Александар Пушкин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Пушкин
AleksandrPushkin.jpg
Пушкин
Пуно име Александар Сергејевич Пушкин
Датум рођења (1799-06-06)6. јун 1799.
Место рођења Москва
 Руска Империја
Датум смрти 10. фебруар 1837.(1837-02-10) (37 год.)
Место смрти Санкт Петербург
 Руска Империја
Школа Tsarskoye Selo Lyceum
Најважнија дела

Потпис

Александар Сергејевич Пушкин (рус. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Москва, 6. јун 1799Санкт Петербург, 10. фебруар 1837) је био руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности.[1] Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи.[2] Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.

Биографија[уреди]

Порекло[уреди]

Александар Сергејевич Пушкин потиче од разгранатог племићког рода Пушкина без титуле, које према генеалошком тумачењу вуче порекло од „мужа честита“, витеза Ратмира (Ратше), савременика Александра Невског.[3] Пушкин је често писао о свом родословном стаблу у стиховима и у прози; видео је у својим прецима пример древног рода, истинске „аристократије“ која је часно служила домовини, но није развијала однос владара и „прогоњеног“. Више пута се обраћао (укључујући и у уметничком облику) и лику свог прадеде по мајци — Африканца Ибрахима Петровича Ханибала, који је постао слуга и питомац Петра I, а затим војни инжењер и генерал.[4] Син Ибрахима Ханибала је руски високи војни службеник Иван Абрамович Ханибал, Пушкинов прастриц.

Пушкинов деда по оцу, Лав Александрович, био је артиљеријски пуковник, капетан гарде. Пушкинови родитељи, отац Сергеј Љвович (1767 — 1848), био је светски досетљивац и песник-аматер, а његова мајка Надежда Осиповна Ханибал (1775 — 1836), Ханибалова унука. Стриц по оцу, Василиј Љвович, (1766 — 1830), био је познати песник из круга Карамзина. Од деце Сергеја Љвовича и Надежде Осиповне, осим Александра, преживели су кћер Олга (удана Павлишчева, 17971868) и син Лав (1805 — 1852).[5]

Детињство[уреди]

Пушкин се родио 6. јуна (26. маја) 1799. у Москви. У матичној књизи цркве Богојављења у Јелохову (сада се на њеном месту налази Богојављенска катедрала) 8. јуна 1799., између осталих, налази се овакав запис:

Викицитати „Дана 27. маја. на двору колешког регистратора Ивана Васиљева Скварцова у његова станара Мојора Сергија Љвовича Пушкина родио се син Александар. Крштен је 8. јуна. Кум је гроф Артемиј Иванович Воронцов, кума је мајка споменутог Сергија Пушкина удовица Олга Васиљевна Пушкина.[6]

Летње је месеце (1805 — 1810) будући песник обично проводио код своје баке по мајци, Марије Алексејевне Ханибал (1745 — 1818, рођеној Пушкин,[7] из другог огранка рода) у подмосковском селу Захарово, близу Звенигорода. Рани дечји дојмови одразили су се у првим поемама које је написао нешто касније (Монах, 1813; Бова, 1814), у лицејским стиховима Посланица Јудину (1815), Сан (1816). Бака Марија Алексејевна је писала о свом унуку:

Викицитати „Не знам што ће бити од мог старијег унука. Дечак је паметан и воли књиге, но лоше учи, ретко прође лекцију како треба; не можеш га подстакнути, натерати да се игра с децом, али се одједном тако размаше и усхода да га ничим не можеш умирити; иде из једне крајности у другу, код њега нема средине.[6]

Младост[уреди]

Аутопортрет Пушкина

Пушкин је провео шест година у Царскоселском лицеју отвореном 19. октобра 1811. Овде је млади песник проживео догађаје домовинског рата 1812, те је ту била откривена и његова високо вреднована песничка надареност. Сећање на године проведене у Лицеју, на лицејско братство, заувек је остало у души песника.[5]

У лицејском раздобљу Пушкин је написао много стихова. Надахнуће је проналазио у француским песницима 17. и 18. века, с којима се упознао у детињству читајући књиге у очевој библиотеци. Најдражи аутори младог Пушкина били су Волтер и Évariste Désiré de Forges Parny. У његовој раној лирици спојиле су се традиције француског и руског класицизма. Учитељи Пушкина-песника постали су Константин Батјушков, признати мајстор „лаке поезије“, и Василиј Жуковски, глава руског романтизма. Пушкинска лирика у раздобљу од 1813. до 1815. прожета је мотивима пролазности живота која је наметала жудњу за ужитком радостима постојања. Од 1816, одмах иза Жуковског, он се окренуо елегијама, у којима је развијао мотиве карактеристичне за тај жанр: нераздвојна љубав, одлазак младости, полагано умирање душе. Његова је лирика још увек опонашатељска, пуна књижевних конвенционалности и клишеа, али је ипак млади песник изабрао свој посебни пут.[8] Не ограничавајући се коморном поезијом, Пушкин се окренуо сложенијим темама, друштвено важним. Успомене у Царском селу (1814), које је похвалио Гаврила Державин, Пушкин је читао почетком 1815. у његовој назочности, посвећену догађајима Домовинског рата 1812.[5] Песма је била објављена 1815. године у часопису Росијскиј музеум и потписана његовим пуним именом и презименом. А у пушкинској посланици Лицинију критички је приказан савремени живот Русије, где је у лику „миљеника деспота“ приказан генерал Алексеј Аракчејев. Већ је на почетку свог стваралаштва показивао интерес за руске писце-сатирике прошлог века. Утицај Фонвизина осећа се у сатиричној поеми Тењ Фонвизина (1815); са стваралаштвом Радишчева повезани су Бова (1814) и Безверије.[8]

У јулу 1814. Пушкин се први пут појавио у принту у московском часопису Весник Европе. У тринаестом броју се налазила песма Пријатељу стихотворцу под псеудонимом "Александр Н.к.ш.п." (састављеном од сугласника презимена песника, поређаних уназад).[6]

Док је још увек био питомац Лицеја, Пушкин је ушао у литерарни кружок Арзамас који је иступао против рутине и архаичности у књижевном делу, те је активно учествовао у полемици с друштвом Љубитељи руске речи, које је бранило класицистичке каноне прошлог века. Привучен стваралаштвом најистакнутијих представника новог књижевног правца, Пушкин је у то време био под снажним утицајем поезије Батјушкова, Жуковског, Давидова.[9] Потоњи је на почетку импонирао Пушкину темом одважног ратника, а затим нечим што је сам песник називао „окретањем стиха“ — наглим променама расположења, експресијом, неочекиваним спајањем ликова. Касније је Пушкин говорио да је, опонашајући у младости Давидова, „усвојио његов манир заувек“.[10]

Рано зрело доба[уреди]

Пушкинова соба у Царском селу.

