Hunor i Magor

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lov na belog jelena, iz Chronicon Pictum, 1360. g.

Hunor i Magor (mađ. Hunor és Magor) su, prema mađarskoj legendi, bili preci Huna i Mađara. Legenda je prvi put promovisana u Gesta Hunorum et Hungarorum, (lat. Gesta Hunnorum et Hungarorum). Cilj legende u obezbeđivanju zajedničkog porekla za Hune i Mađare bio je da sugeriše istorijski kontinuitet mađarske Kraljevine sa Hunskim carstvom. Mađari predvođeni princom Arpadom osvojili su područje Karpatskog basena 890-ih godina. Teritoriju je ranije u 5. veku držao Atila Hun. Legenda je na taj način pokušala da dokaže da su Mađari jednostavno povratili svoju drevnu domovinu kao Atilini potomci.[1] Prema Šimonu iz Keze, Hunor i Magor su bili sinovi Nimroda, mitskog diva, kojeg je delimično poistovetio sa Nimrodom iz Biblije (Nojevim praunukom).[2][3]

Mitologija[uredi | uredi izvor]

Hunor i Magor. Slika Mor Tana, 1868.

Braća Hunor i Magor su po legendi bili preci Huna i Mađara, prema većini mađarskih hroničara.[4] Gesta Hunorum et Hungarorum, autora Šimona iz Keze, napisana 1280-ih, sadrži prvu verziju ove legende.[5][3] U drugim mađarskim hronikama pisalo je da su braća bili sinovi Nimroda ili Magoga, kralja Skita.[4][6] Njihova majka je bila Nimrodova žena, Enet, čije ime je izvedeno od mađarske reči za košutu (stari enej, sada ine, mađ. − eneγ, ünő)), takođe prema Simonu iz Keze.[7][5] Istoričari Zoltan Korde i Đula Krišto kažu da njeno ime pokazuje da su Mađari nekada smatrali jelena svojim totemističkim pretkom, ali je ovaj paganski koncept ponovo protumačen i obnovljen nakon njihovog prelaska Mađars u hrišćanstvo od 11. veka.[8][9]

Hronikon Piktum čini Hunora i Magora dvojicom Jafetovih sinova, koji je bio Nojev sin u Knjizi Postanja.[10] Hunor i Magor, lovcima poput njihovog oca. Jednom kada su bili u lovu videli su kako se njihovi potomci umnožavaju i naseljavaju obližnje zemlje, osnivajući 108 klanova skitske nacije. Od njih su potekli Atila Hun i visoki princ Almoš, Arpadov otac.[11][12]

Posle mešanja jezika, div Nimrod je ušao u zemlju Havilu, koja se sada zove Persija, i tamo je od svoje žene Enet rodio dva sina, Hunora i Magora. Od njih su vodili svoje poreklo Huni, odnosno Mađari. Međutim, čini se da je div Nimrod imao i druge žene osim Enet, od koje je rodio mnogo sinova i kćeri osim Hunora i Magora. Ovi sinovi i njihovo potomstvo naseljavaju zemlju Persiju i liče na Hune po stasu i boji, samo se malo razlikuju u govoru kao Saksonci i Tirinčani. Ali pošto su Hunor i Magor bili Nimrodovi prvorođeni, putovali su odvojeno od svog oca u šatorima. Jednog dana kada su izašli u lov u močvarama Meotisa, jednog dana su naišli na jelena u divljini. Dok su išli u poteru za njim, on je pobeglo pred njima. Onda im je potpuno nestao iz vida, i nisu mogli da ga pronađu koliko god dugo da su je tražili. Ali dok su lutali ovim močvarama, videli su da je zemlja pogodna za ispašu stoke. Zatim su se vratili svom ocu, i nakon što su dobili njegovu dozvolu, uzeli su svu svoju imovinu i otišli da žive u močvarama Meotisa. ... Tako su ušli u ritove Meotisa i ostali tamo pet godina bez prekida. Zatim su u šestoj godini izašli, i kada su slučajno otkrili da su žene i deca Belarovih sinova ulogorovani u šatorima na usamljenom mestu bez svojih muškaraca, oteli su ih sa svim njihovim stvarima što su brže mogli u močvare Meotisa. Među otetom decom našle su se i dve ćerke Dule, kneza Alana. Hunor je jednu od njih uzeo za brak, a Magor drugu, i ovim ženama svi Huni duguju svoje poreklo.

