Hidžikata Tošizo
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Tošizo Hidžikata | |
|---|---|
 Hidžikata Tošizo | |
| Datum rođenja | 31. maj 1835. |
| Mesto rođenja | Hino, Japan |
| Datum smrti | 20. jun 1869. (34 god.) |
| Mesto smrti | Hakodate, Japansko carstvo |
| Roditelji | Q106223431 |
Hidžikata Tošizo (Jap.土方歳三 „Hijikata Toshizō“) (31. maj 1835 – 20. jun 1869) bio je zamenik komandanta i drugi čovek policijskog odreda Šinsengumi. Ostao je poznat kao jedan od vođa vojnih snaga koji su se protivili Meidži obnovi.
Mladost[uredi | uredi izvor]
Hidžikata Tošizo - Jošitojo, rođen je 31. maja 1835 u Hinu, predgrađu grada Tokija. Bio je najmlađi od šestoro dece čiji je otac, koji se bavio zemljoradnjom, umro neposredno pre Tošizoovog rođenja. Kada je još bio dečak umire mu i majka pa ga je odgajio njegov stariji brat i snajka.
Po opisima smatralo se da je Hidžikata bio lep i visok za prosečnog Japanca. U mladosti je bio razmažen ponašajući se bezobrazno i nadmeno prema svojoj porodici i prijateljima ali se jedan događaj smatra ključnim za njegovu promenu ponašanja. Dan kada je jedan dvadesetogodišnjak, samuraj iz okruga Aizu prisiljen da izvrši ritualno samoubistvo – sepuku, Hidžikata, vidno potresen zaplakao je na njegovoj sahrani.
Hidžikata je proveo svoju ranu mladost kao putujući trgovac, prodajući porodični lek „Išida sanjaku“ za modrice i slomljene kosti. U slobodno vreme vežbao je kendžucu (veštinu mača), samouko, kako je video da se radi po dodžoima. Njegov zet, Sato Hikogoro bio je deo dodžoa „Tennen Rišin rju“ stila pa se preko njega, Hidžikata povezao sa Kondo Isamijem uz čiju pomoć i prijateljstvo pristupa (1859) u čuveni „Šieikan“ škole iz koje su potekli mnogi pripadnici Šinsengumija. Iako Hidžikata nikad nije do kraja izučio veštinu Tennen Rišin-rju stila, uspeo je da sa tim uticajem razvije neki svoj stil borbe tz. „Šinsengumi-kendžucu“ stil.
Period u Šinsengumiju[uredi | uredi izvor]
Godine 1863, Hidžikata i Kondo Isami formiraju Šinsengumi – specijalnu jedinicu policije koja se borila protiv pobunjenika, prvenstveno išin šišija, samuraja koji su se zalagali za svrgavanje šogunata. Kondo i još dva čoveka, Serizava Kamo i Nimi Nišiki, postaju vođe grupe dok Hidžikata služi kao jedan od zamenika.
Međutim, Serizava i Nimi zapadaju u korupciju tražeći novac od trgovaca u Kjotu što počinje da uništava reputaciju Šinsengumija pa ubrzo dobijaju pogrdan naziv „Vukovi Mubua (壬生狼miburō), ukazujući na njihovo nepoštenje. Nakon što je Hidžikata pronašao dovoljno dokaza protiv Niimija, naređeno mu je da izvrši sepuku. Serizava i njegovi pripadnici, sklonjeni su na drugi način - direktnim ubistvom pa Kondo postaje jedini vođa Šinsengumija sa Jamanami Keisukeom i Hidžikatom kao zamenicima.
Grupa je brojala oko 140 ljudi, od čijeg su broja dobar deo bili zemljoradnici i trgovci koji su smatrali da bi njihov način života bio uzdrman svrgavanjem šoguna s vlasti. Pravila koje su postavili Šinsengumiji u okviru Kjota bili su strogi i Hidžikata je bio jedan od onih koji su insistirali na njihovom izvršavanju što mu je donelo nadimak „Surovi kapetan Šinsengumija“. Čak i u samoj jedinici Šinsengimija pravila su bila nepovrediva na šta je Hidžikata posebno obraćao pažnju. Dezerteri i izdajice bili su prinuđeni da izvrše sepuku a pravila su važila za sve pa čak i za starog Hidžikatinog prijatelja Jamanamija koji je pokušao da napusti jedinicu 1865. godine.
Hidžikata je posedovao mač pod nazivom „Izumi no kami Kanesada“ (和泉守兼定) za koji se smatra da je napravljen od poslednje generacije čuvenog majstora mača Aizu Kanesada (1837—1903).
Zajedno sa ostatkom Šinsengumija 1867. godine, Hidžikata dobija status hatamotoa (osoba koja odgovara direktno šogunu)[1] Nešto kasnije dobija i rank joriai (yoriai-kaku 寄合格) rane 1868. godine.[2]
Smrt[uredi | uredi izvor]
Nakon što se Kondo posle ranjavanja predao carskoj vojsci i bio pogubljen 17. maja 1868. godine Hidžikata je, uprskos očiglednom porazu u Bošin ratu nastavio da vodi jedinicu Šinsengumija protiv novonastale vlade. Posle izvesnog vremena koje provodi u oblasti Aizu, odlazi do Sendaia gde se pridružuje floti Enomoto Takeakija koji će biti prvi predsednik kratkotrajne države Ezo.[2] Bio je svestan da se bori u izgubljenom ratu, što je i zabeležio Macumoto Rjodžun, lekar koji je govorio sa njim: „Ja ne idem u borbu da pobedim. Tokugava šogunat će se rapasti svakog momenta i bilo bi nečasno da niko u tim trenucima ne stane na njenu stranu. Zbog toga ja idem. Boriću se u u borbi svoga života i umreću za svoju zemlju“.
