Hasanaginica

Ukoliko ste tražili istoimeni film, pogledajte članak Hasanaginica (film).

Prvo pismeno izdanje Hasanaginice 1774. u delu Alberta Fortisa „Putovanja po Dalmaciji“.

Hasanaginica je srpska narodna balada, koja je nastala između 1646. i 1649. u Imotskoj krajini i prenosila se sa kolena na kolena po Imotskom i okolini, postojeći tako u usmenom obliku, dok ju nije zapisao 1774. godine italijanski putopisac i etnograf Alberto Fortis nazivajući je „morlačka balada“. Zapisana je pismom u velikoj meri baziranom na bohoričici.

Prvi put je objavljena u njegovoj knjizi „Putovanja po Dalmaciji“. Od tog trenutka su se počeli nizati prevodi ove pesme na raznim svetskim jezicima. Veliki umovi toga vremena kao Gete (1777), Volter Skot (1798), Aleksandar Sergejevič Puškin (1835), Adam Mickjevič (1841) su samo neka od imena koja su prevodila „Hasanaginicu“.

U Srbiji se smatra delom srpske književnosti, u Hrvatskoj hrvatskom a u Federaciji BiH bošnjačkom baladom.

Motiv

Svojim motivom, Hasanaginica, se razlikuje od drugih pesama iz naše narodne književnosti o tome kako muž tera svoju ženu od kuće, gde to obično biva ili zbog njene nevernosti ili zbog nerodnosti. Ova balada govori o tragičnoj sudbini plemenite žene koju muž bezdušno tera zbog toga što od „stida“ ne može da ga poseti i rane da mu vida dok boluje „u gori zelenoj“.

Motiv je obrađen jednostavno i koncizno, pažljivo odabranim pojedinostima, bez previše komentara i objašnjenja detalja i pojedinosti. Pevač i ne ulazi dublje u objašnjenje razloga pojedinih postupaka i prava na takve postupke. Iz tih razloga potrebno je pažljivo posmatrati ponašanje ličnosti, ali isto tako znati i mnoge pojedinosti starinskih shvatanja, patrijarhalne etike, da bi se razumela tragika majke petoro dece.

Siže

Siže balade je jednostavan. Uvređeni brat Pintorović sestru vodi u svoj dom i, opet po nekom nepisanom pravilu, i on može da raspolaže njenom sudbinom po svojoj volji. On udaje sestru za imotskog kadiju. Nesrećna Hasanaginica i umire na putu za svoj novi dom, u trenutku opraštanja od svoje dece.

Radnja

Krivica Hasanaginice

Hercegovka, slika Jaroslava Čermaka objavljena u „Srpskoj zori“ 1878. g.

Hasan-aga boluje od „ljutijeh rana“,„obilazi ga mati i sestrica, a ljubovca od stida ne mogla“. Stid koji se pominje, normalan je za to vreme, kada žena ne samo što nije smela ni na koji način da izrazi simpatije i ljubav prema mužu, već nije smela ni da pomene njegovo ime u razgovoru sa starijim ljudima i strancima. Muž je u razgovoru za ženu mogao da bude samo „on“, jer su ti patrijarhalni običaji bili toliko strogi da nisu dozvoljavali ženi ni ime svoga muža glasno da kaže. Prema tome, nije nikakav klasni ponos ili neko izopačeno gospodsko dostojanstvo sprečavalo Hasanaginicu da ode svom mužu, iako je ona, po svom klasnom položaju, iz redova turske feudalne aristokratije, mada pesnik taj momenat nije uopšte razvijao u pesmi.

Razlozi Hasanaginog postupka

Hasanaga ne shvata Hasanaginičino „potčinjavanje tradicionalnoj formi“. Njegova želja za ženom pogotovu što boluje od „ljutijeh rana“, toliko je jaka da mu ne dozvoljava da shvati ženu, pogotovu što se radi o njemu kao bolesniku. Iako pesnik to ne kaže, iz aginog postupka se oseća njegovo uverenje da je žena ipak trebalo da pređe preko tradicionalnih običaja, bez obzira „šta će svet da kaže“ i da ga, bolesnog, poseti. I upravo u raspoloženju čoveka koji je tek preboleo te svoje „ljute rane“, smatrajući da je njegov život za njegovu ženu morao biti iznad tradicionalnih običaja, treba tražiti objašnjenje za agine postupke. Zbog toga, on Hasanaginicu surovo kažnjava: tera je iz doma u kome mu je porodila petoro dece.

