arg „бела река“ (супротно Вардару, што значи „црна река“),[5] Према алтернативној теорији, Хеброс значи „коза“ на трачком.[6]

Географија[уреди | уреди извор]

Слика из Трачанског гроба код Казанлака
Стара карта Тракије
Река Марица је главна река Тракије
Пловдив је највећи град Бугарске Тракије

Рељеф Тракије је различит. На западу је то претежно планинска област Родопа, док се у средишњем делу спушта у пространу и плодну долину Марице. На истоку се поново уздижу планине Истранџа и Браница. На јужној обали има доста мочварних подручја. Тракији припада и Галипољско полуострво.

Клима је средоземна дуж егејске обале Тракије, да би у равницама у унутрашњости подручја прешла у њену измењену варијанту (хладне зиме са снегом и мразом). У планинским крајевима клима је много оштрија и потпуно континентална. Изузев планинских крајева на западу, већи део области прима мало падавина (нарочито лети), па је за развој пољопривреде неопходно наводњавање.

Положај и границе[уреди | уреди извор]

Тракија се налази у југоисточном углу Балкана. Простире се између реке Месте и изворног дела реке Арде на западу и Босфора на истоку. На северу су границе североисточни Родопи, планине Истранџа и Браница и простире се на југ све до Дарданела, Егејског и Мраморног мора. Пружа се правцем запад-исток око 358 km, правцем север-југ најшира је у централном делу око 142 km, а у пределу Истанбула око 27 km. Највећи део Тракије припада Бугарској, мањи Турској, а најмањи Грчкој. Дели се на Источну, Западну и Северну Тракију. Источна Тракија захвата европски део Турске, а западна Тракија обухвата део североисточне Грчке између река Месте и Марице и грчко-бугарске границе. Северна Тракија захвата југоисточни део Бугарске.

Историјске границе Тракије су варирале. Стари Грци су користили термин „Тракија“ да би реферирали сву територију која се налазила северно од Тесалије коју су насељавали Трачани,[7] регион који „није имао одређене границе“ и за који други региони (попут Македоније, па чак и Скитије) су додати.[8] У једном старогрчком извору, сама Земља је подељена на „Азију, Либију, Европу и Тракију“.[8] Како су Грци стекли знања о светској географији, „Тракија“ је почела да означава област омеђену Дунавом на северу, Еуксинским морем (Црно море) на истоку, северном Македонијом на југу и Илиријом на западу.[8] То се у великој мери поклопило са трачким Одришким краљевством,[9] чије су границе временом варирале. После македонског освајања, некадашња граница овог региона са Македонијом померена је са реке Струме на реку Месту.[10][11] Ова употреба је трајала до римског освајања. Од сада се (класична) Тракија односила само на земљиште које је у великој мери покривало исти простор као и савремени географски регион. У свом раном периоду, римска провинција Тракија је била овог обима, али након административних реформи крајем 3. века, знатно је смањена територија Тракије сведена је на шест малих провинција које су чиниле Тракијску епархију. Средњовековна византијска Тема Тракија садржала је само оно што је данас Источна Тракија.[12][13][14]

Историја[уреди | уреди извор]

Тракију су првобитно насељавали Пелазги, племе које је било у тесној вези са другим грчким племенима. Тачније Херодот каже како су Грци када су се досељавали на територију данашње Грчке тамо затекли Пелазге са којима су живели а када су ојачали тада их истискивали. Такође и други антички писци користе назив Пелазги за староседеоце данашње Грчке Трачани су основали Елефсис на Атици, а митски музичари Орфеј и Мусеос били су Трачани. У древна времена Тракија се простирала од планине Олимп на југу, све до Дунава на северу, а Абдера, родно место Демокрита, била је једна од њених најчувенијих градова. Током римског и византијског периода Тракија је и даље имала важну улогу у историји и била једна од њених балканских провинција.

Велики део Тракије почетком 20. века је отцепљен и дат Бугарској, док је после Првог светског рата, Турска узела други део око Једрена (Споразум у Лозани, 1923. године), а Грчка је преузела егејски део области са градовима Ксанти, Комотини и Александруполис. Река Марица постала је граница између Грчке и Турске. Ове околности и бројни ратови и немири довели су до тога да се некад веома верски и етнички измешано становништво у целој Тракији пресели у делове који су припали њиховим матицама.