Пушкин је завршио школовање у лицеју у јуну 1817. са чином колешког записничара (10-ог разреда према табели рангова), те је био постављен на дужност у министарство спољашњих послова Руског Царства. Постао је стални посетитељ позоришта, учествовао је у седницама Арзамаса (у који је примљен изванредно, још као ученик Лицеја),[5] 1819. је постао члан књижевно-позоришног друштва Зелена лампа, којим је управљала тајна декабристичка организација Сојуз благоденствија.[5] Иако није учествовао у деловању првих тајних организација, Пушкин се спријатељио са многим активним члановима декабристичких друштава, писао политичке епиграме и стихове, нпр. Чадајеву (Нас тиха слава, љубав, нада..., 1818), Слобода (1818), Н. Ј. Пљусковој (1818), Село (1819), који су се ширили у преписима. Тих је година био заузет радом на поеми Руслан и Људмила, коју је био започео у Лицеју и која је одговарала програматском ставу књижевног друштва Арзамас о потреби да се створи национална јуначка поема. Поема је била објављена у мају 1820. године (према преписима је била позната и раније), те је изазвала различите, не увек добронамерне, реакције. Већ након прогонства Пушкина започеле су расправе о поеми.[5] Неки критичари су били револтирани снижавањем узвишеног канона. Мешање руско-француских начина књижевног изражавања с простим народским говором и фолклорном стилистиком изазвало је прекоре чак и заштитника демократске народности у књижевности. Такве је приговоре садржало писмо Дмитрија Зикова, књижевног следбеника Павла Катенина, објављено у часопису Син домовине.[11][9]

На југу (18201824)[уреди]

У пролеће 1820. Пушкина је позвао војни управник губерније Петрограда, гроф Михаил Милорадович ради објашњења својих стихова (укључујући епиграме о Аракчејеву, архимандриту Фотију и самом Александру I), неспојивих са статусом државног чиновника. Радило се о његовом прогонству у Сибир или заточењу у манастиру на Соловецким острвима. Казна је била умањена само захваљујући настојањима пријатеља, првенствено Карамзина. Преместили су га из престолнице на југ у кишињевску канцеларију генерала Ивана Инзова.[5]

На путу до места службе Александар Сергејевич је оболео од упале плућа, након купања у Дњепру. Ради опоравка породица Рајевски га узима крајем маја 1820. са собом на Кавказ и у Крим.[5] Путем су се зауставили у Таганрогу, у бившем дому градоначелника генерала Петра Папкова.

Пушкин у Криму[уреди]

Константин Сомов: Пушкин

У Феодосију је Пушкин допутовао 16. августа 1820. године. Написао је свом брату Лаву:

Викицитати „Из Керча смо допутовали у Кафу, зауставили се код Броневског, човека поштеног по беспрекорној служби и по сиромаштву. Сада му се суди - и, попут старца Вергилија, има врт на обали мора, недалеко од града. Грожђе и бадеми чине његов доходак. Није паметан човек, али добро познаје Крим, Земљу важну и запуштену. Отуда смо се морем отпутили мимо јужних обала Тауриде, у Гурзуф, где се налазила породица Рајевског. Ноћу на броду сам написао елегију коју ти шаљем.[12]

Након два дана Пушкин је заједно с Рајевским морем отпутовао у Гурзуф.

Пушкин је провео у Гурзуфу неколико летних и јесењих недеља 1820. године. Заједно с Рајевским се зауставио у дому Арманда Еммануела ду Плесиса, војводе од Ричелиа; песнику је била дата на располагање мансарда с погледом на запад. Живећи у Гурзуфу, песник је пуно шетао приморјем и планинама, јахао на врх Ају-Дага и чамцем пловио до рта Сук-Су.

У Гурзуфу је Пушкин наставио рад над поемом Кавкаски заробљеник, написао неколико лирских стихова; неки од њих су посвећени кћерима Н. Рајевског - Јекатерини, Јелени и Марији (будућој супрузи декабристе Сергеја Волконског). Овде се појавила замисао поеме Бахчисарајска чесма и романа Јевгениј Оњегин. Пушкин се пред крај живота присећао Крима: „Тамо је колевка мојег Оњегина“[5].

У септембру 1820. на путу према Симферопољу зауставио се у Бахчисарају. Из писма Дељвигу:

Викицитати „… Ушавши у дворац, видео сам уништену фонтану, из захрђале жељезне цеви је капала вода. Обишао сам дворац врло срдит због небриге у којој пропада, и на полуеуропске прераде неких соба.[13]

Шетајући по унутарњим двориштима дворца, песник је убрао две руже и положио их у подножја „Фонтане суза“, којој је касније посветио стихове и поему Бахчисарајска чесма.

Средином септембра Пушкин је провео око недељу дана у Симферопољу, веројатно у дому кримског гувернера Александра Баранова, старог песниковог познаника из Петрограда.

Своје утиске о Криму Пушкин је искористио и у опису Путовања Оњегина, које се испрва налазило у поеми Јевгениј Оњегин као прилог.[14]

Кишињев[уреди]

Иља Репин и Иван Ајвазовски: Пушкинов поздрав мору.

Пушкин тек у септембру долази у Кишињев. Нови начелник је био услужан, те му је дозвољавао дуге изласке и посете пријатељима у Камјанки (зима 18201821), путовања у Кијев, Молдавију с И. Липрандијем и Одесу (крај 1821.). У Кишињеву Пушкин постаје члан масонске ложе Овидиј,[15] о чему сам пише у свом дневнику.[16] Ако је поема Руслан и Људмила била резултат школе најбољих руских пјесника, онда га је прва „јужна поема“ Кавкаски заробљеник 1822. поставила на чело целе савремене руске књижевности, донела заслужену славу првог песника, верно га пративши до краја 1820-их. Касније, 1830-их година, добио је епитет „Руски Бајрон“.[17]

Касније излази друга „јужна поема“ Бахчисарајска чесма (1824). П. Вјаземски је писао из Москве тим поводом:

Викицитати „Појава „Бахчисарајске чесме“ је достојна пажње не само љубитеља поезије, него и посматрача успеха наших у интелектуалној индустрији која такође, немојте ми замерити, придоноси, као и свака друга, благостању државе. За рукопис мале поеме Пушкину је било исплаћено три хиљаде рубаља; у њој нема шесто стихова; дакле, стих (и још какав? приметићемо за бурзовне проценитеље - ситни четверостопни стих) коштао је нешто више од пет рубаља. Стих Бајрона, Касимира Делавигна, Валтера Скота доноси још већи постотак, то је истина! Међутим сетимо се и тога да иноземни капиталисти захтевају постотке од свих образованих потрошача на земаљској кугли, а наши се капитали окрећу у тесном и домаћем окружењу. Ипак, за стихове Бахчисарајске чесме је плаћено толико колико још није било плаћено ни за једне руске стихове.[18]

Уз то се песник трудио да се посвети руској давнини, скициравши планове поема Мстислав и Вадим (каснија је замисао преузела драматуршки облик), ствара сатиричку поему Гаврилијада (1821.), поему Браћа разбојници (1822.; посебно издање 1827.). С временом је код Пушкина сазрело уверење (на почетку безнадно трагично) да у свету делују објективни закони које човек није у стању да поколеба, без обзира на то колико су одважне и прекрасне његове намере. С таквим је гледиштем био започет у мају 1823. у Кишињеву роман у стиховима Јевгениј Оњегин; крај прве главе романа је претпостављао историју путовања јунака изван граница домовине према обрасцу Бајронове поеме Дон Жуан.

