Pređi na sadržaj

Fonetika italijanskog jezika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Fonologija italijanskog jezika opisuje zvučni sistem—fonologija i fonetike—standardnog italijanskog jezika i njene geografske varijante.

Konsonanti[uredi | uredi izvor]

Konsonantni fonemi
Bilabijal Dental/
Alveolar 		Postalv./
Palatal 		Velar
Nazal m n   ɲ
Ploziv p b t d k ɡ
Afrikat t͡s d͡z t͡ʃ d͡ʒ
Frikativ f v s z ʃ
Aproksimant   j w
Lateral l   ʎ
Tril r

Napomene:

  • Između dva samoglasnika, ili između samoglasnika i aproksimanta (/j, w/) ili likvidi (/l, r/), suglasnici mogu biti i jednotonski ili geminirani. Geminirani suglasnici skraćuju prethodni samoglasnik (ili blokiraju fonetska dužina) i prvi geminirani element je ploziv. Na primer, uporedi fato [ˈfaːto] „sudbina“ sa fatto [ˈfatto] „činjenica“.[1] Međutim, /ɲ/, /ʃ/, /ʎ/, /dz/ i /ts/ su uvek geminatovani intervokalski.[2] Slično tome, nazali, likvidi i sibilanti se izgovaraju nešto duže u medijalnim suglasnicima.[3]
  • /j/, /w/ i /z/ su jedini konsonanti koji ne mogu biti geminovani.
  • /t, d/ su laminalno dento-alveolarni [t̪, d̪],[4][5][2]
  • /k, g/ su pre-velarni pre /i, e, ɛ, j/.[5]
  • /t͡s, d͡z, s, z/ imaju dve varijante:
    • Dentalizovana laminalna alveolarni [t̪͡s̪, d̪͡z̪, s̪, z̪][4] (obično se naziva „dentalni” radi jednostavnosti), izgovara se oštricom jezika veoma blizu gornjih prednjih zuba, sa vrhom jezika iza donjih prednjih zuba.[6]
    • Neuvučeni apikalni alveolarni [t͡s̺, d͡z̺, s̺, z̺].[6]
      Zaustavna komponenta „apikalnih” afrikata je zapravo laminalna denti-alveolarna.[6]
  • /n, l, r/ su apikalni alveolarni [n̺, l̺, r̺] u većini okruženja.[4][2][7] /n, l/ su laminalni dento-alveolarni [n̪, l̪] pre /t, d, t͡s, d͡z, s, z/[2][8][9]
  • /m/ i /n/ se ne razlikuju ispred /p, b/ i /f, v/, gde se izgovaraju [m] i [ɱ].[10][11]
  • /ɲ/ i /ʎ/ su alveolo-palatalni.[12] U velikom broju akcenata /ʎ/ je frikativ [ʎ].[13]
  • Intervokalno, pojedinačni /r/ se realizuje kao tril sa jednim ili dva kontakta.[14] Neka literatura tretira tril sa jednim kontaktom kao tap [ɾ].[15][16] Trilovi sa jednim kontaktom mogu se pojaviti i drugde, posebno u nenaglašenim slogovima.[17] Geminata /rr/ se manifestuje kao tril sa tri do sedam kontakata.[14]
  • Fonetska razlika između [s] i [z] neutrališe se pre suglasnika i na početku reči: prva se koristi ispred bezvučnih suglasnika i ispred samoglasnika na početku reči; ovaj drugi se koristi ispred zvučnih suglasnika. To dvoje mogu da se razlikuju samo između samoglasnika unutar reči, npr. [ˈfuːzo] „otopljeno“ naspram [ˈfuːso] „vreteno“. Međutim, prema Kanepariju,[18] tradicionalni standard je zamenjen modernim neutralnim izgovorom koji uvek preferira /z/ kada je intervokalno, osim kada je intervokalno s početni zvuk reči, ako se složenica i dalje oseća kao takva: npr. presento /preˈsɛnto/ („predviđam“, sa pre što znači „pre“ i sento što znači „opažam“) protiv presento /preˈzɛnto/ („prisutan“). Postoje mnoge reči za koje rečnici sada pokazuju da su oba izgovora, ili [z] ili [s], prihvatljiva. Interno reč između samoglasnika, obe foneme su se spojile u mnogim regionalnim varijetetima italijanskog, kao /z/ (severno-centralni) ili /s/ (južno-centralni).

