Човек који је убио Либертија Валанса

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Čovek koji je ubio Libertija Valansa
Filmski poster
Izvorni naslovThe Man Who Shot Liberty Valance
RežijaDžon Ford
ScenarioDžejms Vorner Bela
Vilis Goldbek
ProducentVilis Goldbek
Temelji se na„Čovek koji je ubio Libertija Valansa”
(Doroti M. Džonson)
Glavne ulogeDžon Vejn
Džejms Stjuart
Li Marvin
Vera Majls
Vudi Stroud
MuzikaSiril Dž. Mokridž
Direktor
fotografije		Vilijam H. Klotijer
MontažaOto Lovring
Producentska
kuća		John Ford Productions
StudioParamount Pictures
Godina1962.
Trajanje123 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet3,2 miliona dolara
Zarada8 miliona dolara[1]
IMDb veza

Čovek koji je ubio Libertija Valansa (engl. The Man Who Shot Liberty Valance) je američki vestern film iz 1962. godine, režisera Džona Forda, u kome glavne uloge igraju Džon Vejn i Džejms Stjuart. Scenario Džejmsa Vornera Bele i Vilisa Goldbeka adaptiran je iz istoimene pripovetke Doroti M. Džonson iz 1953. godine. U sporednim ulogama su Vera Majls, Li Marvin (kao Liberti Valans), Edmond O'Brajen, Endi Devajn, Džon Karadin, Vudi Strod, Strazer Martin i Li van Klif.

Godine 2007, Kongresna biblioteka je odabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država kao „kulturološki, istorijski ili estetski značajan”.[2][3]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Negde početkom 20. veka, američki senator Rensom „Rens” Stodard i njegova supruga Hali stižu u Šinboun, pogranični grad u neimenovanoj zapadnoj državi, da prisustvuju sahrani Toma Donifona. Na pitanje urednika lokalnih novina zašto bi senator prisustvovao sahrani siromašnog rančera, Stodard odgovara pričom koja ga vraća 25 godina unazad.

Ulazeći na tada neinkorporisanu teritoriju kao mladi advokat, Rensa pretuku i opljačkaju zloglasni odmetnik Liberti Valans i njegova banda. Tom Donifon i njegov pomoćnik Pompi pronalaze Rensa i odvode ga u Šinboun, gde Tomova devojka, Hali, leči njegove rane. Rens saznaje da Valans često teroriše Šinboun i okolnu zemlju jer je lokalni maršal, Link Epljard, gojazan i previše plašljiv da bi ga zaustavio. Tom kaže da Valans razume samo silu, ali Rens je odlučan da privede Valansa pravdi putem zakona.

Dok je osnivao svoju advokatsku praksu, Rens je radio u restoranu Pitera Eriksona, gde Hali i radi, i nakon što je saznao da je nepismena, otvara školu za decu i odrasle u zadnjem delu novinske kancelarije Šinboun Star nakon što se sprijateljio sa njenim urednikom, Datonom Pibodijem. Takođe počinje da vežba sa Pibodijevim starim pištoljem nakon što ga Valans maltretira u restoranu. Hali, privučena Rensom i zabrinuta za njegovu bezbednost, priča Tomu o Rensovoj vežbi sa oružjem. Tom vodi Rensa na svoj ranč na čas pucanja, pokazujući kako renovira kuću za svoj predstojeći brak sa Hali, jasno stavljajući to do znanja Rensu. Tokom lekcije, on prevari Rensa tako što gađa kante sa farbom iznad njegove glave i isprlja mu odeću. Rens ljutito udara Toma i odlazi.

Meštani Šinbouna se sastaju da izaberu dva delegata za predstojeću državnu konvenciju u glavnom gradu teritorije. Tom odbija Rensovu nominaciju: na kraju, Rens i Pibodi su izabrani. Valans, koga su angažovali stočarski baroni koji se protive državnosti, pokušava i ne uspeva da zaplaši birače da ga izaberu za delegata. Valans izaziva Rensa na dvoboj koji će se održati kasnije uveče. Tom nudi pomoć Rensu da napusti grad, ali Rens tvrdoglavo odbija.

