Ромул (лат.Romulus) и Рем (лат.Remus) су, по римској митологији браћа близанци, синови бога рата Марса и весталкеРее Силвије, оснивачи Рима, а Ромул је био и први римски краљ. Прича о Ромулу и Рему описује догађаје који су довели до оснивања града Рима и Римског краљевства од стране Ромула, након што је он убиo свог брата Рема. Слика вучице која доји близанце у њиховом детињству постала је симбол града Рима и старих Римљана најмање од III века пре нове ере. Иако се сама прича одвија пре оснивања Рима 753. године пре нове ере, најранији познати писани запис о миту потиче из касног III века пре нове ере. Могуће историјске основе ове приче и тумачења њених локалних варијанти предмет су сталних научних расправа.
Ромул и Рем са вучицом у Сијени, коју су према легенди установили Ремови синови Сијенијус и Асчијус.
Тројански јунак Енеја је после пада Троје дуго лутао по свету, и напокон је своје уточиште пронашао у Италији, у Лацију, где је основао град Албу Лонгу.
После смрти Енеја, Алба Лонгом су владали његови потомци, а када је на престо дошао Енејев потомак Нумитор, са престола га је свргнуо брат Амулије. По преузимању престола, Амулије је убио Нумиторовог сина, а његову кћерку Реу Силвију послао у храм богиње кућног огњишта Весте. Амулије је Реу Силвију поставио за „весталку“ - свештеницу Весте, јер је знао да се „весталке“ не смеју удавати, па ће Нумитор остати без потомака који би једном могли затражити право на престо Алба Лонге.
Жртвеник Марсу (божанском оцу Ромула и Рема) и Венери (њиховом божанском претку) који приказује елементе њихове легенде. Бог Тиберин („Отац Тибер“) и бебе близанци које сиса вучица у Луперкалу су испод. Лево су лешинар са такмичења у прорицању и Палатинско брдо. (Из Остије, сада у палати Масимо але Терме)
И мада је Реа Силвија, позната и као Илија,[1] била свештеница у њу се заљубио бог рата Марс, и она му је ускоро родила близанце - Ромула и Рема.[2] Када је краљ Амулије сазнао шта се догодило, бојећи се да ће му браћа, када одрасту, одузети власт, наредио је своме робу да близанце баци у реку Тибар. Спасио их је бог Тиберин, Отац реке, и преживели су уз помоћ других на месту где ће касније настати Рим. У познатијем миту Ромула и Рема је роб ставио у корпу и спустио у реку, али је вода корпу са браћом избацила на обалу реке, у подножју Палатина, једног од седам брежуљака. У близини обале је била вучица Мартиа - Марсова вучица која је данас симбол града Рима - и чувши плач деце дошла је и нахранила их је својим млеком, у пећини која је данас позната као Луперкал.[3]
Након некога времена пастирФаустул је, чувајући своја стада, пролазио поред пећине на брду Палатин изнад Тибра, и спазио где вучица доји два мала дечака. Причекао је да их вучица нахрани, и да се удаљи од пећине, а онда је ушао и однео дечаке у своју колибу. Ака Ларенција, жена Фаустула је одлучила да их усвоји јер они нису имали деце, и назва их Ромул и Рем. Фаустул их је, уз помоћ своје жене Аке Ларенције, одгојио, а да није ни знао да су то синови бога Марса и весталке Рее Силвије, дечаци којима је судбина одредила да буду оснивачи града Рима.[4] Одрасли су чувајући стада, не знајући своје право порекло. Како су расли, природно су постајали вође и привукли следбенике из заједнице.
Када су одрасли, укључили су се у спор између присталица Нумитора и Амулија. Као последица тога, Рем је заробљен и доведен у Алба Лонгу, а и његов деда и краљ сумњали су у његов прави идентитет. Ромул је, у међувремену, организовао акцију ослобађања брата и кренуо да му пружи помоћ. Током ових догађаја, сазнали су за своју прошлост и удружили снаге са дедом како би га вратили на престо. Амулије је убијен, а Нумитор је враћен на место краља Албе.
После неког времена Ромулу и Рему се учинило да је Алба Лонга мали град и одлучили су да оснују нови, већи град. Када је требало да се одлуче ко је тај који ће бити оснивач града, договорили су се да онај који угледа више птица, буде оснивач новог града, и тиме су одлуку препустили боговима.