Vokali[uredi | uredi izvor]

Samoglasnici italijanskog jezika. Od Rogers & d'Arcangeli 2004, str. 119.
Samoglasnički fonemi
Prednji Srednji Zadnji
Zatvoren i u
Poluzatvoren e o
Poluotvoren ɛ ɔ
Otvoren a

U italijanskom jeziku ne postoji fonemska razlika između dugih i kratkih samoglasnika, ali samoglasnici u naglašenim otvorenim slogovima, osim ako su reči na kraju, dugi su na kraju intonacione fraze (uključujući izolovane reči) ili kada su naglašeni.[19][20] Susedni identični samoglasnici koji se nalaze na granicama morfema nisu preslogovani, već se izgovaraju odvojeno („brzo reartikulisani“), i mogu se svesti na jedan kratki samoglasnik u brzom govoru.[21]

Iako italijanski suprotstavlja samoglasnike zatvorene sredine (/e, o/) i otvorene srednje (/ɛ, ɔ/) samoglasnike u naglašenim slogovima, razlika je neutralizovana u nenaglašenoj poziciji[22] u kojoj se javljaju samo samoglasnici blizu sredine. Visina takvih samoglasnika u nenaglašenom položaju zavisi od konteksta; donekle su spušteni ([e, o]) u blizini otvorenijih samoglasnika.[23] Razlika između samoglasnika zatvorenog srednjeg i otvorenog sredine u potpunosti se gubi u nekoliko južnih varijanti regionalnog italijanskog jezika, posebno na severnoj Siciliji (npr. Palermo), gde se realizuju kao otvoreni srednji [ɛ, ɔ], kao i u neke severne varijante (posebno u Pijemontu), gde se realizuju kao srednji [e, o].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hall 1944, str. 77–78
  2. ^ a b v g Rogers & d'Arcangeli 2004, str. 117
  3. ^ Hall 1944, str. 78
  4. ^ a b v Bertinetto & Loporcaro 2005, str. 132
  5. ^ a b Canepari 1992, str. 62
  6. ^ a b v Canepari 1992, str. 68, 75–76
  7. ^ Canepari 1992, str. 57, 84, 88–89
  8. ^ Bertinetto & Loporcaro 2005, str. 133
  9. ^ Canepari 1992, str. 58, 88–89
  10. ^ Bertinetto & Loporcaro 2005, str. 134–135
  11. ^ Canepari 1992, str. 58
  12. ^ Recasens 2013, str. 13
  13. ^ „(...) u velikom broju italijanskih akcenata, postoji značajno trzanje u izgovoru [ʎ], stvarajući zvučni palatalni bočni frikativ (za koji ne postoji utvrđen IPA simbol)“ Ashby 2011, str. 64
  14. ^ a b Ladefoged & Maddielson 1996, str. 221
  15. ^ Rogers & d'Arcangeli 2004, str. 118
  16. ^ Luciano Canepari, A Handbook of Pronounciation, poglavlje 3: «Italijanski».
  17. ^ Romano, Antonio. „Preliminarni doprinos proučavanju fonetske varijacije /r/ u italijanskom i italoromanskom jeziku.“
  18. ^ Luciano Canepari, A Handbook of Pronounciation, poglavlje 3: «Italijanski».
  19. ^ Rogers & d'Arcangeli 2004, str. 119
  20. ^ Bertinetto & Loporcaro 2005, str. 136
  21. ^ Bertinetto & Loporcaro 2005, str. 137
  22. ^ Rogers & d'Arcangeli 2004, str. 119
  23. ^ Bertinetto & Loporcaro 2005, str. 137–138

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фонетика_италијанског_језика&oldid=27734675”