Henrik II Pjast

Henrik II Pjast
Henrik II Pjast
	Henrik II Pjast
Lični podaci
Datum rođenja	1196/1204.
Mesto rođenja	Krakov,
Datum smrti	9. april 1241.
Mesto smrti	Legnica,
Grob	Katedrala Svetog Vinsenta i Jakova
Porodica
Supružnik	Ana Pšemisl
Potomstvo	Constance of Wrocław, Bolesław II Rogatka, Mieszko, Duke of Lubusz, Henry III the White, Konrad I, Duke of Głogów, Elizabeta od Vroclava, Ladislaus of Salzburg
Roditelji	Henrik I Pjast; Jadviga Andehs
Dinastija	Pjastovi
Veliki vojvoda Poljske
Period	1238−1241
Prethodnik	Henrik I Pjast
Naslednik	Konrad Pjast

Henrik II Pjast, zvani Pobožni (1196/1204 - 9. april 1241, Legnica), bio je veliki vojvoda Poljske (1238—1241). Otac mu je bio regent kraljevića Boleslava i pravi kralj, bradati Henrik I Pjast, a majka mu je bila Jadviga Andehs, kćerka grofa Istre, Bartolda Andehsa.

Henrik je bio čovek posvećen Bogu, bio je dobročinitelj i kao hrabri i odani Hrstosov vojnik je hrabro prkosio Tatarima i od Tatarske ruke je i poginuo.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Oko 1213. godine, Henrik se sukobio sa bratom Konradom Kovrdžavim, kod Studenca, jer su Konradu roditelji davali prednost. U toj bici su Henrikovi nemački vitezovi odneli pobedu, ali Konrad je izbegao susret s bratom, jer je pobegao.

Posle toga se, 1216. godine, oženio Anom Pšemisl, Bohemijskom princezom.

Henrik je posle toga zajedno sa ugarskim kraljem Andrijom II, iz Splita, 1217. godine, krenuo u krstaški rat, ali se nakon opsade Damijete, 1218. godine, vratio natrag.

Otac ga je oko 1222. godine imenovao za svog savladara, a 1228. porazio je plemića Konrada Mazovskog, koji je leta 1228. godine pokušao osvojiti Krakov, u bici na Steni.

Konrad je zbog toga, na pregovorima sa krakovskim baronima, u Spitkovici, početkom 1229. godine zarobio tvrdoglavog Henrika, jer se plašio njegove moći, i zatvorio ga u Plocku. Konrad je posle toga osvojio Sandomjež.

Posle toga su u leto Rusi provalili u Poljsku. Njihove čete su opljačkale Vojomu i stigli su do Miliča, Starograda i Vroclava. Potom su s se vratili sa velikim plenom, posebno opljačkavši Mazoviju, jer tamošnji Poljaci nisu hteli da se bore.

Za vreme tih pljački stigla je u Plock, Henrikova supruga, Jadviga, da pregovara sa Konradom o Henrikovom puštanju i tada je dogovorena cena za otkup, otkup je isplaćen i Henrik pušten.

Septembra 1230. godine Henrik je zajedno sa ocem učestvovao u ekspediciji protiv oblasti Lubuš.

Mir između Konrada i Henrika je, ipak, nastupio tek u avgustu 1234. godine promenom granice na reci Varti.^{[traži se izvor]}

Titularni knez Velikopoljske[uredi | uredi izvor]

Godine 1233. velikopoljski vitezovi su proglasili Henrika Poboćnog i njegovog oca za svoje vladare.

U julu/avgustu 1233. godine njih dvojica nisu uspeli osvojiti Kališ, pa su 21. jula/oktobra sklopili, sa Velikopoljskom, mir.

U leto 1234. godine rat se nastavio prodorom oca i sina u Velikopoljsku, ali je 22. septembra sklopljen sporazum, kojim se, Velikopoljska, odriče Pizdrske, Kališa, Poznanja, Srecke, Ruckia i Santoke, kao i zamka Biečova, dvoraca Srema i Bnina. Taj mir je potvrdio papa 26. juna 1235. godine.

Posle toga je Henrik Pobožni postao jedini titularni knez Velikopoljske, jer se njegov otac odrekao te titule.