U objašnjenju psihologije Hasanage neki stručnjaci uzimaju još neke okolnosti zbog kojih aga tako postupa prema svojoj ženi i ne poštuje običaje i tradiciju. Kao muškarac, aga je svakako liberalniji, nije toliko konzervativan u stvarima patrijarhalne etike. Sem toga, kraj u kome živi aga, kao i kraj gde je pesma nastala, neposredno se graniči sa dalmatinskom obalom i njenim gradovima, a gradski svet je tamo imao drukčije običaje i moralne norme kojima su se određivali odnosi između muškarca i žene. Aga je morao znati za te običaje, jer je on, kao muškarac, morao imati daleko šire komunikacije i sa različitim svetom, dok je Hasanaginica živela samo u svojoj kući.

Odnos brata prema Hasanaginici i njeno opraštanje od dece

Kostim hrvatske glumice Nine Vavre kao Hasanaginice, Zagreb, oko 1909. godine u Muzeju grada Zagreba.

Hasanaginica je u podređenom, skoro obespravljenom položaju i u kući svog brata, i to opet prema istim običajima, koji joj nisu dozvolili da poseti bolesnog muža. Na osnovu svog povlašćenog položaja, Hasanaginičin brat, beg Pintorović, udaje svoju sestru za imotskog kadiju. U toj prenagljenoj odluci uvređenog brata ima nečeg od osećanja osvete nad Hasanagom. Činjenicom da „dobru kadu i od roda dobra“ prose sa svih strana, pesnik očigledno staje na stranu ožalošćene i unesrećene majke.

Udavši je za čoveka koji je po svom društvenom položaju svakako iznad nepromišljenog Hasanage, Pintorović vidi u tome i moralnu satisfakciju, kako za svoju sestru, tako i za čitavu svoju porodicu.

Jedino što brat može da učini sestri po volji, to je da moli bega da dozvoli Hasanaginici da dok putuje u dvor svog drugog muža, nosi preko lica dug pokrivač, „da ne vidi sirotice svoje“, jer će je tužan put provesti kraj Hasanaginog dvora u kome joj ostaje petoro dece. Radnja se odvija brzo i bez peripetija. Kako su dobrodošli, svatovi su tako dobro i pošli, sve do Hasanaginog dvora. I baš kad je prolazila pored svog bivšeg doma, otvorili su se prozori, i sa njih se javili njeni siročići: „Svrati nam se, mila majko naša, da mi tebi užinati damo“. Hasanaginica je zamolila starešinu svatova da zaustavi konje da bi darivala svoje sirotice, i dok je obavljala do suza potresan čin neobičnog opraštanja od dece, pojavio se na prozoru Hasanaga i samo jednom rečenicom dotukao tužnu majku: „Hod’te amo, sirotice moje, kad se neće smilovati na vas, majka vaša srca kamenoga.“ U tom trenutku majčino srce je prepuklo.

Smrt Hasanaginice

U duši bolesnog i pod teretom bolesničke samoće nepromišljenog age, nešto se izmenilo. Čak se čini kao da ni njemu onaj njegov gest proterivanja majke svoje dece nije bio jasan. Reči „...kad se neće smilovati na vas, majka vaša srca kamenoga“ trebalo je možda da kažu da se i sam aga u duši kaje, da je spreman da ispravi svoju grešku, mada ni njemu samom, svakako, nije jasno kako bi se to moglo izvesti kad je sudbina njegove bivše žene već odlučena. I upravo tu treba i tražiti objašnjenje neočekivane smrti nesrećne majke. Ona nije imala snage da savlada „stid“ i da poseti bolesnog muža, koga je sigurno volela! Pa i sad, kad u aginim prekorima jasno oseća da se on kaje, a to znači da bi ipak sve moglo i lepše da se završi, ona ne može ništa da učini! Muž je nije pitao zašto mu nije došla u pohode, nego je, u svojoj bolesničkoj usamljenosti, prenaglio u odluci; brat je nije pitao šta misli o svojoj daljoj sudbini, nego je u svojoj uvređenoj gordosti odmah udaje da bi se osvetio bivšem zetu! A da nije bilo te prenagljenosti i na jednoj i na drugoj strani, ne bi bilo ni njene nesreće. I eto, kad je došla i do tog saznanja, u trenutku kad je pred domom za koji je vezan čitav njen život darivala svoje petoro siročadi, ona je došla do saznanja da je njena tragedija upravo rezultat nesrećnog sticaja okolnosti i prenagljenih odluka muškaraca. Međutim, u rečima svog bivšeg muža ona je osetila da je i on nesrećan što se sve to tako zbilo.

Hasanaginica u popularnoj kulturi

Ovako složena tematska i životna građa kao i složenost psihologije ličnosti su Hasanaginicu učinili veoma popularnom, kako kod nas tako i u svetu. Ona je oduvek interesovala pozorišne pisce i oni su pokušavali da njen sadržaj obrade u dramskoj formi, a 1967. godine snimljen je i film Hasanaginica, dok je 1983. godine tadašnja Televizija Sarajevo za JRT snimila TV dramu Hasanaginica po motivima ove narodne pesme.

Spoljašnje veze

• Ostaci Hasan-agine kule