Ромул се попео на брежуљак Палатин, а Рем на Авентин, и богови тада одлучише да Ромул угледа дванаест, а Рем шест птица, па је тако Ромулу припала част да оснује нови град. Он се тада прихвати плуга и заора бразду око брежуљка Палатина да би избаченом земљом из бразде одредио зидине будућег града. Рем, видевши малени земљани зид, а завидан на брата, прескочио је „зид“, а Ромул, који није могао поднети понижење да било ко, па и рођени брат непозван уђе у још несаграђен град, потегну оружје и убије Рема, говорећи му: „Нека свако овако прође ко пређе моје зидове.“
Ромул је, 21. априла753. п. н. е.[5], сам завршио град и дао му име Рома - Рим. Ромул је постао први краљ града Роме и у то ново насеље примао је све пастире из околине, луталице, као и избеглице из Лација, успоставио његове институције, владу, војску и верске традиције, и владао као његов први краљ током многих година.
Пастир Фаустул доноси Ромула и Рема својој жени, Николас Минјар (1654).
Порекло појединих елемената мита о оснивању Рима предмет је дуготрајне научне расправе. Могуће је да они потичу из аутохтоног италског наслеђа Римљана, али и да су резултат хеленских утицаја који су накнадно интегрисани у предање. Прецизно идентификовање изворних слојева мита до данас је измакло класицистима.[6] Римски историчари смештају оснивање Рима око 753. године пре нове ере, мада најранији сачувани писани извештај о овом миту потиче тек из касног III века пре нове ере.[7] Стога се и даље води расправа о томе када и на који начин је настала „потпуна“ верзија ове легенде.[8]
Неки елементи мита потврђени су раније од других, а на развој радње и њен тон различито су утицали околности и естетски укуси појединих извора, као и савремена римска политика и схватања пристојности.[9] Питање да ли је мит о близанцима представљао изворни део римске традиције или је реч о каснијем развоју остаје предмет трајне научне расправе.[8] Извори се често међусобно разилазе и укључују историјска дела Ливија, Плутарха, Дионисија из Халикарнаса и Тацита, као и књижевна остварења Вергилија и Овидија.[7][10][11] Дело Квинта Фабија Пиктора сматрало се меродавним за ране књиге Ливијеве Историје Рима, ДионисијевеРимске старине и ПлутарховЖивот Ромула.[12]
Ова три дела спадају међу најчитаније верзије мита. У сваком од њих, приче о Луперкалу и братоубиству бледе у сенци наративa о пореклу близанаца и њиховој вези с Енејом, као и о свргавању Амулија. Потоњем се посвећује највише пажње у извештајима, при чему Плутарх у свом делу скоро половину текста посвећује свргавању њиховог деда - стрица.
Дионисије наводи, између осталих, историје Квинта Фабија Пиктора, Луција Калпурнија Пизона, Катона Старијег и Луција Цинција Алимента.
Прва књига Дионисијеве двадесеттомне историје Рима не помиње Рема све до 71. поглавља. Након што проведе још осам поглавља расправљајући о позадини њиховог рођења у Алби, Дионисије укупно девет поглавља (79–87) посвећује само овој причи. Већи део тог времена посвећен је расправи о сукобу са Амулијем.
Он даље разматра различите извештаје о оснивању града и пореклу близанаца током додатних осам поглавља, све до приче о њиховом напуштању поред реке Тибар. Већи део 79. поглавља посвећен је расправи о преживљавању у дивљини. Крај 79 поглавља, као и поглавља од 80. до 84., фокусирају се на извештај о њиховој борби са Амулијем. Поглавље 84. представља алтернативан, нефантастичан извештај о њиховом преживљавању, док се прорицање и братоубиство разматрају у поглављима од 85. до 88.
Ливије разматра мит у првој књизи свог дела, у поглављима 4, 5 и 6. У поглављу 4 (стр. 7) бави се пореклом близанаца; поглавље 5 (стр. 8) посвећено је преживљавању и младости; у поглављу 5 (стр. 9–10) описана је борба са Амулијем. Поглавље 6 (стр. 11, само почетак) посвећено је прорицању и братоубиству.
Фасти, епска латинска песма Овидија из раног I века нове ере, садржи потпун приказ приче о близанцима. Посебно је приметно да се у њој наводи прича у којој се дух Рема јавља Фаустулу и његовој жени, коју песник именује „Ака“. У овој причи Рем им се јавља док су у кревету, изражава свој бес на Ромуловог слугу Целера, који га је лично убио, и потврђује Ромулову братску љубав.
