Ноје
- За истоимени филм види Ноје (филм)
Ноје (хебрејски: נוֹחַ или נֹחַ, модерни: Nóaḥ, тиберијски: Nōªḥ; арапски: نوح, Nūḥ; „почивати“) био је десети и последњи од антедилувијалних патријарха, најпознатији по потопу који се догодио у његово време.[1] Прича о њему је садржана у хебрејској Библији, у књизи Постања, поглавља 5-9. Библија каже да је Ноје син Ламеха и да је једанаеста генерација после Адама. Умро је 350 година после потопа када му је било 950 година (Постање 9,28-29).[2]
Док су Потоп и Нојева барка најпознатији елементи приче о Ноју, такође се спомиње и као „први пољопривредник“ и проналазач вина, исто као у вези с епизодом пијанства и каснијим проклетством Хама (Постање 9,20-27). Неке анализе текста приповести сугеришу да њен данашњи облик у ствари сажима два првобитно различита извора, вероватно темељена на две различите приче, те да садржи елементе раније месопотамске митологије, иако су обе тврдње постале предметом оспоравања и контроверзи.
Ноје је по библијском сведочењу имао три сина Сема, Хама и Јафета од којих воде порекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бела (народи Европе).
Прича о Ноји је још темељније обрађена у каснијим абрахамским традицијама, те је имала огроман утицај на целу западну културу.[3][4]
Библијски наратив[уреди | уреди извор]
Десети и последњи од претпотопних патријарха, Ламехов син и неименована мајка.[5] Ноје има 500 година пре него што су му рођени синови Сем, Хам и Јафет.[6]
Нарација о потопу из Постанка[уреди | уреди извор]
Нарација о потопу из Постања је обухваћена поглављима 6–9 у Књизи Постања, у Библији.[7] Нарација указује да је Бог намеравао да врати Земљу у њено стање воденог хаоса пре стварања тако што ће поплавити Земљу због недела човечанства, а затим је преправити користећи микрокосмос Нојеве барке. Дакле, потоп није био обичан прелив, већ преокрет стварања.[8] Наратив говори о злу човечанства које је подстакнуло Бога да уништи свет путем потопа, припреми барке за одређене животиње, Ноја и његове породице, и Божјој гаранцији (Нојев завет) за наставак постојања живота под обећањем да више никада неће послати потоп.[9]
После потопа[уреди | уреди извор]
Након потопа, Ноје је принео спаљене жртве Богу. Бог је прихватио жртву, и склопио завет са Нојем, а преко њега и са целим човечанством, да неће опустошити земљу нити уништити човека другим потопом.[6]
„И благослови Бог Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се и множите се и напуните земљу“.[10] Као залог овог благодатног завета са људима и зверима, дуга је постављена у облацима (ib. viii. 15-22, ix. 8-17). Ноју су дате две забране: Док је конзумирање животињске хране било дозвољено, строго је било прописано уздржавање од крви; а проливање људске крви од стране човека постало је злочин кажњив смрћу од стране човека (ib. ix. 3-6).[11]
Ноје, као последњи од изузетно дуговечних претпотопских патријарха, умро је 350 година након потопа, у 950. години, када је Тера имао 128 година.[6] Максимални људски животни век, како је описано у Библији, постепено се смањује након тога, од скоро 1000 година до 120 година Мојсија.[12]
Нојево пијанство[уреди | уреди извор]
После потопа, Библија каже да је Ноје постао земљорадник и да је засадио виноград. Пио је вино из овог винограда, и напијао се; и лежао „непокривен“ у свом шатору. Нојев син Хам, отац Ханана, видео је свог оца голог и рекао својој браћи, што је довело до тога да је Хамовог сина Ханана проклео Ноје.[11]
Још у класичној ери, коментатори Постанка 9:20–21[13] су оправдавали Нојево прекомерно опијање јер се сматрало да је био први винопија; прва особа која је открила дејство вина.[14] Јован Златоусти, архиепископ цариградски и црквени отац, писао је у 4. веку да се Нојево понашање може бранити: као први човек који је окусио вино, он неће знати његове последице: „Због незнања и неискуства о одговарајућој количини пића, пао у пијану омамљеност“.[15] Филон, хеленистички јеврејски филозоф, такође је оправдао Ноја напоменом да се може пити на два различита начина: (1) да пије вино прекомерно, што је посебан грех за опаког злог човека или (2) да пије вино као мудар човек, при чему је Ноје ово друго.[16] У јеврејској традицији и рабинској литератури о Ноју, рабини криве Сатану за опојна својства вина.[17][11]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Longman. ISBN 9781405881180.
- ^ „Noah biblical figure”. Britannica. Приступљено 31. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Hitti, Philip K. (1928). The Origins of the Druze People and Religion: With Extracts from Their Sacred Writings. Library of Alexandria. стр. 37. ISBN 9781465546623.
- ^ Dana, Nissim (2008). The Druze in the Middle East: Their Faith, Leadership, Identity and Status. Michigan University press. стр. 17. ISBN 9781903900369.
- ^ Fullom, S.W. (1855). The History of Woman, and Her Connexion with Religion, Civilization, & Domestic Manners, from the Earliest Period. p.10
- ^ а б в Bechtel, Florentine. "Noah." The Catholic Encyclopedia Vol. 11. New York: Robert Appleton Company, 1911. 5 December 2021
Овај чланак садржи текст из овог извора, који је у јавном власништву.
- ^ Silverman, Jason (2013). Opening Heaven's Floodgates: The Genesis Flood Narrative, Its Context, and Reception. Gorgias Press.