Становништво[уреди | уреди извор]

Тракија је одувек била густо насељена, а и данас спада у гушће насељене делове Балкана. По последњим подацима број становника је следећи:

Део Тракије Окрузи Површина Становништво Густина насељености
Грчка Тракија Родопи, Еврос, Ксанти 8.578 km² 368.993 ст. 43,0 ст./км²
Турска Тракија Једрене, Киркларели, Текирдаг, Истанбул (део) 22.000 km² 8.500.000 ст. 380 ст./км²
Бугарска Тракија Крџали, Пловдив, Смољан, Пазарџик, Хасково, Стара Загора, Бургас, Јамбол, Сливен 42.084 km² 2.828.653 ст. 67,2 ст./км²

Највећи градови у Тракији су: Истанбул (део), Пловдив, Бургас, Стара Загора, Сливен, Једрене, Текирдаг, Александруполис.

Привреда[уреди | уреди извор]

Тракија је одувек представљала плодну равницу окружену планинским крајевима, па је значај развијене пољопривреде одувек био важан за њену историју. Пољопривреда је и данас развијена (уз наводњавање). У новије време дошло је до наглог развоја индустрије, нарочито око највећих градова, (Истанбула посебно).

Повољни услови за развој саобраћаја такође су одлика Тракије, јер преко ње воде сви сувоземни путеви са Балкана ка Малој Азији. Најважнији путеви су:

Ови путеви данас спадају у најпрометније путеве не само Балкана, него и целе Европе.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Θρᾴκη. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project
  2. ^ Θρᾷξ. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project
  3. ^ Greek goddess Europa adorns new five-euro note
  4. ^ Pagden, Anthony (2002). „Europe: Conceptualizing a Continent” (PDF). Ур.: Pagden, Anthony. The idea of Europe: from antiquity to the European Union (на језику: енглески). Washington, DC; Cambridge; New York: Woodrow Wilson Center Press; Cambridge University Press. ISBN 9780511496813. doi:10.1017/CBO9780511496813. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. 
  5. ^ Pieter, Jan (1989). Thracians and Mycenaeans: Proceedings of the Fourth International Congress. ISBN 978-9004088641. 
  6. ^ „The Plovdiv Project”. 
  7. ^ Swinburne Carr, Thomas (1838). The history and geography of Greece. Simpkin, Marshall & Company. стр. 56. 
  8. ^ а б в Smith, Sir William (1857). Dictionary of Greek and Roman geography. London. стр. 1176. 
  9. ^ Rehm, Ellen (2010). „The Impact of the Achaemenids on Thrace: A Historical Review”. Ур.: Nieling, Jens; Rehm, Ellen. Achaemenid Impact in the Black Sea: Communication of Powers. Black Sea Studies. 11. Aarhus University Press. стр. 143. ISBN 978-8779344310. 
  10. ^ Johann Joachim Eschenburg, Nathan Welby Fiske (1855). Manual of classical literature. E.C. Biddle. стр. 20 n. 
  11. ^ Adam, Alexander (1802). A summary of geography and history, both ancient and modern. A. Strahan. стр. 344. 
  12. ^ Haldon, John F. (1997). Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31917-1. 
  13. ^ Pertusi, A. (1952). Constantino Porfirogenito: De Thematibus (на језику: Italian). Rome: Biblioteca Apostolica Vaticana. 
  14. ^ Humphreys, Mike (2018). „Thrace, Theme of”. Ур.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866277-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Thomas Hoving, et al. (1977): The Thracians; The Metropolitan Museum of Art Bulletin, New Series, . 35 (1).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), New York
  • Hoddinott, R. F., The Thracians, 1981.
  • Ilieva, Sonya, Thracology, 2001
  • Archibald, Z. H. (1998). The Odrysian Kingdom of Thrace. Orpheus Unmasked. Clarendon. ISBN 978-0198150473. 
  • Archibald, Zosia (2010). „Macedonia and Thrace”. Ур.: Roisman, Joseph; Worthington, Ian. A Companion to Ancient Macedonia. Wiley-Blackwell. стр. 326—341. ISBN 978-1405179362. 
  • Archibald, Zosia H. (2015). „L’émergence de l’aristocratie odryse”. Ур.: Jean-Luc Martinez. L'épopée des rois thraces des guerres médiques aux invasions celtes 479–278 av. j. c. Découvertes archéologiques en bulgarie. стр. 54—57. ISBN 978-2757209325. 
  • Avramova, Mariya (2015). „Images of Horsemen in Battle on Works of Thracian Art”. Chronika. 5: 66—77. ISSN 2159-9912. 
  • Borza, Eugene N. (1990). In the Shadow of Olympus. The Emergence of Macedon. Princeton University. ISBN 0691055491. 
  • Bouzek, Jan; Graninger, Denver (2015). „Geography”. Ур.: Valeva, Julia; Nankov, Emil; Graninger, Danver. A Companion to Ancient Thrace. Wiley-Blackwell. стр. 12—21. ISBN 978-1444351040. 
  • Braund, David (2015). „Thracians and Scythians. Tensions, Interactions and Osmosis”. Ур.: Valeva, Julia; Nankov, Emil; Graninger, Danver. A Companion to Ancient Thrace. Wiley-Blackwell. стр. 352—365. ISBN 978-1444351040. 
  • Brosius, Maria (2011). „Keeping up with the Persians. Between Cultural Identity and Persianization in the Achaemenid Period”. Ур.: Erich S. Gruen. Cultural Identity in the Ancient Mediterranean. Getty Trust Publications. стр. 135—149. ISBN 978-0892369690. 
  • Dana, Dan (2015). „Inscriptions”. Ур.: Valeva, Julia; Nankov, Emil; Graninger, Danver. A Companion to Ancient Thrace. Wiley-Blackwell. стр. 243—264. ISBN 978-1444351040. 
  • Delev, P. (2000). „Lysimachus, the Getae, and Archaeology”. The Classical Quarterly. Cambridge University. 50 (2): 384—401. ISSN 1471-6844. JSTOR 1558897. doi:10.1093/cq/50.2.384. 
  • Delev, Peter (2015a). „Thrace from the Assassination of Kotys I to Koroupedion (360–281 BC)”. Ур.: Valeva, Julia; Nankov, Emil; Graninger, Danver. A Companion to Ancient Thrace. Wiley-Blackwell. стр. 48—58. ISBN 978-1444351040. 
  • Delev, Peter (2015b). „From Koroupedion to the Beginning of the Third Mithridatic War (281–73 BCE)”. Ур.: Valeva, Julia; Nankov, Emil; Graninger, Danver. A Companion to Ancient Thrace. Wiley-Blackwell. стр. 59—74. ISBN 978-1444351040. 
  • Delev, Peter (2016a). „Between Pharsalus and Philippi. Thrace in the Forties BC”. Thracia. 21: 49—59. ISSN 0204-9872. 
  • Delev, Peter (2016b). „Cotys Son of Rhascuporis”. Monuments and Texts in Antiquity and Beyond. Essays for the Centenary of Georgi Mihailov (1915–1991). St. Kliment Ohridski University. стр. 119—129. ISBN 978-954-07-4103-1. 
  • Delev, Peter (2018). „Did a "Late" Odrysian Kingdom ever exist?”. Atephanos Archaeological ad 80 annum professoris Ludmili Getov. St. Kliment Ohridski University. стр. 191—196. 
  • Dumitru, Adrian George (2015). „Some thoughts about Seleucid Thrace in the 3rd century BC”. The Danubian Lands between the Black, Aegean and Adriatic Seas: (7th Century BC-10th Century AD). Archaeopress. стр. 293—299. ISBN 978-1784911928. 
  • Grainger, John D. (2020). The Galatians. Celtic Invaders of Greece and Asia Minor. Pen & Sword History. ISBN 978-1526770684. 
  • Greenwalt, William S. (2015). „Thracian and Macedonian Kingship”. Ур.: Valeva, Julia; Nankov, Emil; Graninger, Danver. A Companion to Ancient Thrace. Wiley-Blackwell. стр. 337—351. ISBN 978-1444351040. 
  • Jordanov, Kiril (1995). „The Wars of the Odrysian Kingdom against Philip II 352–339 BC” (PDF). Balcanica. Institute for Balkan Studies (XXVI): 153—173. ISSN 2406-0801. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Тракија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тракија&oldid=26215038”