Још у јулу 1823. године Пушкин се изборио за премештај у Одесу у канцеларију грофа Воронцова. Управо у то време постаје свестан тога да је постао професионални књижевник, што је било предодређено бурним успехом његових дела код читатеља. Удварање Воронцовој супрузи Јелизавети, а можда и веза с њом, те неспособност за државну службу, заоштрили су његов однос с Михаилом Воронцовим.

Четверогодишњи боравак Пушкина на југу је нова романтичарска етапа његовог развоја као песника. У то се време Пушкин упознао са стваралаштвом Бајрона и Андреа Шенија.[5] Очаран Бајроном, према властитом је признању песник „био луд“ за њим. Прва је песма, написана у прогонству, постала елегија Угасила се звезда дања..., у чијем је поднаслову Пушкин забележио: „Подражавање Бајрона“. Главним покретачем, основним задатком његових дела постао је одраз емоционалног стања човека, откривање његовог унутарњег живота. Пушкин је разрађивао уметнички облик стиха обраћајући се старогрчкој поезији, проучавајући је у преводима. Поновно протумачивши сликовито размишљање античких песника с романтичарског гледишта, узевши најбоље из стваралаштва својих претходника, победивши клишеје елегијског стила, он је створио свој властити поетски језик. Основно је својство пушкинске поезије постала његова изражајна снага и истовремено необична сажетост, лаконски израз[8]. Условно-меланколични стил који је обликовао између 1818. и 1820. под утицајем француских елегија и лирике Жуковског претрпео је озбиљан преобажај и стопио се с новим бајроновским стилом. Спајање старих, замршених и конвенционалних облика с романтичарском изражајношћу и интензитетом јасно су се очитовали у Кавкаском заробљенику[9]

Михајловско[уреди]

Пушкинов писаћи стол

Први је пут млади песник боравио овдје у лето 1817., те је, како је сам написао у једној од својих аутобиографија, био очаран „сеоским животом, руском бањом, јагодама и осталим, - међутим све ми се то свиђало кратко време“.[19]

Две године касније, након тешке болести, поново је овдје провео лето. У то је време написао песме Село и Домовому.

Полиција је 1824. пронашла Пушкиново писмо у којем је писао о одушевљењу „атеистичким учењем“. То је послужило као разлог за његов отпуст из службе 8. јула 1824..[5] Послали су га на имање његове мајке на којем је провео две године (до септембра 1826.) - што је најдужи Пушкинов боравак у Михајловском.

Убрзо након доласка у Михајловско дошло је до велике свађе с оцем, који је практично пристао на тајни полицијски надзор над властитим сином. Крајем јесени су сви рођаци Пушкина отпутовали из Михајловског[5].

Упркос бојазни пријатеља, осама на селу није била погубна за Пушкина. Без обзира на тешкоће, прва је михајловска јесен била успешна за песника, који је пуно читао, размишљао, радио[5]. Пушкин је често посећивао комшиницу по имању Прасковју Осипову у Тригорском и користио се њезином библиотеком[20] (њен је отац, масон, саборац Николаја Новикова, оставио велику збирку књига). Од михајловског прогонства и до краја живота с Осиповом и члановима њене велике породице повезивало га је пријатељство. У Тригорском је 1826. упознао романтичарског песника Јазикова, чије је стихове познавао од 1824.

Пушкин довршава песме започете у Одеси: Разговор с књижаром, у којој формулише свој професионални кредо, Мору - лирско размишљање о судбини човека епохе Наполеона и Бајрона, о окрутној власти историјских прилика над појединцем, поему Цигани (1827.), наставља да пише роман у стиховима. У јесен 1824. обнавља рад на аутобиографским записима, запостављенима на самом почетку у кишињевском раздобљу, те размишља о сижеју народне драме Борис Годунов (завршена 19. новембра 1825., објављена 1831.), пише шаљиву поему Гроф Нулин. Укупно је у Михајловском створио око сто дела.

У Тригорском 1825. сусреће нећакињу Осипове, Ану Керн (били су се упознали 1820. у Петрограду у салону породице Олењин), којој је, како се сматра, посветио пјесму Тренутка још се сјећам....

Месец дана након завршетка прогонства Пушкин се вратио „слободан у напуштену тамницу“ и провео у Михајловском око месец дана. Следећих је година песник повремено долазио туда, да се одмори од живота у граду и пише на слободи. У Михајловском је 1827. Пушкин започео роман Арапин Петра Великог.[21]

У Михајловском се песник такође упознао с билијаром, и, иако није постао познати играч, према успоменама пријатеља, руковао је штапом сасвим професионално.[22]

Након прогонства[уреди]

Орест Кипренски: Пушкин 1827.

У ноћи на 4. септембра 1826. у Михајловско је допутовао курир псковског гувернера Б. Адеркаса: Пушкин је у његовој пратњи био дужан да дође у Москву, где се у то време налазио Никола I, окруњен 22. августа.

Дана 8. септембра, одмах након доласка, Пушкин је био послат цару на личну аудијенцију. Разговор с Николом I се одржао у четири ока.[23] Песнику се након повратка јамчила лична протекција и ослобођење од обичне цензуре.

Управо се тих година у стваралаштву Пушкина појављује интерес за Петра I, цара-просветитеља. Он постаје јунак започетог романа о песниковом прадеде Ибрахиму Ханибалу и нове поеме Полтава. Унутар једног песничког дела (Полтава) песник је обединио неколико озбиљних тема: међусобних односа Русије и Еуропе, заједнице народа, среће и драме индивидуалца у позадини историјских догађаја. Према властитом признању, привукли су га „снажни ликови и дубока, трагична сена набацана на све те ужасе“.[24] Објављена 1829, поема нија наишла на разумијевање нити код читатеља, нити код критичара. У скици чланка Vozraženija kritikam 'Poltavy' Пушкин је писао:

Викицитати „Најзрелија од свих мојих приповести у стиховима је та у којој је све скоро оригинално (а ми се због тога само и мучимо, иако то још није ни најбитније), - 'Полтава', којој Жуковски, Гнедич, Дељвиг, Вјаземски дају предност пред свим што сам досад написао, 'Полтава' није била успешна[24].”

У то се време у стваралаштву песника назрео нови обрат. Трезвена историјска и друштвена анализа стварности сједињује се с разумевањем сложености света који нас окружује и који често измиче рационалном објашњењу, што испуњава његово стваралаштво осећајем уземиравајућег предосећаја, води према великом продору фантастике, рађа болна, каткада нездрава сећања, интензиван интерес за смрт.