Римска историјаКасија Диона сачувана је у фрагментима из разних коментара, који пружају више или мање потпун приказ мита. У њима Дион помиње пророчиште које је предвидело Амулијеву смрт од стране Нумиторовог сина, као разлог због којег је албански краљ протерао дечаке. Такође се наводи постојање „још једног Ромула и Рема“ и другог Рима, који су, према овим изворима, били основани много раније на истом месту.[13]
Ово дело садржи различите верзије приче. У једној се помиње детлић који је доносио храну дечацима док су били напуштени у дивљини. У извештају о сукобу са Амулијем, хватање Рема није забележено. Уместо тога, Ромул, након што је сазнао свој прави идентитет и злочине које је он и његова породица претрпела од руке албанског краља, једноставно одлучује да их освети. Он је одвео своје присталице директно у град, убио Амулија и потом вратио свог деду на престо.[14]
ЕнијевиАнали су изгубљени, али су фрагменти сачувани у каснијим историјама.
Римска историјаАпијана, у првој књизи О краљевима, садржи извештај о пореклу и родитељству близанаца.
У Божјем градуСветог Августина наводи се, успут, да је Рем био жив након оснивања града. Он и Ромул су основали Римски азил, супротно тврдњама традиционалних извора да је Рем умро.[15]
Bibliotheca historicaДиодораса Сицилије је универзална историја, углавном сачувана у фрагментима, и садржи потпун приказ порекла близанаца, њихове младости у пастирској заједници, као и такмичења у прорицању и братоубиству. У овој верзији, Рем уопште не види птице, а касније га убија Целер, Ромулов слуга.
OriginesКатона Старијег, чији су фрагменти сачувани у делима каснијих историчара, наводи Дионисије.
Римски песник Јувенал назива их близанцима Квирин, што је алузија на Квирина.[16]
Квинт Фабије Пиктор је писао у III веку пре нове ере. Његова Историја, написана на грчком, најранија је позната историја Рима и цитирају је сва три канонска дела.
Диокле из Пепарете написао је историју Рима коју цитира Плутарх.
Луције Калпурније Пизон написао је историју коју цитира Дионисије.
Квинт Елије Туберон написао је историју коју цитира Дионисије.
Марко Октавије (иначе непознат) написао је извештај који се цитира у Origo Gentis.
Лициније Мацер (умро 66. п. н. е.) написао је извештај цитиран у Origo Gentis.
Веноније написао је извештај који се цитира у Origo Gentis.
Јуба II написао је историју коју цитира Плутарх.[17]
Модерна наука приступа различитим познатим причама о Ромулу и Рему као кумулативним разрадама и каснијим интерпретацијама мита о римском пореклу. Римски историчари представљају одређене верзије и поређења као ауторитативну, званичну историју, очишћену од контрадикција и неуредних варијанти, како би оправдали савремене догађаје, генеалогије и поступке у складу са римским моралом. Други наративи изгледају као део популарне или фолклорне традиције; неки од њих остају нејасни по сврси и значењу. Вајзмен сумира целину као митографију необично проблематичне основе и ране историје.[9][18]
Панел англосаксонског Френкс ковчега из VIII века
Три канонска извештаја — Ливија, Дионисија и Плутарха — пружају широку књижевну основу за проучавање митографије оснивања Рима. Иако имају много заједничког, сваки је селективан у погледу своје сврхе. Ливијев извештај представља достојанствен приручник, који оправдава сврху и морал римских традиција његовог времена. Дионисије и Плутарх приступају истим темама као заинтересовани спољашњи посматрачи, укључујући традиције о оснивачима које Ливије није поменуо, а које се не могу пратити до заједничког извора и вероватно су специфичне за одређене регионе, друштвене класе или усмене традиције.[19][20] Римски текст из касног царског доба, Origo gentis Romanae (Порекло римског народа), посвећен је бројним „мање-више бизарним“, често контрадикторним варијантама мита о оснивању Рима. То укључује верзије у којима Рем оснива град по имену Ремурија, осам миља од Рима, и надживи свог брата Ромула.[21][22]
Римски историчари и римске традиције повезују већину римских институција са Ромулом. Њему се приписује оснивање римских војски, система права и закона, државне религије и владе, и система покровитељства који је био темељ свих друштвених, политичких и војних активности.[23] У стварности, такав развој догађаја би се одвијао током значајног временског периода. Неки су били много старији, а други много савременији. Већини Римљана, докази о веродостојности легенде и њених централних ликова изгледали су јасни и конкретни, суштински део римске свете топографије. Могло се посетити Луперкал, где је вучица дојила близанце, или се могло поклонити обоженом Ромулу-Квирину у „пастирској колиби“, или видети како се то изводи на сцени, или једноставно прочитати Фасте.