Te večeri, Valans i njegova banda vandalizuju novinsku kancelariju i teško povređuju Pibodija jer je štampao priče koje oni smatraju uvredljivim. Rens se naoružava i kreće za Valansom; čak i pijan, Valans lako razoruža neiskusnog Rensa i sprema se da ga ubije. Rens uzima svoj pištolj, upuca Valansa i naizgled ga ubija. Rens se vraća kod Eriksona gde mu Hali previja ruku; Tom ulazi i vidi Halinu jasnu naklonost prema Rensu dok ona leči njegove rane. On se napije, primorava Epljarda da istera Valansove ljude iz grada i pokušava samoubistvo zapalivši svoju kuću; Pompi uspeva da ga spase.

Na teritorijalnoj konvenciji, Rens je nominovan za njihovog delegata u Kongresu, ali se povlači nakon što ga je predstavnik stočarskih barona nazvao ubicom, osećajući da ne može da izgradi karijeru nakon „ubijanja čoveka”. Tom stiže i objašnjava Rensu da je on, a ne Rens, taj koji je ubio Valansa; znajući da se Rens nikada ne bi mogao nadati da će pobediti Valansa, Tom ga je upucao Pompijevom puškom u isto vreme kada je Rens opalio. Tom ohrabruje Rensa da prihvati nominaciju zbog Halinog dobra pre nego što tiho izađe sa konvencije.

U sadašnjosti, Rensova sve veća politička dostignuća – državni guverner, senator, ambasador u Ujedinjenom Kraljevstvu i verovatno kandidat za potpredsednika na predstojećim izborima – ispunjavaju godine između, ali urednik, znajući da bi objavljivanje priče uništilo Rensovo nasleđe, odlučuje da spali svoje beleške i ostavi ga da u miru vodi Tomovu sahranu. Na povratku u Vašington, Rens razmišlja o povlačenju u Šinboun, što Hali odgovara. Dok se zahvaljuje kondukteru na brojnim ljubaznostima, kondukter odgovara: „Ništa nije previše dobro za čoveka koji je ubio Libertija Valansa!”

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Džon Vejn Tom Donifon
Džejms Stjuart Rensom „Rens” Stodard
Vera Majls Hali Stodard
Li Marvin Liberti Valans
Edmond O'Brajen Daton Pibodi
Endi Devajn maršal Link Epljard
Ken Mari Dok Viloubi
Džon Karadin Kasijus Starbakl
Dženet Nolan Nora Erikson
Džon Kualen Piter Erikson
Vilis Buši kondukter Džejson Tali
Karlton Jang Maksvel Skot
Vudi Stroud Pompi
Denver Pajl Ejmos Karaters
Strazer Martin Flojd
Li van Klif Ris
Robert F. Sajmon Hendi Strong
O. Z. Vajthed Herbert Karaters
Pol Berč gradonačelnik Vajnder
Džozef Huver Čarli Hasbruk

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Za razliku od ranijih vesterna Džona Forda, kao što su Tragači (1956) i Nosila je žutu traku (1949), Čovek koji je ubio Libertija Valansa je snimljen u crno-beloj u studiju Paramount Pictures. Postoje mnoge priče i spekulacije koje objašnjavaju ovu odluku. Ford je tvrdio da preferira taj medij u odnosu na boju: „U crno-belom, morate biti veoma pažljivi. Morate da znate svoj posao, da pravilno postavite senke, da imate ispravnu perspektivu, ali u boji, to je sve tu”, rekao je on. „Mogli biste reći da sam staromodan, ali crno-belo je prava fotografija.”[4] Ford je takođe navodno tvrdio da vrhunac pucnjave između Valansa i Stodarda ne bi funkcionisao u boji.[5]

Drugi su odsustvo veličanstvenih pogleda na otvorenom koji su tako preovladavali u ranijim Fordovim vesternima protumačili kao „osnovno ponovno zamišljanje [od strane Forda] njegovog mitskog Zapada” – grublji, manje romantičan, realističniji prikaz pograničnog života.[6] Pragmatičnije tumačenje navodi činjenicu da su Vejn i Stjuart, dve najveće holivudske zvezde koje su po prvi put sarađivale, bili znatno stariji (54, odnosno 53 godine) od likova koje su igrali. Snimanje u crno-beloj tehnici pomoglo je da se ublaži suspenzija neverice koja je neophodna da bi se prihvatio taj disparitet.[7] Međutim, prema snimatelju Vilijamu H. Klotijeru: „Postojao je jedan razlog i samo jedan razlog... studio je smanjivao troškove. Inače bismo bili u Dolini spomenika ili Braketvilu i imali bismo zalihe boja. Ford je morao da prihvati te uslove ili da ne snimi film.”[8]