У то је време након његове поеме Полтава однос критике и дела читатељске публике постао хладнији или критичнији.[25]

Године 1827. је била покренута истрага због песме André Chénier (написане још у Михајловском 1825.), у којој је био запажен одзив на устанак декабриста 1825.,[5] а 1828. влади је постала позната кишињевска поема Гаврилијада. Истрага је била прекинута по највишој заповести након разговора с Пушкином[5], међутим песник је био стављен под тајни полицијски надзор.

У новембру 1828. Пушкин упознаје московску лепотицу Натаљу Гончарову. Према властитом признању, заљубио се у њу на први поглед. Крајем априла 1829. Пушкин је запросио Гончарову преко пријатеља Фјодора Толстоја. Неодређени одговор девојчине мајке (као разлог је била наведена Натаљина младост) га је, према властитим речима, „излудио“. Отишао је да служи у војсци Паскевича, на Кавказ, где се у то време водио рат против Турске. Своје путовање је описао у путопису Путовање у Арзрум. На захтев Паскевича, који није хтио преузети одговорност за његов живот, оставио је активну војну службу, те је неко време живио у Тифлису (руски назив за Тбилиси).[26] Вративши се у Москву, код Гончарових је наишао на хладан дочек. Могуће је да се Натаљина мајка бојала његове репутације слободног мислиоца, његовог сиромаштва и страсти за игром[26].

Болдино[уреди]

Главни чланак: Болдинска јесен

Пушкин је осећао жељу за променама, те је, након поновне просидбе Натаље Гончарове 1830., која је била прихваћена, ујесен отпутовао у Болдино, нижњеновгородско имање својег оца, ради примања у власништво сусједног села Кистењева, којег је добио од оца као свадбени поклон. Због епидемије колере провео је у карантину три месеца, која су постала његово најпознатије стваралачко раздобље, у историји књижевности названо Болдинска јесен. Тада је настао читави низ дела као што су Приповести покојног Ивана Петровича Белкина (Белкинове приповести), Искуство драмских проучавања (Мале трагедије), последње главе Јевгенија Оњегина, Кућица у Коломни, Историја села Горјухина, Бајка о попу и о његову помоћнику Балди, неколико скица критичких чланака и око 30 песама.

Међу болдинским делима, међусобно различитим по жанру и основном тону, нарочито одударају прозни и драмски циклус. То су две крајности којима теже остала дела написана у три јесења месеца 1830.

Дела у стиховима из тог раздобља представљају све жанрове и обухваћају широки круг тема. Једно од њих, Мој, критичару тусти, тебе баш до суза... има заједничког с Историјом села Горјухина и толико је далеко од идеализације сеоске стварности да је први пут било објављено тек посмртно, у сабраним делима под промењеним називом (Каприз).[8]

Белкинове приповести су прве из довршених дела пушкинске прозе која су дошла до нас, стваралачка искуства која је често понављао. Године 1821. је формулирао основни закон својег прозног приповедања: „Тачност и краткоћа - ево првих врлина прозе. Она треба мисли и мисли - без њих прекрасни изрази ничему не служе“. Те приповеткаи су такође својеврсни мемоари обичног човека који, не проналазећи ништа значајно у својем животу, испуњава своје записе препричавањем прича које је чуо, које су га задивиле својом необичношћу. Приповетке ... су обилежиле обликовање Пушкина као прозаика, процес који је започео 1827. Арапином Петра Великог. Циклус је одредио даљи правац Пушкиновог стваралаштва, - последњих шест година свог живота се посвећивао већином прози и целом, дотад неразвијеном, уметничком прозном говору.[8][27]

Петроград (18311833)[уреди]

Пјотр Соколов: Пушкин 1931.

У то је време Пушкин активно суделовао у издавању "Књижевних новина" (које су излазиле од 6. јануара 1830. до 30. јуна 1831. у Петрограду) својег пријатеља А. Дељвига. Дељвиг је, припремивши прва два броја, привремено отпутовао из Петрограда и поверио часопис Пушкину, који је и постао уредник првих тринаест бројева.[28] Конфликт Књижевних новина с уредником полуслужбеног часописа Севернаја пчела Фадејем Булгарином, агентом тзв. трећег одела Личне канцеларије Његовог царског величанства, довео је, након издавања катрена Касимира Делавигна о жртвама Јулске револуције, до укидања часописа. [5]

У московској цркви Великог вазнесења код Никитских врата 2. марта 1831. Пушкин се венчао с Натаљом Гончаровом. Приликом размене прстена Пушкинов је пао на под, а затим му се угасила свећа. Он је пробледио и рекао: "Све су то лоши предзнаци!"[29]

Одмах након свадбе породица је кратко живела у Москви на Арбату (кућа бр. 53 према савременој нумерацији; данас музеј[30]). Тамо су супружници живели до средине маја 1831. када су, не дочекавши крај истека најма, отпутовали у престолницу, јер се Пушкин посвадио са свекрвом која се мешаља у њихов породични живоt.[26]

У лето је Пушкин иснајмио дачу у Царском селу. Овдје пише Писмо Оњегина, чиме коначно завршава рад над романом у стиховима, који је био његов „вјерн супутник“" током осам година живота.

Ново схваћање стварности, назначено у његовом стваралаштву крајем 1820-их, захтевало је исцрпно проучавање историје: у њој је било потребно пронаћи изворе главних питања савремености. Године 1831. добио је допуштење за рад у архивима. Пушкин је опет ступио у службу као „историчар“, добивши царски задатак да напише „Историју Петра“. Јаке епидемије колере и пољски устанак против руске власти 18301831, који су довели Русију на руб рата с Еуропом, песнику су представљали пријетњу руској државности. Јака власт у тим условима чини му се јамством спаса Русије - том су идејом надахнути његови стихови Пред гробницом светом..., Клеветницима Русије, Бородинска годишњица. Последње две пјесме, написане поводом освајања Варшаве, заједно с песмом В. Жуковског Staraja pesnja na novyj lad, биле су објављење у специјалној брошури Na vzjatije Varšavy, те су изазвале вишезначне реакције. Пушкин, који никада није био непријатељ било којег народа, који се дружио с Адамом Мицкјевичем, ипак се није могао посмирити с претензијама устаника на спајање литавских, украјинских и белоруских земаља.[31] Његови су пријатељи на различите начине примили одазив Пушкина на догађаје у Пољској: негативно Вјаземски и историчар Александр Тургењев. Вјаземски је записао 22. септембра 1831. у свом дневнику:

Викицитати „Пушкин им у својим стиховима: 'Клеветницима Русије' показује фигу из џепа. Он зна да они неће прочитати његове стихове, значи, неће одговарати на

„питања“ на које би лако одговорио чак и сам Пушкин. <…> И какво је то опет светогрђе повезивати „Бородино“ и „Варшаву“? Русија ће устати против овог безакоња.[32]

Пјотр Чадајев је пак упутио након појаве песама њиховом аутору одушевљено писмо, а његово су гледиште делили и прогнани декабристи[31] Уз то је Ф. Булгарин, повезан с трећим оделом, оптуживао песника за приврженост либералним идејама.