Легенда у целини обухвата идеје Рима о самом себи, његовом пореклу и моралним вредностима. За савремену науку, она остаје један од најсложенијих и најпроблематичнијих митова о оснивању, посебно у вези са смрћу Рема. Антички историчари нису сумњали да је Ромул дао име граду. Већина модерних историчара сматра да је његово име основа за назив Рим, док основа за Ремово име и његова улога остају предмет древних и модерних спекулација. Мит је у потпуности развијен у нешто слично „званичној“, хронолошкој верзији током каснорепубликанске и ране царске ере. Римски историчари датирали су оснивање града између 758. и 728. године пре нове ере, док је Плутарх годину рођења близанаца проценио као 771. годину пре нове ере. Традиција која Ромулу приписује далеког претка у полубожанском тројанском принцу Енеји додатно је украшена, а Ромул је проглашен директним претком прве римске царске династије. Могуће историјске основе за ову широкомитолошку нарацију остају нејасне и спорне.[24] Иконична слика вучице која доји божански зачете близанце постала је симбол Рима и његове оснивачке легенде, истичући Ромула и Рема међу „дивљом децом“ древне митографије.
Ромул и Рем. Сребрни дидрахм (6,44 г), око 269–266. п.н.е.
Савремена наука нуди мало доказа који би подржали било коју од верзија мита о оснивању Рима, укључујући и хипотетску историјску улогу Ромула или Рема.[25] Почевши од Фабија Пиктора, писани извештаји морали су у некој мери одражавати уобичајено прихваћену историју града.[26] Археолог Андреа Карандини један је од ретких савремених научника који прихватају Ромула и Рема као историјске личности; он датује древни зид на северним падинама Палатинског брда у средину VIII века пре нове ере и назива га Murus Romuli.[27][28]
Древне представе римских близанаца обично прате одређене симболичке традиције, зависно од тога којој верзији легенде следе: или приказују пастира, вучицу, близанце испод смокве и једну или две птице (Ливије, Плутарх); или приказују два пастира, вучицу, близанце у пећини, ретко смокву и никада птице (Дионисије из Халикарнаса).
Близанци и вучица приказани су на ономе што се сматра једним од најранијих сребрних новчића кованих у Риму.[29]
Френкс ковчег, англосаксонска слоновача из раног VII века н.е., приказује Ромула и Рема у необичном окружењу: две вучице уместо једне, шуму уместо једне смокве или пећине, и четири клечаћа ратника уместо једног или два гестикулантна пастира. Према једној интерпретацији, као што указује рунички натпис („далеко од куће“), близанци су овде приказани као Диоскури, помагачи на путовањима попут Кастора и Полукса. Њихово порекло од римског бога рата предодређује их за помоћ у ратовању. Изрезбар их је пренео у германску светињу и придружио им другу вучицу Одина. Тако је ова слика — заједно са још пет других — служила да утиче на „wyrd“, судбину и срећу ратничког краља.[30]
Вучица која доји двоје беба („Ромул и Рем“), са псеудоримским знацима. Пенџикент, V век н.е., Национални музеј антике Таџикистана (KP 208–243).[31] Мотив је такође познат и даље на истоку, из Ушрусане.[32]Дуел титана (итал. Romolo e Remo), филм из 1961. године са Стивом Ривсом и Гордоном Скотом у улогама два брата.[33]
Први краљ: Рођење царства (Il Primo Re), италијански историјски филм из 2019. године редитеља Матеа Ровереа који приказује оснивање Рима. Сценарио филма користи реконструисани старолатински језик.