Drugi uslov koji je studio nametnuo, prema Liju van Klifu, bio je da Vejn dobije ulogu Donifona. Ford je negodovao zbog mešanja studija i uzvratio je nemilosrdno ismevajući Vejna tokom snimanja. „Nije želeo da Vejn pomisli da mu čini uslugu”, rekao je van Klif.[9] Stroud je ispričao da je Ford „stalno zamarao Vejna zbog njegovog neuspeha da uspe kao američki fudbaler”, upoređujući ga sa Stroudom (bivši bek NFL), koga je proglasio „pravim fudbalerom”. (Vejnova fudbalska karijera u USC-u bila je prekinuta povredama.) Takođe je ismevao Vejna što se nije prijavio tokom Drugog svetskog rata, tokom kojeg je Ford snimio seriju nadaleko hvaljenih borbenih dokumentaraca za Kancelariju za strateške usluge i bio ranjen u bici kod Midveja,[10] a Stjuart je sa odlikovanjem služio kao pilot i komandovao grupom bombardera. „Koliko ste se obogatili dok je Džimi rizikovao svoj život?” pitao ga je. Vejnovo izbegavanje ratne službe bio je glavni izvor krivice za njega u kasnijim godinama.[11] Još jedno verodostojno objašnjenje je da je Ford držao Vejna van ravnoteže da bi pojačao fokus i moć njegovog nastupa.

Stjuart je ispričao da je na sredini snimanja Vejn pitao zašto on, Stjuart, nikada nije bio meta Fordovih otrovnih primedbi. Ostali glumci i članovi ekipe takođe su primetili Stjuartov očigledan imunitet od Fordovog zlostavljanja. Zatim, pred kraj snimanja, Ford je pitao Stjuarta šta misli o Stroudovom kostimu za početak i kraj filma, kada su glumci igrali svoje 25 godina starije uloge. Stjuart je odgovorio: „Izgleda mi pomalo kao ujak Remus.” Ford je odgovorio: „Šta nije u redu sa ujakom Remusom?” Pozvao je na pažnju ekipe i najavio: „Jedan od naših igrača ne voli Vudijev kostim. Sada, ne znam da li gospodin Stjuart ima predrasude prema crncima, ali samo sam želeo da svi znate o tome.” Stjuart je rekao da je „želeo da se uvuče u mišju rupu”, ali Vejn mu je rekao: „Pa, dobro došli u klub. Drago mi je da si uspeo.”[9][12]

Fordovo ponašanje „...stvarno je razbesnelo Vejna”, rekao je Stroud, „ali on to nikada ne bi izneo na Fordu”, čoveku koji je u velikoj meri odgovoran za njegov uspon do slave. „Na kraju je to iskalio na meni.” Dok je snimao spoljašnji snimak na zaprežnim kolima, Vejn je zamalo izgubio kontrolu nad konjima i odbacio Stroud kada je pokušao da pomogne. Kada su konji stali, Vejn je pokušao da se potuče sa mlađim i sposobnijim Stroudom. Ford je povikao: „Ne udaraj ga, Vudi, potreban nam je.” Vejn je kasnije rekao Stroudu: „Moramo da radimo zajedno. Obojica moramo biti profesionalci.” Stroud je okrivio Forda za skoro svaki problem na setu. „Kakav jadan film za napraviti”, dodao je on.[13]

Stjuart je potpisan pre Vejna na promotivnim posterima i trejlerima, ali u samom filmu, Vejnovo ime se pojavljuje prvo i nešto više na natpisnoj tabli. Studio je takođe precizirao da se Vejnovo ime pojavljuje ispred Stjuartovog na bioskopima, navodno na Fordov zahtev.[14] „Vejn je zapravo igrao glavnu ulogu”, rekao je Ford Piteru Bogdanoviču. „Džimi Stjuart je imao većinu strana [sekvence sa dijalogom], ali Vejn je bio centralni lik, motivacija za celu stvar.”[15]