Почетком 1830-их проза у Пушкиновом стваралаштву почиње превладавати над поетичким жанровима. Белкинове приповедке (издане 1831.) нису имале успеха. Пушкин замишља велико епско дело - роман из епохе пугачовштине с јунаком-племићем који прелази на страну побуњеника. Замисао се на неко време зауставља због недовољног познавање те епохе, те започиње рад над романом Дубровски (18321833). Његов јунак, освећујући оца, којему су неправедно отели очевину, постаје разбојник. Племенити разбојник Дубровски је приказан романтично, док су остали ликови приказани реалистично[27]. Иако је основу сижеа преузео из савременог живота, током рада на роману он је све више добијао обележја традиционалног авантуристичког приповедања који се општенито не подудара с руском стварношћу. Могуће је да је, предвиђајући несавладиве проблеме са цензуром у вези с објављивањем романа, Пушкин напустио рад над њим, иако се ближио крају. Замисао о делу с темом пугачовског устанка га опет привлачи, те он, веран историјској тачности, привремено прекида проучавање Петровске епохе, истражује штампане изворе о Пугачову, упознаје се с документима о гушењу устанка Пугачова (сам „Предмет Пугачов“ је био строго поверљив и недоступан), а 1833. путује на Волгу и Урал да би лично видео места тих догађаја, чуо живе легенде о пугачовштини. Пушкин путује кроз Нижњи Новгород, Казањ и Симбирск у Оренбург, а отуда на Орал, низ древну реку Јаик, преименовану након сељачког устанка у Урал.

Пушкина су изабрали за члана Царске руске академије 7. јануара 1833. истовремено с песником и драматургом П. Катениним, прозаиком и драматургом М. Закоскиним, историчарем Д. Јазиковим и протојерејем А. Маловим.

У јесен 1833. враћа се у Болдино. Сада је Болдинска јесен Пушкина двоструко краћа него пре три године, али по важности је једнака Болдинској јесени 1830. За месец и по Пушкин довршава рад над Причом о Пугачову и Песмама западних Славена, започиње рад на приповедки Пикова дама, ствара романе Анџело и Бронзани коњаник, Бајку о рибару и рибици и Бајку о мртвој кнегињи и о седморици делија, песму у станцама Јесен.

Петроград (18331835)[уреди]

У децембру 1833. Пушкин се враћа у Петроград, осећајући потребу да промени живот и да се удаљи туторства двора.

Уочи 1834. године Никола I је дао својем историчару нижи дворски чин камерјункера. Према речима његових пријатеља, он се разбеснио због тога што се тај чин обично давао младим људима. Дана 1. јануара] 1834. Пушкин записује у свој дневник:

Викицитати „Трећег дана ми је дат чин камерјункера (што заиста не доликује мојим годинама). На двору су хтели да Н.Н. (Натаља Николајевна) плеше у Аничкову[26].”

Тада је пак било забрањено издавање Бронзаног коњаника. Почетком 1834. Пушкин је написао другу приповедку у прози - Пикову даму, те ју је изложио у часопису „Biblioteka dlja čtenija“ који је платио Пушкину брзо и у већем паушалу. Приповедка је била започета у Болдину, те је била намењена, по свој прилици, заједничком алманаху "Тројчатка" (Пушкина, В. Ф. Дојевског и Н.В. Гогоља).

Дана 25. јула 1834. Пушкин даје оставку с молбом да задржи право рада у архивима, које му је било потребно за Историју Петра. Као мотив су били наведени породични разлози и немогућност да стално борави у престоници. Молба није била прихваћена те је на тај начин Пушкин остао без могућности да настави рад. Послушавши савет Жуковског, Пушкин је опозвао молбу.[26] Касније је Пушкин замолио за допуштење у трајању од 3-4 године: у лето 1835. написао је свекрви да планира с целом породицом отпутује на село на неколико година. Међутим, молба му је била одбијена, а уместо тога му је Никола I предложио полугодишњи допуст и 10.000 рубаља, како је било речено - „као испомоћ“. Пушкин их није прихватио те је замолио за 30.000 рубаља под условом да их наплате из његове плате, чиме му је био дан допуст у трајању од четири месеца. На тај је начин Пушкин био неколико година унапријед везан за службу у Петрограду[26]. Тај износ није покривао ни половину Пушкинових дугова, с престанком исплате плате могао се само поуздати у приходе од књижевног рада, који су пак зависили о потражњи читалаца. Крајем 1834. - почетком 1835. изашло је неколико сабраних издања дела Пушкина: пуни текст Јевгенија Оњегина (у раздобљу од 1825. до 1832. роман је излазио у деловима), збирке песама, приповетке, поема, међутим, све се разилазило с трудом. Критика је већ отворено говорила о опадању његовог талента, о крају његове епохе у руској књижевности. Две су јесени - 1834. година (у Болдину) и 1835. година (у Михајловском) биле мање плодоносне. Трећи је пут песник дошао у Болдино ујесен 1834. због проблема на имању, те је тамо провео месец дана, написавши само Бајку о златном петлићу. У Михајловском је Пушкин наставио да ради над Сценама из витешких времена, Египатским ноћима и написао песму Ја посетих опет....

Широј је публици, којој је било жао због опадања његова талента, било непознато да његова најбоља дела нису била пуштена у штампу, да је тих година трајао сталан интензиван рад над великим замислима: Историјом Петра, романом о пугачовштини. У стваралаштву песника су се назреле радикалне промене. Пушкин-лиричар тих година постаје првенствено песником за себе. Упорно експериментира с прозним жанровима који га у потпуности не задовољавају, остају у замислима, скицама, обрисима, тражи нове облике књижевности.

„Савременик“[уреди]

Prema rečima S.A. Sobolevskog:

Викицитати „Мисао о великом периодичном издању које би се тицало, веројатно, свих главних страна руског живота, тежња да посредно служи домовини својим пером, окупирали су Пушкина готово непрекидно посљедњих десет година његове краткотрајне каријере... Прилике су му сметале, те је тек 1836. успео испословати право на издавање „Сувременика“, но у опсегу врло ограниченом и скученом.[33]

Од укидања Књижевних новина борио се за право на властито периодично издање. Није успио да оствари замисли новина (Дневник), различитих алманаха и зборника, часописа Severnyj zritelj, којег је требао да уређује В.Ф. Одојевски. Одојевски и Пушкин су имали намеру од 1835. да издају Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Године 1836. је добио једногодишњу дозволу за издавање алманаха. Пушкин се такође надао приходу који би му помогао да исплати најхитније дугове. Часопис основан 1836. године добио је назив Савременик. У њему су била објављивана дела самог Пушкина, а такође Н.В. Гогоља, Александра Тургењева, В. Жуковског, П. Вјаземског.