Dana 22. septembra je počela i ekspedicija protiv Barnija od Pomeranije u kojoj je do zime osvojene oblasti cedainska i kiniecka, ali je Barni te oblasti povratio 1238. godine.

Prvi pruski krstaški rat[uredi | uredi izvor]

Kada je markgrof Magdeburga bio u Helmnu, pošto još nije ispunio obećanje da će se oženiti, došli su kod njega da ga opomenu mnogi poljski plemići: Konrad Mazovski, vojvoda Krakova, Henri od Vroclava, Vladislav Velikopoljski, Barni Pomeranijski, sa bratom Samborom...

Da bi ih naterao da ga ostave na miru, markgrof je napao Prusku i osvojio jedan pruski grad.

Posle te pobede formirana je krstaška vojska (u kojoj je se nalazio Henrik Pobožni) od nekoliko desetina hiljada ljudi, 23. januara 1235. godine, da bi iskoristila to što su reke bile zaleđene, i ona je osvojila oblast Rezji i prodrla do reke Dzierzgona, gde ih je čekala pruska vojska, sa nešto više od 5 000 ljudi, spremna za bitku.

Bitka je počela hrabrim jurišem pruskih vitezova, pa su se krstaši razbešali, ali vojvoda od Pomeranije i njegov brat su imali iskustva u ratu s Prusima pa su nastavili da se bore i opkolivši Pruse doneo je krstašima pobedu. Tom prilikom je ubijeno 5 000 Prusa i tom pobedom je rat i završen, a vojska je 26. februara raspuštena.

Dana 22. juna iste godine papa je izdao bulu kojom je krstaše uzeo pod zaštitu.^{[traži se izvor]}

Rat protiv Velikopoljskom[uredi | uredi izvor]

Velikopoljski vitez Borživoj je uz podršku biskupa Pavla Poznanjskog pljačkao pogranična sela i došao do grada Srema, gde ga je Pavle želeći da pokaže da ne podržava Borživoja anatemisao. Borživoje je i pored te anateme, zbog podmićivanja stražara i panike među gradskom posadom, osvojio grad i ubio njegovog guvernera. Kada je Vladislav Velikopoljski saznao za to on ga je dao pogubiti.

Ipak Henrik je bacio svu krivicu na Vladislava, pa ga je Henrik napao i opseo Gnjezno, koju je branila veteranska posada, uz podršku Saksonsije. Henrik je u ovoj bici do nogu potučen, proteran sa Velikopoljskih teritorija i vratio se u Šleziju.

U proleće 1237. godine Henrik ponovo objavljuje rat Velikopoljskoj u kome gubi dvorac Pobzin, ali dobija oblasti Lacki i Giec

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

Dana 19. marta 1238. godine Henrik Bradati je umro, a Henrik pobožni ga je nasledio u Šleziji, Poljskoj i Malopoljskoj. Tada se javlja novi plemić, moćni Mješko II Debeli, nezavistan od Opole i Raciborza, ali ga Henrik ne prihvata za plemića nezavisnog od Opole i Raciborza

Rat protiv Svetog rimskog carstva[uredi | uredi izvor]

Za vreme Henrikove vladavine nastavilo se jačanje Nemaca U Poljskoj. Oni su već 1238. godine osvojili Santok, ali ga je Poljskoj vratio Henrik.

Nadbiskup Magdeburga, Vilbrand je 1239. godine opseo grad Lebus, ali je prilikom opsade izgubio veliki broj ljudi i morao je da je napusti opsadu.

Nemci su potom povratili Santok, ali nisu držali tvrđavu. Kad su pokušali da je osvoje bili su poraženi i proterani iz Santoka.^{[traži se izvor]}

Kazimir Kujavski[uredi | uredi izvor]

Knez Kazimir Kujavski, sin Konrada Mazovskog, oženio se ćerkom Henrikove žene, sa kojom je bio na petom stepenu srodstva. Kazimir je, zbog toga, od Henrika dobio neke posede.