Ромул, италијанска ТВ серија из 2020. године, такође редитеља Матеа Ровереа, о оснивању Рима. Серија такође користи реконструисани старолатински језик.[34]
Крајем XVI века, имућна породица Магнани из Болоње наручила је серију уметничких дела инспирисаних митом о оснивању Рима. Међу уметницима који су допринели био је и Габријеле Фиорини, који је израдио скулптуру Херкулеса са бебама близанцима, са лицем покровитеља укљученим у рад. Најважнија дела била је замршена серија фресака, колективно позната као Историје оснивања Рима Браће Карачи: Лудовико, Анибале и Агостино Карачи.
^Касијус, Дио; Ернест, Кери; Фостер, Херберт Болдвин Диова римска историја. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 1914. стр. 13.
^Други извори изражавају сумњу у божанску природу њиховог порекла. Један наводи да су дечаци потомци Амулије, који је силовао своју нећаку док је носио оклоп како би прикрио свој идентитет.
^Albrecht, Michael von (1997). Историја римске књижевности: од Ливија Андроника до Боетија, књ. BRILL. стр. 374. ISBN978-90-04-10709-0.. I. Лајден: BRILL, . Преузето 20. новембра 2016.
^Momigliano, Arnaldo (2007). Привремени извештај о пореклу Рима. Ed. di Storia e Letteratura. стр. 545—598. ISBN9788884983633. Terzo contributo alla storia degli studi classici e del mondo antico, књ. 1, Рим: Edizioni di storia e letteratura, . . Критички, хронолошки преглед историографије везане за порекло Рима.
^Момиглијано, Арнолдо Класичне основе модерне историографије. University Presses of California. 1990. стр. 101. ISBN9780520078703.. Columbia and Princeton, . . Модерне историографске перспективе на овај изворни материјал.
^Дилири, [име] . Уредник: Ендру Фелдхер. Кембриџ водич за римске историчаре. . Cambridge University Press. 2009. стр. 78—81. ISBN9781139827690.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). и следеће. .
^Корнел, стр. 57–58 harvnb грешка: no target: CITEREFКорнел (help)
^Банчич, [име] (2004). Origo Gentis Romanae (PDF). Превод: Ханишевски и сарадници. Canisius College. Превод и коментари.
^Археолог Андреа Карандини један је од ретких савремених научника који прихватају Ромула и Рема као историјске личности, на основу открића из 1988. године древног зида на северним падинама Палатинског брда у Риму. Карандини датује ову структуру у средину VIII века пре нове ере и назива је Murus Romuli. Више о томе видети:
Carandini, La nascita di Roma. Dèi, lari, eroi e uomini all'alba di una civiltà (Торино: Einaudi, 1997)
Carandini, Remo e Romolo. Dai rioni dei Quiriti alla città dei Romani (775/750 – 700/675 a.C. circa) (Торино: Einaudi, 2006)
^Кроуфорд, стр. 31 harvnb грешка: no target: CITEREFКроуфорд (help)
^„Ромул и Рем“. Френкс ковчег. Архивирано са оригинала 8. марта 2013. Преузето 20. децембра 2012; видети такође „Путујући близанци: Ромул и Рем у англосаксонској Енглеској“.
^Таџикистан: у земљи златних река. Париз, Ганд: Musée Guimet, Snoek, 2021. ISBN978-9461616272. стр. 133..
^Лет, Сигфрид Ј. де (1. јануар 1994). Историја човечанства: Од седмог до шеснаестог века. UNESCO. ISBN978-92-3-102813-7.
^Morcillo, Marta Garcia; Hanesworth, Pauline; Marchena, Óscar Lapeña (2015). Imagining Ancient Cities in Film: From Babylon to Cinecittà. Routledge. стр. 169. ISBN9781135013172.
Родригез Мајоргаз, Ана . „Ромул, Енеј и културно сећање Римске Републике“ (PDF). . Athenaeum. 98 (1): 89—109. 2010.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Преузето 14. децембар 2016.
Тенант, П. М. В. (1988). „Луперкалије и легенда о Рому и Рему“ (PDF). Acta Classica. XXXI.81–93. ISSN0065-1141. Архивирано са оригинала (PDF) 10. мај 2017. Преузето 19. новембар 2016.
Tomažinčič, Špela (2008). . „Remo cum fratre Quirinus: Preobrazbe mita o ustanovitvi Rima od začetkov do Horacija”. Keria: Studia Latina et Graeca. 10: 7—31. ISSN2350-4234. doi:10.4312/keria.10.1.7-31. .
.jpg)