Ипак, часопис није имао успеха код читалаца: на нови тип озбиљног периодичног издања, посвећеног актуалним проблемима, о којима се према потреби говорило у алузијама, руска се публика тек требала навикнути. Часопис је имао свега 600 претплатника чиме је донео губитке свом издавачу будући да није покривао ни трошкове штампања ни хонораре сарадника. Два задња тома Савременика Пушкин је више од пола испунио властитим делима, углавном анонимно. У четвртом тому часописа објављен је, коначно, роман Капетанова кћи. Пушкин је могао да изда роман као посебну књигу, чиме би му донео потребну зараду. Међутим, ипак је одлучио да изда Капетанову кћер у часопису те није могао рачунати на истовремено објављивање посебне књиге, јер је у то време то било немогуће. Роман је веројатно био издан у часопису под утицајем Крајевског и издавача часописа који су се бојали његовог неуспеха. Читаоци су благонаклоно дочекали Капетанову кћер, али Пушкин није дочекао одазиве одушевљених критичара на свој задњи роман. Без обзира на финанцијски неуспех, Пушкин се до задњег дана бавио издаваштвом, „надајуће се да ће, упркос судбини, наћи и одгојити својег читаоца“[33].

Раздобље 18361837.[уреди]

У прољеће 1836. године након тешке болести преминула је Надежда Осиповна. Пушкин је, зближивши се с мајком последњих дана њеног живота, тешко подносио тај губитак. Стицајем околности он је једини из целе породице пратио њено тело до места сахране у Светим горама. То је била његова задња посета Михајловском. Почетком маја је због издавања и рада у архивима допутовао у Москву. Надао се сурадњи између Савременика и аутора часописа Moskovskij nabljudatelj. Међутим, Јевгениј Баратински, Михаил Погодин, Алексеј Хомјаков, Степан Шевирјов се нису журили с одговором, индиректно га одбијајући. Уз то се Пушкин надао сарадњи с Бјелинским, који је био у конфликту с Погодиним. Посетивши архиве министарства спољних послова, уверио се да ће рад с документима из петровског раздобља трајати неколико месеци. На захтјев супруге, која је била у високом ступњу трудноће, Пушкин се крајем маја вратио у Петербург.

Према сећањима француског издавача и дипломате François-Adolphea Loève-Veimarsa, који је у лето 1836. боравио као гост код песника, Пушкин је био одушевљен Историјом Петра, поделио је с гостом резултате истраживања архива и изразио бојазан да читатељи неће прихватити књигу у којој ће цар бити приказан „таквим какав је био првих година своје владавине, када је гњевно жртвовао све због свог циља“. Сазнавши да Loève-Veimarsa занимају руске народне песме, Пушкин је за њега превео једанаест песама на француски језик. Према мишљењу стручњака који су их проучавали, превод је био направљен беспријекорно.[34]

У лето 1836. Пушкин ствара свој задњи песнички циклус који назива према месту настанка - Каменоостровски циклус (према дачи на петроградском Каменом острву). Тачан састав циклуса песама је непознат. Могуће је да су биле намењене објављивању у Сувременику, али Пушкин је одустао од тога, предвиђајући проблеме са цензуром. Три дела која несумњиво припадају овом циклусу повезана су темама из Еванђеља. Општи сиже песама Оци пустињаци и непорочне жене, Как с древа сорвалс'а и Мирскаја власт' је Велика недеља коризме.[35] Још је једна песма из циклуса - Из Пиндемонти лишена хришћанске симболике, међутим, наставља размишљања песника о дужностима човека који живи на свету са собом и онима који га окружују, о издаји, о праву на физичку и духовну слободу. По мишљењу Вадима Старка:

Викицитати „U ovoj pjesmi formuliran je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.".[34]

У циклус су, веројатно, улазили Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, катрен Naprasno ja begu k Sionskim vorotam и, на крају, (неким истраживачима се оспорава та претпоставка) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... - као увод или, према другим верзијама, финале, - песнички завјештај Пушкина.

Смрт[уреди]

Бесконачни преговори са сваком о расподели имања након мајчине смрти, бриге о издаваштву, дугови и, најважније, јавно удварање гардиста царске коњичке гарде Георгеса Деантса његовој супрузи, које је изазвало оговарање у друштву, били су узрок песникове потиштености у јесен 1836. Дана 3. децембра је његовим пријатељима (Вјаземскима, Карамзинима, Јелизавети Хитровој, Владимиру Соллогубу, Россетијима, Михаилу Вијељгорском и, по свој прилици, Н. Скалон[34]) била послата анонимна пасквила с увредљивим алузијама упућенима Натаљи Николајевној. Пушкин је, дознавши о писмима следећег дан, био уверен да су она дело Деантеса и његовог очуха Луиса Хичерена. Навече 4. децембра Пушкин је изазвао Деантеса на двобој. Хичерена је (након два сусрета с Пушкином) добио одгоду двобоја на две недеље. Напорима пријатеља и, првенствено, Жуковског и тетке Натаље Николајевне, Јекатерине Загрјажске, успело им је спрече двобој. 17. децембра Деантес је запросио сестру Натаље Николајевне Јекатерину Гончарову. Исти је дан Пушкин послао својем секунданту Владимиру Соллогубу писмо у којем одустаје од двобоја[26]. Међутим брак није решио конфликт. Деантес је Натаљу Николајевну, сусревши се јавно с њом, прогонио. Шириле су се гласине о томе да се Деантес оженио Натаљином сестром да спаси њезин углед. Према сведочанству Константина Данзаса, Натаља је предлагала Пушкину да на неко време напусти Петроград, али он је, „изгубивши стрпљење, одлучио да поступи другачије“[26]. Пушкин је послао 26. јануара 1837. Луису Хичерену „крајње увредљиво писмо“[26]. Једини је одговор на њега могао бити изазов на двобој, а Пушкин је то знао. Добио је службени позив на двобој од Хичерена, којег је одобрио Деантес истог дан преко аташеа француског велепосланства виконта Адолфа де Саинт-Симона Деарчијака. Будући да је Хичерен био велепосланик стране државе, није могао изаћи на двобој, јер би то значио сигуран крај његове каријере.

Двобој с Деантесом се одржао 27. јануара на Црној реце. Пушкин је био рањен: метак му је пробио кук и продро у трбух. У то је време таква врста рањавања била смртоносна. Пушкин је за то дознао од дворског лечника Николаја Арендта који, попуштајући његовим молбама, није скривао истину.

Прије смрти је Пушкин, доводећи у ред своје послове, размењивао поруке с царем Николом I. Поруке су преносила два човека: Василиј Жуковски (песник, у то време учитељ наследника пријестоља, будућег цара Александра II) и Николај Арендт (дворски лекар цара Николе I, и Пушкинов лекар).

Песник је молио за опрост због нарушавања царске забране двобоја... чекам царску реч да умрем спокојно...

Цар:

Викицитати „Ако нам Бог не заповиједа да се више виђамо на овоме свету, шаљем ти свој опрост и задњи савет да умреш као хришћанин. О жени и деци се не брини, ја ћу их имати на бризи.”