Delovi filma snimani su u regionalnom parku Vajldvud u Tauzand Ouksu u Kaliforniji.[16][17]

Muzika[uredi | uredi izvor]

Muzičku partituru za film komponovao je Siril Dž. Mokridž, ali u scenama koje uključuju Halinu vezu sa Donifonom i Stodardom, Ford je ponovio „Ann Rutledge Theme” Alfreda Njumana iz filma Mladi gospodin Linkoln. Rekao je Bogdanoviču da je koristio temu u oba filma da izazove potisnutu želju i izgubljenu ljubav.[18] Filmski stručnjak Ketrin Kalinak napominje da tema En Rutlidž „kodira čežnju” i „odslikava neuspelu ljubavnu vezu između Hali i Toma Donifona, rastuću ljubav između Hali i Rensa Stodarda i traumatski gubitak koji je Hali doživela zbog svog izbora jednog preko drugog, od kojih nijedan nije jasno artikulisan dijalogom.”[19] Delove pesme „There'll Be a Hot Time in the Old Town Tonight” u scenama sviraju barski muzičari.

Mokridžova glavna tema koja otvara film takođe se može čuti, u nešto drugačijem obliku, u trejleru za Reku bez povratka sa Robertom Mičamom i Merilin Monro objavljenom 1953. godine.

Pesma Burta Baharaha i Hala Dejvida „(The Man Who Shot) Liberty Valance” postala je top-10 hit za Džina Pitnija. Iako je zasnovana na zapletu filma, nije korišćen u filmu. Pitni je u intervjuu rekao da je bio u studiju koji je spremao snimanje pesme kada nas je „... Baharah obavestio da je film upravo izašao.” Čini se malo verovatnim da bi pesma bila korišćena za uvodnu špicu pošto njen tekst otkriva iznenađujući kraj filma. Film je objavljen 18. aprila 1962. godine, a pesma je ušla na Billboard Hot 100 nedelje koja se završila 28. aprila 1962. godine, dostigavši vrhunac na četvrtom mestu u junu.[20] Džimi Rodžers je takođe snimio pesmu, u stilu Džina Pitnija. Džejms Tejlor ju je obradio na svom albumu iz 1985. That's Why I'm Here, kao i The Royal Guardsmen na svom albumu Snoopy vs. the Red Baron iz 1967. godine. Takođe ju je obradio australijski rok bend Regurgitator na svom albumu To Hal and Bacharach iz 1998. godine. Članovi Vestern pisaca Amerike izabrali su je za jednu od 100 najboljih vestern pesama svih vremena.[21]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Film je objavljen u aprilu 1962. i postigao je finansijski i kritičarski uspeh. Snimljen sa budžetom od 3,2 miliona dolara, zaradio je 8 miliona dolara,[1] što ga čini 15. filmom sa najvećom zaradom 1962. godine. Kostimi Edit Hed su nominovani za Oskara za najbolju kostimografiju (crno-beli), te je ovo jedan od retkih vesterna ikada nominovanih u toj kategoriji.[22]

Kritike su bile uglavnom bile pozitivne, iako su brojni kritičari mislili da je završni čin razočaravajući. Časopis Variety je film nazvao „zabavnim i emocionalno uključenim”, ali je smatrao da kad bi se film završio 20 minuta ranije, „to bi bila napeta, kumulativna studija ironije herojske sudbine”, umesto da se završava sa „snishodljivim, melodramatičnim, antiklimaktičnim potezom. Ono što je trebalo ostaviti mašti na volju izriče se sve dok ne preostane ništa za uživanje ili diskusiju.”[23]

The Monthly Film Bulletin se složio, žaleći se da „poslednjih 20 minuta... uništava vrednost razoružajuće jednostavnosti i prirodne topline koje su Fordov večiti proizvod”. Uprkos tome, u recenziji se navodi da film „ima više nego dovoljno gušta da ga doživi” i da Ford „nije izgubio ništa od svog talenta da uhvati pravo srce, humor i nasilni ukus Starog Zapada uprkos zapaženoj rđavosti njegove tehnike”.[24] A. H. Vajler iz novina The New York Times je napisao da je „gospodin Ford, koji je na Zapadu pronašao više zlata od bilo kog drugog filmskog stvaraoca, takođe iskopao bogatu zalihu ovde”, ali smatra da je film „zaglavio” kada Stodard postane poznat, na putu ka „očiglednom, predugačkom i brbljavom antiklimaksu.”[25]