- ^ Barry L. Bandstra (2008). Reading the Old Testament: Introduction to the Hebrew Bible. Cengage Learning. стр. 61. ISBN 978-0-495-39105-0.
- ^ Cotter 2003, стр. 49, 50.
- ^ Genesis 9:1
- ^ а б в „NOAH - JewishEncyclopedia.com”. jewishencyclopedia.com.
- ^ Genesis 6:3; Deuteronomy 31:22; 34:37
- ^ Genesis 9:20–21
- ^ Ellens & Rollins. Psychology and the Bible: From Freud to Kohut. 2004. ISBN 9780275983482. стр. 52.
- ^ Hamilton 1990, стр. 202–203
- ^ Philo, 1971, p. 160
- ^ Gen. Rabbah 36:3
Литература[уреди | уреди извор]
- Alter, Robert (2008). The Five Books of Moses. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-33393-0.
- Brett, Mark G. (2000). Genesis: Procreation and the Politics of Identity. Routledge. ISBN 978-0203992029.
- Compilation (1983), Hornby, Helen, ур., Lights of Guidance: A Baháʼí Reference File, Baháʼí Publishing Trust, New Delhi, India, ISBN 81-85091-46-3* Dimant, Devorah (2001). „Noah in early Jewish literature”. Ур.: Michael E. Stone; Theodore E. Bergren. Biblical Figures Outside the Bible. Trinity Press. ISBN 9781563384110.
- Freedman, Paul H. (1999). Images of the Medieval Peasant. Stanford University Press. ISBN 9780804733731.
- Goldenberg, David M. (2005). „What did Ham do to Noah?”. Ур.: Stemberger, Günter; Perani, Mauro. The Words of a Wise Man's Mouth are gracious. Walter de Gruyter. ISBN 9783110188493.
- Goldenberg, David M. (2003). The Curse of Ham: Race and Slavery in Early Judaism, Christianity, and Islam. Princeton University Press. ISBN 9780691114651.[мртва веза]
- Goldenberg, David M. (1997). „The Curse of Ham: A Case of Rabbinic Racism?”. Ур.: Salzman, Jack; West, Cornel. Struggles in the promised land: toward a history of Black-Jewish relations. Oxford University Press. ISBN 9780198024927.
- Goldenberg, David M. (2009). The Curse of Ham: Race and Slavery in Early Judaism, Christianity, and Islam. Princeton University Press. ISBN 9781400828548.
- Graves, Robert; Patai, Raphael (1964). Hebrew Myths: The Book of Genesis. Princeton University Press, Cassel.
- Ham, Ken; Sarfati, Jonathan; Wieland, Carl (2001). Batten, Don, ур. „Are Black People the Result of a Curse on Ham”. ChristianAnswers.net. Приступљено 28. 9. 2013.
- Keil, Carl; Delitzsch, Franz (1885). Biblical Commentary on the Old Testament. 1. Trans. James Martin. Edinburgh: T&T Clark.
- Kissling, Paul (2004). Genesis. 1. College Press. ISBN 9780899008752.
- Kugle, James L. (1998). Traditions of the Bible. Harvard University Press. ISBN 9780674791510.
- Levenson, Jon D. (2004). „Genesis: Introduction and Annotations”. Ур.: Berlin, Adele; Brettler, Marc Zvi. The Jewish study Bible. Oxford University Press. стр. 26. ISBN 978-0-19-529751-5. (Levenson author note).
- Lulat, G (2005). A History of African Higher Education from Antiquity to the Present: A Critical Synthesis. Santa Barbara: ABC-CLIO. стр. 85, 86. ISBN 9780313068669. »an ideologically driven misnomer...«
- Metcalf, Alida C. (2005). Go-betweens and the Colonization of Brazil, 1500–1600 (1st изд.). Austin: University of Texas Press. стр. 164. ISBN 978-0292712768.
- Reeve, W. Paul (2015). Religion of a Different Color: Race and the Mormon Struggle for Whiteness. New York, New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-975407-6.
- Robertson, John M. (1910). Christianity and Mythology. Kessinger Publishing (2004 reprint). стр. 496. ISBN 978-0-7661-8768-9.
- Sadler, R.S. (2005). Can a Cushite Change his Skin?. T&T Clark. ISBN 9780567029607.
- Sarna, Nahum (1981). „The Anticipatory Use of Information as a Literary Feature of the Genesis Narratives”. Ур.: Friedman, Richard Elliott. The Creation of Sacred Literature: Composition and Redaction of the Biblical Text
. University of California Press. ISBN 978-0-520-09637-0. - Trost, Travis D. (2010). Who should be king in Israel?. Peter Lang Publishing. ISBN 9781433111518.
- VanderKam, James Claire (1980). „The Righteousness of Noah”. Ур.: John Joseph Collins; George W. E. Nickelsburg. Ideal figures in ancient Judaism: profiles and paradigms, Volumes 12–15. Chico: Scholars Press. стр. 13—32. ISBN 978-0891304340. Приступљено 1. 12. 2013. VanderKam-Vitae
- Van Seters, John (2000). „Geography as an evaluative tool”. Ур.: VanderKam, James. From Revelation to Canon: Studies in the Hebrew Bible and Second Temple Literature. Brill. ISBN 0391041363.
- Whitford, David M. (2009). The curse of Ham in the Early Modern Era. Ashgate Publishing. ISBN 9780754666257.
- Swayd, Samy S. (2009). The a to Z of the Druzes. ISBN 9780810868366.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- "Noah" from the 1901–1906 Jewish Encyclopedia
- "Nuh"—MuslimWiki
| Опште | |
|---|---|
| Народне библиотеке | |
| Биографски речници | |
| Остало | |