(Сматра се да је ову поруку предао Жуковски.)

Никола I је видео у Пушкину опасног „вођу слободних мислиоца“ (били су ограничени народни говори у знак сећања на песника), те је касније уверавао да је он „с тешком муком довео Пушкина до хришћанске смрти“, што није одговарало стварности: још пре примања цареве поруке Пушкин је, дознавши од лекар ада је његова рана смртоносна, послао по свештеника да се причести. Дана 29. јануара (10. фебруара) у 14 сати и 45 минута Пушкин је умро од перитонитиса.

Никола I је испунио дана обећања: платио је његове дугове, имање Пушкинова оца под хипотеком очистио од дугова, удовици доделио пензију, а кћери давао примања до удаје, синове је школовао за пажеве и давао 1500 рубаља за њихово образовање до ступања у службу, Пушкинова дела издао о државном трошку у корист удовице и деце, те им једнократно исплатио 10000 рубаља.

Поштујући Пушкинову жељу, сахранили су га у фраку, а не у камерјункерском мундиру[34]. Опело, одређено у Исакијевској катедрали, служено је у Коњушенној цркви. Церемонији је присуствовало пуно људи, а у цркву су улазили с позивницом.

Викицитати „Било је, по обичају, и апсурдних одлука. Народ су преварили: рекли су да ће служити опело у Исакијевској катедрали, - тако је писало на позивницама, - међутим, тело су из стана изнели ноћу, потајно, те је оно положено у Коњушенној цркви. Универзитет је примио упутство да професори не напуштају своје катедре и да студенти буду присутни на предавањима. Нисам се суздржао, те сам изразио начелнику свој очај поводом тога. Руси не могу оплакивати својег суграђанина који им је исказао част својим постојањем! (Из дневника Александра Никитенка).[34]

После су ковчег спустили у подрум, где се налазио до отпремања у Псков. Тело је пратио Александар Тургењев. У писму губернатору Пскова, А. Пешчурову, А. Мордвинов је по налогу А. Бенкендорфа и цара указивао на потребу да се забрани „свака лична изјава, сваки сусрет, једном речју свака церемонија, осим онога што се према нашем црквеном обреду врши при сахрани тела племића“[34]. Александар Пушкин је сахрањен на територији Свјатогорског манастира Псковске губерније. У августу 1841., према одлуци Н.Н. Пушкине, на гробу је био постављен надгробни споменик, рад кипара Александра Пермагорова (17861854).[36]

Пушкинови потомци[уреди]

Од четверо Пушкинове деце само је двоје оставило потомство - Александар и Натаља. Потомци песника данас живе по целом свету: у САД, Енглеској, Немачкој, Белгији. Око педесет потомака живи у Русији, укључујући лекарку Татјану Ивановну Лукаш, чија је прабака (Пушкинова унука) била удана за унука брата Гогоља. Данас Татјана живи у Клину.[37]

Изабрана дела[уреди]

Пушкинова кућа у Москви.

Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820—1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.

Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824—1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Eвгенија Оњегина је издао 1833. године.

Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1831, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Галерија[уреди]

Пушкин на графиту

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Enciklopedija Krugosvet, Puškin, Aleksandr Sergejevič, preuzeto 29. 11. 2012.
  2. Vinogradov, V.V., Tomaševskij, B., Voprosy jazyka v tvorčestve Puškina, u: Puškin: Issledovanija i materialy, AN SSSR, 1956., str. 126-184
  3. Lukomskij, V.K., Arhivnyje materialy o rodonačaljnike Puškinyh - Radše // Puškin: Vremennik Puškinskoj komissii / AN SSSR, 1941., br. 6., str. 398-408, 398
  4. Stark, V.P., Puškiny v "Istorii Petra" i "Istorii Pugačova" // Puškin: Issledovanija i materialy, RAN, Nauka, 2004., tom XVI/XVII., str. 188-197
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 Lotman, J., Aleksandr Sergejevič Puškin: Biografija pisatelja, u: Puškin: Biografija pisatelja; Statji i zametki, 1960-1990: "Jegenij Onegin", Iskusstvo-SPB, 1995.
  6. 6,0 6,1 6,2 Ašukin, N.S., Puškinskaja Moskva, Akademičeskij projekt, 1998., ISBN 5-7331-0123-7
  7. Russia Today, Prošlost Rusije: Rodoslovno stablo A. Puškina (do 5. generacije)
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Blagoj, D., Stihotvorenija Puškina, u: Sobranije sočinenij A.S. Puškina v 10 tomah, Goslitizdat, 1959.
  9. 9,0 9,1 9,2 Vinogradov, V., Stilj Puškina, OGIZ, 1941.
  10. Vjazemskij, P.P., Aleksandr Sergejevič Puškin po dokumentam Ostafjevskogo arhiva i ličnym vospominanijam, 1826-1837, Akademičeskij projekt, 1880.
  11. Zykov, D.S., Pis'mo k sočinitelju kritiki na poemu "Ruslan i Ljudmila", Syn otečestva, 1820., tom 64, br. 38
  12. , Puškin, A.S., Pis'mo Puškinu L.S., 24 sentjabrja 1820 g. Iz Kišineva v Peterburg, Puškin A.S., Polnoje sobranije sočinenij: V 10 t. Nauka, Leningrad, 1979, tom 10., str. 18
  13. Puškin A.S., Bahčisarajskij fontan, 1821-1823 // Puškin, A.S., Polnoje sobranije sočinenij: V 10 t. - Nauka, Leningrad, 1977.-1979., tom 4, Poemy. Skazki, 1977., str. 131-150., u pril.: Vypiska iz "Putešestvija po Tavride" I.M. Muravjeva-Apostoa; Otryvok iz pis'ma, str. 150.
  14. Krimologija, Puškin, Aleksandr Sergejevič, preuzeto 9. prosinca 2012.
  15. Serkov, A., Russkoje masonstvo. 1731-2000, u: Enciklopedičeskij slovar', ROSSPEN, Moskva, 2001, ISBN 5-8243-0240-5
  16. Pushkin.niv.ru, Zapis': 4 maja byl ja prinjat v masony, Dnevnici Puškina, preuzeto 10. prosinca 2012.
  17. Ruski biografski rječnik (Rječnik Polovcova), tom 15, str. 281
  18. Novosti literatury, 1824.
  19. Bondi, S., Roždenije relizma v tvorčestve Puškina, u: O Puškine: Statji i issledovanija, Hudožestvennaja literatura, Moskva, 1978
  20. Vacuro, V.E., Gilleljson, M.I., Iezuitova, R.V., Lekvocič, J.L., Kommentarii // Puškin v vospominanijah sovremennikov, Akademičeskij projekt, Sankt Peterburg, 1998, tom 1, str. 439-524
  21. Lib.ru, Vuljf Aleksej Nikolajevič, Dnevniki 1827-1842 gg.
  22. Avdejenko, S., Ot borta!, Novoje vremja, 19. listopada 2009
  23. Blagoj, D., Tvorčeskij put' Puškina (1826-1830), Sovetskij pisatelj, Moskva, 1978., str. 13-14
  24. 24,0 24,1 A.S. Puškin. Sobranije sočinenij v desjati tomah, Goslitizdat, 1959.
  25. Ruski biografski rječnik, ur. A.A. Polovcov, tom 15, str. 282-283.
  26. 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 26,6 26,7 26,8 Obodovskaja, I., Dementjev, M., Natalja Nikolajevna Puškina. — 2., Sovetskaja Rossija, Moskva, 1987.
  27. 27,0 27,1 Blagoj, D., Dramaturgija. Proza // A.S. Puškin. Dramaturgija. Proza, Pravda, Moskva, 1981, str. 10.
  28. Šilova, N.L., Književne novine, Petrozavodski univerzitet, preuzeto 24. prosinca 2012.
  29. Penjkovskij, A., Nina: kuljturnyj mif zolotogo veka ruskoj literatury v lingvističeskom osveščenii, Indrik, 2003., str. 491, ISBN 5-85759-206-2
  30. Državni muzej A.S. Puškina: Stan-muzej A.S. Puškina na Arbatu, preuzeto 27. svibnja 2013.
  31. 31,0 31,1 Rajevski, N.A., Portrety zagovorili, u: Izbranoje, Hudožestvenaja literatura, Moskva, 1978
  32. Vjazemskij, P.A., Zapisnyje knižki 1813-1848, 1963.
  33. 33,0 33,1 Citati prema knjizi Poslednij god žizni Puškina, Pravda, 1988.
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 34,4 34,5 Последниј год жизни Пушкина, составленије, вступитељњје очерки и примечанија В.В. Кунина, Правда, 1988.
  35. Fomičev, S., Poslednij liričeskij cikl Puškina, Vestnik Puškinskoj komissii, Nauka, Leningrad, 1985.
  36. Gdalin, A.D., Ivanova, M.R., Novyje fakty k istorii sooruženija nadgrobnogo pamjatnika A.S. Puškinu, Vremennik Puškinskoj komissii, Nauka, Sankt Peterburg, 2004., br. 29., str. 350-358.
  37. Borisova, P., Itak, ona zvalas' Tatjana, Permskije novosti, 29. veljače 2008., preuzeto 2. 2. 2012.