Ričard L. Kou iz The Washington Post-a nazvao je film „ležernim predivom koja se može pohvaliti finim performansama”, ali mu je smetala „neverovatna činjenica da živahni građani Šinbouna nisu sami za sebe izglancali Valansa. Na TV-u bio bi otposlat sa drugom reklamom, a podlost bi prešla na nekog mutnog poslodavca, nekog nemilosrdnog rančera koji nije želeo državnost.”[26] Džon L. Skot iz Los Angeles Times-a je napisao: „Režiser Ford je kriv za nekoliko dugih, sporih perioda u svom pripovedanju, ali uglavnom postoje stari, pouzdani Fordovi dodiri.”[27] Harrison's Reports dao je filmu ocenu „Vrlo dobar”,[28] ali Brendan Gil iz The New Yorker-a je bio negativnog mišljenja i nazvao ga „parodijom na najbolja dela gospodina Forda”.[29]

Savremene ocene bile su ujednačenije pozitivne. Film se smatra jednim od Fordovih najboljih,[30] i u jednoj anketi, rangiran je sa Tragačima i Revolverašem kao jedan od Vejnovih najboljih vesterna.[31] Rodžer Ibert je napisao da je svaki od 10 Ford/Vejn vesterna „... kompletan i samosvojan na način koji se približava savršenstvu”, i izdvojio Libertija Valansa kao „najzadubljenijeg i najzamišljenijeg” u grupi.[32] Reditelj Serđo Leone (Bilo jednom na Divljem zapadu, Dobar, loš, zao) naveo je Forda kao veliki uticaj na njegov rad, a Libertija Valansa kao njegov omiljeni Fordov film. „To je bio jedini film,” rekao je, „gde je [Ford] saznao za nešto što se zove pesimizam.”[33] U retrospektivnoj analizi, The New York Times je nazvao Libertija Valansa „...jednim od velikih vestern klasika”, jer „dovodi u pitanje ulogu mita u stvaranju legendi Zapada, dok ovu temu postavlja u elegijsko atmosfera samog Zapada, koju su pokrenuli ostareli Stjuart i Vejn”.[34] Ričard Brodi iz The New Yorker-a opisao ga je kao „najbolji američki politički film”, zbog njegovih prikaza slobodne štampe, gradskih sastanaka, debata o državnosti i „civilizacijskog uticaja” obrazovanja u pograničnoj Americi.[32]