U oktobru 1868, Hidžikata i Otori Keisuke vodili su snage šogunata u misiji da okupiraju zamak Gorjokaku u bici u Hakodateu gde su eliminisali otpor koji su zatekli tamo. Kada je u decembru osnovana kratkotrajna država Ezo, Hidžikata je postao zamenik ministra vojske.[2] Međutim carskoj vojsci nije odgovaralo da postoji zasebna država van zemlje Japana i uskoro su carske vojne trupe napale Ezo koji je obuhvatao današnji Hokaido. Napadi su bili i kopneni i pomorski a u poslednjim borbama ovog konflikta, 20. juna 1869. (po starom lunarnomkalenaru 11 dana, petog meseca) Hidžikata gine od metka koji ga pogađa u leđa. Imao je trideset četiri godine. Nedelju dana nakon njegove smrti, zamak Gorjokaku je opet prisvojen a vojska republike Ezo se 27. juna 1869. predala meidži vladi.
Nije poznato gde je Hidžikata sahranjen ali postoji kenotaf blizu Itabaši stanice u Tokiju odmah pored Kondo Isamija. Među stvarima koje su poverene Ičimuri Tecunosukeu neposredno pre Hidžikatine smrti bila je njegova posmrtna pesma, fotografija, pramen kose, dva mača i pismo adresirano na Sata Hikogoroa. Posmrtna pesma koja je poverena Tecunosukeu glasi: "Iako moje telo truli na ostrvu Ezo, moj duh i dalje čuva gospodara na Istoku.".[3]
U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Šinsengumiji su neiscrpan izvor inspiracije za sve vrste medija poput filmova televizijskih serija, romana, dokumentaraca, manga i animea, sa svim varijatetima priča od istinitih do izmišljenih preko istorijskih drama do komedije i romanse. Kao jedan od vođa grupe Hidžikata je obično jedan od glavnih likova u tim pričama.
U japanskom filmu iz 1999. godine „Tabu“ igra ga čuveni glumac i režiser Takeši Kitano. U godišnjim taiga dramana koje već decenijama tradicionalno snima državna televizija Japana, kao omaž svojim istorijskim ličnostima i događajima, Hidžikata se pojavljuje u nekoliko njih koji prikazuju period Meidži obnove. Taiga drama „Šinsengumi!“ iz 2004. godine gde je Hidžikata jedan od glavnih likova postala je toliko poznata i popularna da je posle nje snimljena dodatna, specijalna epizoda pod nazivom „Šinsengumi - Hidžikata Tošizo saigo no ičiniči“ gde je prikazan Hidžikatov poslednji dan života.
Hidžikata se pojavljuje i u taiga drami „Rjomaden“ iz 2009. godine ali samo kao sporedan lik koji prati Konda tokom njihovih akcija protiv „sono džoi“ samuraja. U Japanu su i dalje popularne mange sa tematikom samuraja pa se Hidžikata pojavljuje kao liku u serijalima "Getsumei Seiki", "Baragaki", "Peace Maker Kurogane", "Bakumatsu Kikansetsu Irohanihoheto", "Ghost Slayers Ayashi", "Kaze Hikaru", "Shura no Toki", "Hell Girl", "Hakuouki: Shinsengumi Kitan" i dr.
U duhovitom manga-anime serijalu Gintama lik Hiđikate Toširoa inspirisan je njegovim likom.
Takođe se pojavljuje i u igricama poput "Way of the Samurai 4".
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ 幕臣取り立て新選組概史歴史館-動乱の章 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. avgust 2013); accessed 16 June 2015.
- ^ a b v 土方歳三 HIJIKATA, tamahito.com; accessed 16 June 2015.
- ^ Clements, Jonathan (2013). A Brief History of the Samurai. Little, Brown Book Group. ISBN 978-1-4721-0772-5.[mrtva veza]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hijikata Toshizō and Okita Sōji (1995). Hijikata Toshizō, Okita Sōji zenshokanshū. edited by Kikuchi Akira. Tōkyō: Shin Jinbutsu Ōraisha. ISBN 978-4-404-02306-3.
- Seirō, Itō (2000). Hijikata Toshizō no nikki. Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha. ISBN 978-4-404-02861-7.
- Kikuchi Akira, (2001). Shashinshū Hijikata Toshizō no shōgai. Tōkyō: Shin Jinbutsu Ōraisha. ISBN 978-4-404-02930-0.
- Tōru, Miyoshi (1993). Senshi no fu: Hijikata Toshizō no sei to shi. Tōkyō: Shueisha. ISBN 978-4-08-748001-6.
- Tanaka Mariko and Matsumoto Naoko. Hijikata Toshizō Boshin senki. Tōkyō : Shin Jinbutsu Ōraisha, 1976.
- "Moe Yo Ken" ('Burn, My Sword') by Shiba Ryoutarou (http://moeyoken.blogspot.com/2009/01/1.html) Entire fictional biography of Toshizo (link no longer active)
- Hillsborough, Romulus (2005). Shinsengumi: The Shōgun's Last Samurai Corps. North Clarendon, Vermont: Tuttle Publishing, 2005. ISBN 978-0-8048-3627-2.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ostale | |