Литература[уреди]

  • Blagoj, D., Stihotvorenija Puškina, u: Sobranije sočinenij A.S. Puškina v 10 tomah, Goslitizdat, 1959., str. 525-526
  • Vas'kin, A.A., Ja ne ljublju moskovskoj žizni, ili Čto ostalos' ot puškinskoj Moskvy, Kompanija Sputnik, 2010., ISBN 978-5-9973-0599-4
  • Volovič, N.M., Puškinskije mesta Moskvy i Podmoskovja, Moskovskij rabočij, 1979.
  • Granovskaja, N.I., Jesli jehat' vam slučits'a..., Lenizdat, 1989.
  • Ivanov, V.N., Aleksandr Puškin i jego vremja, Molodaja gvardija, 1977.
  • Puškin, A.S., Sočinenija; V 10 t., Izd. A.S. Suvorina, 1887.
  • Letopis života i stvaralaštva A.S. Puškina: 1799-1826/ Sast. M.A. Cjalovskij, Slovo, 1991., ISBN 5-85050-242-4
  • Последниј год жизни Пушкина, составленије, вступитељњје очерки и примечанија В.В. Кунина, Правда, 1988.
  • Kniga v Rossii do serediny XIX veka/ Ur. A.A. Sidorova, S.P. Luppova, BAN SSSR, 1978.
  • Državna povijesna knjižnica, 500 novyh ostrot i kalamburov Puškina, ur. A. Kručonih, Izd. autora, 1924.
  • Lotman, J.M., Aleksandr Sergejevič Puškin: Biografija pisatelja, u: Puškin: Biografija pisatelja; Statji i zametki, 1960-1990; "Jevgenij Onegin", Iskusstvo-SPB, 1995., str. 21-184
  • Ryskin, J.I., Časopis A.S. Puškina "Suvremenik": 1836-1837, 1967.
  • Ščogolev, P.J., Zlj rok Puškina: On, Dantes i Gončarova, Algoritm, Eksmo, 2012., . ISBN 978-5-699-55039-5.
  • Binyon, T. J. (2002) Pushkin: A Biography. London: HarperCollins ISBN 0-00-215084-0; US edition: New York: Knopf, 2003 . ISBN 1-4000-4110-4.
  • Yuri Druzhnikov (2008) Prisoner of Russia: Alexander Pushkin and the Political Uses of Nationalism, Transaction Publishers . ISBN 1-56000-390-1.
  • Dunning, Chester, Emerson, Caryl, Fomichev, Sergei, Lotman, Lidiia, Wood, Antony (Translator) (2006) The Uncensored Boris Godunov: The Case for Pushkin's Original Comedy University of Wisconsin Press . ISBN 0-299-20760-9.
  • Feinstein, Elaine (ed.) (1999) After Pushkin: versions of the poems of Alexander Sergeevich Pushkin by contemporary poets. Manchester: Carcanet Press; London: Folio Society . ISBN 1-85754-444-7.
  • Pogadaev, Victor (2003) Penyair Agung Rusia Pushkin dan Dunia Timur (The Great Russian Poet Pushkin and the Oriental World). Monograph Series. Centre For Civilisational Dialogue. University Malaya. 2003, . ISBN 983-3070-06-X.
  • Vitale, Serena (1998) Pushkin's button; transl. from the Italian by Ann Goldstein. New York: Farrar, Straus & Giroux . ISBN 1-85702-937-2.
  • Телетова, Н. К. (Teletova, N. K.) (2007) Забытые родственные связи А.С. Пушкина (The forgotten family connections of A. S. Pushkin). Saint Petersburg: Dorn OCLC 214284063
  • Wolfe, Markus (1998) Freemasonry in life and literature. Munich: Otto Sagner ltd. . ISBN 3-87690-692-X.
  • Wachtel, Michael. "Pushkin and the Wikipedia" Pushkin Review 12–13: 163–66, 2009–2010
  • Jakowlew, Valentin. "Pushkin's Farewell Dinner in Paris" (Text in Russian) Koblenz (Germany): Fölbach, 2006, ISBN 3-934795-38-2.
  • Galgano Andrea (2014). The affective dynamics in the work and thought of Alexandr Pushkin, Conference Proceedings, 17th World Congress of the World Association for Dynamic Psychiatry. Multidisciplinary Approach to and Treatment of Mental Disorders: Myth or Reality?, St. Petersburg, May 14–17, 2014, In Dynamische Psychiatrie. Internationale Zeitschrift für Psychotherapie, Psychoanalyse und Psychiatrie – International Journal for Psychoanalysis, Psychotherapy, and Psychiatry, Berlin: Pinel Verlag GmbH, 1-3, Nr. 266-268, 2015, pp. 176–191.

Спољашње везе[уреди]