Film je prepoznat od strane Američkog filmskog instituta na sledećim listama:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Box Office Information for The Man Who Shot Liberty Valance”. The Numbers. Arhivirano iz originala 10. 6. 2013. g. Pristupljeno 13. 6. 2013. 
  2. ^ „Librarian of Congress Announces National Film Registry Selections for 2007”. Library of Congress. Arhivirano iz originala 2020-10-14. g. Pristupljeno 2020-12-11. 
  3. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Arhivirano iz originala 2016-10-31. g. Pristupljeno 2020-12-11. 
  4. ^ McBride 2003, str. 306
  5. ^ Kalinak 2007, str. 96
  6. ^ Coursen, D. (21. 5. 2009). „John Ford's Wilderness: The Man Who Shot Liberty Valance”. Parallax View. Arhivirano iz originala 11. 9. 2014. g. Pristupljeno 10. 9. 2014. 
  7. ^ McBride 2003, str. 312
  8. ^ Munn 2004, str. 232
  9. ^ a b Munn 2004, str. 233
  10. ^ „A Look Back ... John Ford: War Movies”. cia.gov. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 1. 12. 2014. 
  11. ^ Wayne, Pilar. John Wayne. str. 43—47. 
  12. ^ McBride 2003, str. 631
  13. ^ Munn 2004, str. 234
  14. ^ Matthews, L. (1984). History of Western Movies. Crescent. str. 132. ISBN 0517414759. 
  15. ^ Bogdanovich 1978, str. 99
  16. ^ Schneider, Jerry L. (2015). Western Filming Locations, Book 1. CP Entertainment Books. str. 116. ISBN 9780692561348. 
  17. ^ Fleming, E.J. (2010). The Movieland Directory: Nearly 30,000 Addresses of Celebrity Homes, Film Locations and Historical Sites in the Los Angeles Area, 1900–Present. McFarland. str. 48. ISBN 9781476604329. 
  18. ^ Bogdanovich 1978, str. 95–96
  19. ^ Kalinak 2007, str. 96–98.
  20. ^ Sisario, Ben (6. 4. 2006). „Gene Pitney, Who Sang of 60's Teenage Pathos, Dies at 65”. The New York Times. Arhivirano iz originala 26. 6. 2015. g. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  21. ^ Western Writers of America (2010). „The Top 100 Western Songs”. American Cowboy. Arhivirano iz originala 19. 10. 2010. g. 
  22. ^ „The 35th Academy Awards (1963) Nominees and Winners”. Oscars.org. Arhivirano iz originala 2. 2. 2018. g. Pristupljeno 15. 9. 2014. 
  23. ^ „The Man Who Shot Liberty Valance”. Variety: 6. 11. 4. 1962. 
  24. ^ „The Man Who Shot Liberty Valance”. The Monthly Film Bulletin. 29 (341): 78. jun 1962. 
  25. ^ Weiler, A. H. (24. 5. 1962). „'Man Who Shot Liberty Valance' Opens at Capitol Theatre”. The New York Times: 29. Arhivirano iz originala 17. 4. 2019. g. Pristupljeno 17. 10. 2019. 
  26. ^ Coe, Richard L. (21. 4. 1962). „Way in Egg Role”. The Washington Post. str. C9. 
  27. ^ Scott, John L. (20. 4. 1962). „'Liberty Valance' Tale of Frontier Violence”. Los Angeles Times: Part IV, p. 10. 
  28. ^ „Film Review: 'The Man Who Shot Liberty Valance'”. Harrison's Reports: 58. 21. 4. 1962. 
  29. ^ Gill, Brendan (16. 6. 1962). „The Current Cinema”. The New Yorker. str. 102. 
  30. ^ „Top 7 John Ford films (because we couldn't pick just 5)”. movie mail.com. Arhivirano iz originala 2014-09-16. g. Pristupljeno 15. 9. 2014. 
  31. ^ Readers, Guardian (31. 7. 2013). „Readers suggest the 10 best westerns”. The Guardian. Arhivirano iz originala 11. 3. 2017. g. Pristupljeno 15. 9. 2014. 
  32. ^ a b Ebert, Roger (28. 12. 2011). „The Man Who Shot Liberty Valance”. rogerebert.com archive. Arhivirano iz originala 2. 12. 2017. g. Pristupljeno 15. 9. 2014. 
  33. ^ Nixon, R. „The Man Who Shot Liberty Valance”. Turner Classic Movies archive. Arhivirano iz originala 9. 8. 2017. g. Pristupljeno 15. 9. 2014. 
  34. ^ Erickson, H. (2013). „The Man Who Shot Liberty Valance”. Movies & TV Dept. The New York Times. Arhivirano iz originala 1. 11. 2013. g. Pristupljeno 15. 9. 2014. 
  35. ^ „AFI's 100 Years...100 Heroes & Villains Nominees” (PDF). AFI. Arhivirano (PDF) iz originala 2015-09-21. g. Pristupljeno 2016-08-06. 
  36. ^ „AFI's 100 Years...100 Movie Quotes Nominees” (PDF). AFI. Arhivirano (PDF) iz originala 2016-06-24. g. Pristupljeno 2016-08-06. 
  37. ^ „AFI's 10 Top 10 Nominees” (PDF). AFI. Arhivirano iz originala 2011-07-16. g. Pristupljeno 2016-08-19. 

Dalje čitanje[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Čovek koji je ubio Libertija Valansa na Vikimedijinoj ostavi.
Vikicitat ima citate vezane za članak Čovek koji je ubio Libertija Valansa.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Човек_који_је_убио_Либертија_Валанса&oldid=26530300”