Mongolska najezda[uredi | uredi izvor]

Februar[uredi | uredi izvor]

U januaru 1241. godine, izvanrednom brzinom Batu-kan dolazi do Poljske i pustoši dva naselja u to vreme u Poljskoj, grad Lublin i Zavihost i susedne okruge i zemljišta, zarobljavavši i muškarce i žene, poljske i rusinske narodnosti. Pošto su poljske reke Bug i Visla bile zaleđene Mongoli (Tatari) pod vođstvom generala Bajdara i Kadan, sina velikog kana, stižu do Sandomježa, tesno opsedajući grad sa svih strana. Pošto su ga osvojili, 13. februara, Tatari su ubili gradskog biskupa, sve sveštenike kaluđere i đakone, kao i cistercitske monahe i sve ljude i žene koji su branili grad. Poklani su i starci i deca, dok se samo nekoliko ljudi spasilo begom u Krakov.

Tatari su tada prodrli do grada Polanieca, na Čarnoj reci, i postavili su logor u selu Tursko-Velke, kada ih je napao Vladimir, vojvoda Krakova sa 1 500 vitezova, koji su došli u pomoć Sandomježu. U bici su za divnu čudo Vladimirovi ljudi pobili čak 1 000 Tatara! Ta šačica je na kraju, ipak, poražena i pobijeno je 800 poljskih vitezova, dok se Vladimir spasao.

Istog dana Kadan je sa 10.000 ljudi naišao na treći otpor tog dana i to kod sela Terčeka, gde je uspeo da lako porazi Poljake i nastavi prodor u Poljsku.

Mart[uredi | uredi izvor]

Tatari su kad su dobili pojačanje nastavili prodor, i to im je cilj bio Krakov, prestolnica Malopoljske. U zoru, ponedeljka, 18. marta Bajdaova konjica je naišla na žestok otpor kod grada Hmjelnjika, koji je vodio Vladimir i vojvoda Sandomježa, Pakoslav, uz koje je bilo samo nekoliko hiljada ljudi. U Poljskoj vojsci je, posle borbe, bilo mnogo palih za odbranu vere i otadžbine, a među njima su bili Vladimir i Pakoslav, ali mali deo vojske je preživeo, jer je pobegao u šume.

Sutradan su Poljaci pretrpeli još jedan poraz kod Tarzkova.

Dana 20. marta je došlo do bitke kod Raćiboža, gde je rađiboški i opolski knez, Mješko II Debeli, pobedio malobrojne Mongole i pobio njih 400.

Dana 28. marta Tatari su stigli pred napušteni Krakov iz koga je u šume pobegla čitava njegova populacija. Batu-kan je taj grad dao spaliti opustošiti i razoriti. Tom prilikom je veći deo grada uništen. Tada je Batu-kan čuo za drugi važan poljski grad, Vroclav.

Posle tog poraza Poljaci su na Odri srušili sve mostove da neprijatelj ne bi prelazio reku. Čak su gradili i brane da bi se reka izlila i usporila Tatare. Knez Mstislav Kazimirovac se sukobio sa malom trupom Tatarima, koja je prešla Odru, ali je suzbijen i pobegao je u Vroclav, Henriku.

April[uredi | uredi izvor]

Na to je u Poljskoj zavladao strah i panika. Vroclav je bio snabdeven hranom, kao da su Tatari išli pravo na njega. Pored toga cela Henrikova riznica, mnogo vitezova i ljudi. Svi vitezovi su se nalazili u gradskoj tvrđavi dok su seljaci branili gradske bedeme. Tada je sva hrana sa nekretninama transportovana do zamka.

Prvih dana aprila Poljaci iz Šlezije i Malopoljske predvođeni Vladislavom Opolskim pružili su otpor Mongolima kod Opole, ali su poraženi.

Početkom aprila Tatari spalili grad i opseli dvorac, ali nisu ni jednom pokušavali da ga osvoje. Poljak, Časlav, član reda propovedanja i prvi iguman manastira Svetog Vojka se sklonio u Vroclav. Prema jednoj hronici Bog je čuvši plač hrišćana, pomogao vitezovima da odbrane grad.

Reforme[uredi | uredi izvor]

Za vreme Henrikove vladavine su, kao i kod većine poljskih vladara održavani su sabori da bi se reformisala država. U ovom slučaju to je samo jedan sabor:

U Bobrovnikacu, 17. avgusta 1238. godine, kada je Violi vojvotkinji od Kališa i Rudzka dozvoljeno da sa svojim sinovima, plemićima: Vladislavom i Klimentom deli sela Lubnicu i Konarzev, kod Sroda.