— Šimon iz Keze: Gesta Hunnorum et Hungarorum[13][5]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Ovaj mit su koristili i kasniji pisci, pre svega glavni sudija i pravni savetnik Ištvan Verbeci, koji ga je koristio da veliča mađarsko plemstvo u svojoj veoma uticajnoj zbirci mađarskog običajnog prava u tri knjige, Tripartituma (knjiga završena 1514, prvi put objavljena 1517). Prema Verbeciju, Mađari su, kao potomci Hunora i Magora, bili skitskog porekla i podvrgnuti skitskom zakonu. „Mađari su svoje moralne vrednosti i običaje nasledili od Skita, koji su svojevremeno pobedili čak i Darija i Aleksandra Velikog. Njihov pravi poziv bio je rat, koji je bio jedina delatnost koja je bila dovoljno plemenita da im odgovara.” Plemići su bili slobodni i jednaki; seljaci su bili potomci onih koji su bili osuđeni zbog kukavičluka u borbi i čija je kazna sa pogubljenja zamenjena gubitkom društvenog ranga.[14] Verboci je tako koristio mit o Hunoru i Magoru da opravda mađarsko kmetstvo.[15] Mađarsko plemstvo željno je prihvatilo Verbecijeve ideje i postale su povelja običajnog prava za tri naredna veka.[16]

Siromašniji, niži, plemići (džentrija) posebno su negovali svoj „skitski“ identitet.

Prema Engelu:

To je učinilo plemstvo sklonom razmišljanju u smislu istorijskih fikcija i negovanju iluzija. Smatrali su da imaju pravo da vladaju svojim podanicima bez da ispunjavaju bilo kakve obaveze. To je takođe uključivalo ekstremno poštovanje tradicije i rodilo je ono što bi se moglo nazvati ranim oblikom nacionalizma. Plemićka ideologija je precenjivala sve što je bilo, ili se mislilo da je drevno, i na sve što je izgledalo čudno ili neobično gledala je sa odbojnošću ili čak neprijateljstvom [...] u njima su prepoznali sopstvene vrline. Među sitnim plemstvom ideal borilačke jednostavnosti mora da je postao posebno popularan, jer je od njihove bede i nepismenosti napravio vrlinu.[17]

Beleške[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Engel p.121
  2. ^ Kordé 1994, str. 275, 451–452.
  3. ^ a b Engel 2001, str. 121.
  4. ^ a b Kordé 1994, str. 275.
  5. ^ a b v Kristó 1996, str. 119.
  6. ^ Molnár 2001, str. 10.
  7. ^ Kordé 1994, str. 187, 275.
  8. ^ Kristó 1996, str. 120.
  9. ^ Kordé 1994, str. 188.
  10. ^ Chonici Hungari cap. 3:4
  11. ^ Molnar pp.10–11
  12. ^ Ladó János, Bíró Ágnes. Magyar utónévkönyv. Budapest: Vince Kiadó. ISBN 963-9069-72-8 (2005) p 91
  13. ^ Simon of Kéza: The Deeds of the Hungarians (ch. 1.4–5), pp. 13–17.
  14. ^ Engel p.350
  15. ^ Vidi takođe Paul H. Freedman Images of the Medieval Peasant (Stanford University Press, 1999) p.120 ff.
  16. ^ Molnár p.83
  17. ^ Engel pp.351–2

Izvori[uredi | uredi izvor]

Primarni izvori[uredi | uredi izvor]

  • Simon of Kéza: The Deeds of the Hungarians (Uredio i preveli László Veszprémy i Frank Schaer sa studijom od Jenő Szűcs) (1999). CEU Press. ISBN 963-9116-31-9.

Sekundarni izvori[uredi | uredi izvor]

  • Engel, Pál (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526. I.B. Tauris Publishers. ISBN 1-86064-061-3. 
  • Kordé, Zoltán (1994). „Eneth, Hunor és Magyar; Menroth”. Ur.: Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc. Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (na jeziku: mađarski). Akadémiai Kiadó. str. 187—188, 275, 451—452. ISBN 963-05-6722-9. 
  • Kristó, Gyula (1996). Hungarian History in the Ninth Century. Szegedi Középkorász Muhely. ISBN 963-482-113-8. 
  • Molnár, Miklós (2001). A Concise History of HungaryNeophodna slobodna registracija. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66736-4. 
  • Spinei, Victor (2003). The Great Migrations in the East and South East of Europe from the Ninth to the Thirteenth Century (Translated by Dana Badulescu). ISBN 973-85894-5-2. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хунор_и_Магор&oldid=27795027”