Pored toga održavani su i kongresi, kojima su se određivale granice između feudalaca. U ovom slučaju to je samo jedan kongres:

U Bobrovnikacu, 17. avgusta 1238. godine, kada su određene granice između Viole i njenog sina Vladislava, na Vladislavljev štetu.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Dana 9. aprila, 14 000 Tatara, pod vođstvom Orda-kana, Kadana i Bajdara, su opseli grad Legnicu, čiji zamak je branilo više hiljada dobro naoružanih ljudi. Henrik se hrabro borio, s verom u Boga i očekujući njegovu pomoć.

Tog dana je Henrik izašao na bojno polje s vojskom u kojoj je bio knez Mstislav Opolski, kao i Boleslav Moravski i Mješko Debeli. Henrik je za svaki slučaj spalio Legnicu da se Tatari ne bi koristili gradom, ako ga osvoje. Na bojno polje su tada Poljacima, tj. Krakovsko-Šleskoj, Velikopoljskoj vojsci, u pomoć došli: Templari, Hospitalci, Sveto rimsko carstvo, Moravska marka, Bavarsko vojvodstvo i Tevtonski red. Cela hrišćanska vojska bila je sastavljena od pešadije, u kojoj je bilo i poljskih regruta, plaćenika, stanovnika Legnice a i bavarskih rudara. Cela ta vojska sastojala se od svega 6 500 vitezova.

U toj bici su skoro svi poljski vitezovi zatekli junačku smrt. Samo su se Mstislav, knez Opole, koji se sa nekoliko vitezova povukao u Legnički zamak i Mješko, koji je kukavički pobegao. U borbi je posle toga pao i Boleslav Moravski.

Henrik je poginuo u toj borbi, tako što ga je, kada je podigao ruku da ubije Tatara, ubio drugi Tatar, koji se tu našao da spasi Henrikovu žrtvu, tako što ga je ranio ubodom koplja u ruku. Pošto je to bila ruka kojom je držao uzde, Henrik je pao s konja.

Tada su nastupili veliki meteži među hrišćanima, koji su se skupili oko njega i odneli ga van bitke, gde su ga Tatari pogodili sa samostrelom. Tako smrtno ranjenom i nepokretnom Henriku je jedan Tatar mačem odrubio glavu i pocepao mu odeću, ostavivši Henrika nagog.

Ubivši Henrika, Tatari su posadi Legnice pokazali njegovu glavu, ali je ona, i pored pogibije svog glavnokomandujućeg, hrabro branila grad. Istog dana opsada se nastavila i još istog dana Tatari su bili prinuđeni na uzmak.^{[traži se izvor]}

Sahrana[uredi | uredi izvor]

Nakon povlačenja Tatara u Raćiborzu, posle mnogo vremene, telo Henrikovo su plemići nastojali da sahrane, ali se nije moglo identifikovati među mrvima jer je bilo obezglavljeno, zahvaljujući pomoći Henrikove udovice, telo je pronađeno. To što je pomoglo da se vojvoda pronađe je bio njegov šesti prst na levoj nozi. Ovaj anatomski detalj potvrđen je u toku istraživanja ostataka vojvode, nakon otvaranja njegovog groba u 1832. godini. Prema žitiju Svete Jadvige glava vojvodina je od strane Tatara bačena u jezero Koskovicki, ne daleko od Legnice.

Henrik je sahranjen u Franjevačkoj crkvi u Krakovu (današnja: Katedrala Svetog Vinsenta i Jakova), dok se matična ploča grobnice nalazi u Narodnom muzeju u Vroclavu.

Zadužbinar[uredi | uredi izvor]

Henrik je bio i zadužbinar. Pre 1238. godine on je sagradio crkvu Upsenja u Lvovek Slaskiju, 1240. godine Franjevački samostan u Vroclavu (zajedno sa suprugom Anom), dvorac kapelu na Sabornom ostrvu u Vroclavu i to u Kasno-rimskom stilu, kao i Franjevački samostan u Krakovu (sa suprugom Anom; ali je moguće i da ga je sagradio kraljević Bolslav, koji se 1238. godine odmetnuo od kralja i obrazova svoju Sandomježsku državu.^{[traži se izvor]}