Поштанска кочија (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Поштанска кочија
Југословенски постер
Изворни насловStagecoach
Жанрвестерн
ТворацЏон Форд
РежијаЏон Форд
СценариоДадли Николс, базирано на причи Ернеста Хејкокса
ПродуцентВолтер Вагнер (извршни продуцент)
Темељи се наКочија до Лордберга Ернеста Хејкокса
Главне улогеКлер Тревор
Џон Вејн
Енди Девајн
Џон Карадин
Томас Мичел
Луиз Плат
Џорџ Банкрофт
Доналд Мик
Тим Холт
Том Тајлер
МузикаЏерард Карбонера
Продуцентска
кућа
United Artists
Година1939.
Трајање96 минута
ЗемљаСједињене Америчке Државе
Језикенглески
Буџет531,374 долара
Зарада1,103,757 долара
IMDb веза

Поштанска кочија (енгл. Stagecoach) је амерички црно-бели класични вестерн филм из 1939. који је режирао Џон Форд као адаптацију петпарачке приповетке, Кочија до Лордсберга, америчког писца Ернеста Хејкокса.[1][2] Причу је за потребе филма адаптирао Дадли Николс[3] и његова радња прати деветоро странаца који заједно путују поштанском кочијом од Тонтоа у Аризони до Лордсберга у Новом Мексику кроз територију Апача. Главне улоге играју Клер Тревор, Џон Вејн и Енди Девајн.

Филм је премијерно приказан у Мајамију, савезна држава Флорида, 10. фебруара 1939. године, након чега је пуштен у биоскопе широм земље. У Србији (тада део Краљевине Југославије) филм је имао своју премијеру у Београду, 12. новембра 1940. године под називом Поштанска кола.[4]

Упркос криткама због његовог негативног приказа Америчких староседеоца,[5][6] Поштанска кочија се сматра једним од најбољих вестерн филмова свих времена, као и филмом који превазилази границе свог жанра.[7][8][9] Филм је номинован за седам Оскара од којих је освојио два и пронашао се на листи Америчког филмског института као девети најбољи вестерн икада направљен.[10][11] Конгресна библиотека Сједињених Америчких Држава је 1995. године одабрала овај филм за Национални регистар филмова као „културолошки, историјски или естетски значајан”.[12]

Радња[уреди | уреди извор]

Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

У јуну 1880. године, кочијаш Бак (Енди Девајн) се спрема да пође за Лордсберг у Новом Мексику из Тонтоа у Аризони својом поштанском кочијом. На путу му се придружују проститутка Далас (Клер Тревор) и алкохоличар и лекар доктор Бун (Томас Мичел) који су протерани из Тонтоа од стране Лиге за ред и закон због ширења блуда и неморала, коцкар и џентлмен Хатфилд (Џон Карадин), дама Луси Малори (Луиз Плат) која је у потрази за својим мужем и његовом коњичком четом, и продавац вискија Семјуел Пикок (Доналд Мик).

Баку се као оружана пратња (енг. riding shotgun) придружује шериф Карли Вилкокс, који је у потрази за Ринго Кидом (Џон Вејн), одметником који је побегао из затвора након што је чуо да су му отац и брат убијени од стране Лука Пламера (Том Тајлер). Истовремено, индијански поглавица Џеронимо предводи чету ратоборних Апачких ратника. Путу се на крају града придружује и арогантни банкар Хенри Гејтвуд (Бертон Черчил).

Због опасности од индијанског напада, кочију прати поручник Бланчард и његова коњичка дивизија, али се она од кочије одваја на трећини пута, у градићу Драј Форк. Ту, кочија налеће на Ринго Кида, који одлучује да се придружи путницима до Лордсберга.

Улоге[уреди | уреди извор]

Главне улоге[уреди | уреди извор]

Споредне улоге[уреди | уреди извор]

Кастинг[уреди | уреди извор]

Клер Тревор је продуцентима из Јунајтед Артистса (и понајвише извршном продуценту Ворену Вангеру) запала за око њеном улогом новинарке Лорелај Килборн у радио-драми Велики град. Вангер је у интервјуу за магазин Variety (транс. Варајети) навео да је улога Лорелај био главни разлог зашто је била кастована у улогу Далас у филму.[14] Пре ње, за улогу је разматрана Марлен Дитрих јер је продуцент Дејвид О. Селзник сматрао да је Клер (као и Вејн) превише "непрестижна".[15][16][17][18] Енди Девајн је одабран за улогу возача кочије Бака, зато што Фордов први избор, глумац Ворд Бонд, није умео да вози кочију.[19]

Џон Вејн је пре кастовања у Поштанској кочији био познат као глумац у филмовима Б-продукције,[20] и због тога он није био први избор продуцената филма за улогу Ринго Кида.[21] Форд је отпочетка желео да Вејн глуми Ринго Кида, али је по препоруци продуцената, улогу прво понудио Гарију Куперу који ју је по предлогу своје супруге Сандре одбио.[22] Буџет филма такође није могао да приушти звезду Куперовог калибра,[23] који се прославио као водећи глумац у многим немим филмовима и филмовима Златног доба Холивуда.[24] Форд је одмах након Купера, понудио Вејну да глуми Ринго Кида али продуцент филма Ворен Вангер, се томе противио. Вангер је желео да ту улогу да Брусу Каботу, који се пар година раније прославио у филму Кинг Конг. Форд је, да би убедио Вангера, организовао два пробна снимања са Клер Тревор у којем су учествовали и Вејн и Кабот. Вејнов перформанс је успео да убеди Вангера да њему дâ улогу.[25][26] Кастовање Вејна у овом филму био је одлучујући фактор у његовој даљој слави, и о томе је Вејн рекао: „Улога ми је дошла баш у оном периоду кад сам се спремао да одустанем и да прихватим да ћу бити трећеразредни глумац до краја свог живота.”[27][28] Вејн је прихватио главну улогу, али са предусловом да буде плаћен мање од Клер Тревор која је добила "топ-билинг".[29][30]

Многи глумци који су тумачили споредне улоге, неки од њих звезде немих филмова, остали су некредитовани у заслугама на почетку филма. Међу њима нашли су се: поглавица Џон Велико Дрво,[31] Џо Риксон, Бренда Фаулер, Нора Сесил и Елвира Риос. Локација снимања филма, Долина споменика, налазила се на територији Навахо староседелаца, и многи староседеоци били су кастовани од стране Форда да буду статисти и да помажу сниматељској екипи током снимања.[32]

Настанак[уреди | уреди извор]

Сценарио[уреди | уреди извор]

Приповетка која ће касније постати основ за Поштанску кочију, Кочија до Лордберга, написана је од стране америчког писца Ернеста Хејкокса и објављена 10. априла 1937. године у књижевном часопису Collier's (транс. Колијерс).[33][34] Џон Форд се заинтересовао за причу, купио је три месеца од њеног објављивања у јулу 1937. године и до краја године је унајмио сценаристу Дадлија Николса да је адаптира.[35] Сценарио филма верно прати радњу кратке приче, али је и значајно проширује; једна значајнија промена од извора, била је промена имена главног лика из Малпаис Бил у Ринго Кид, зато што је Форд сматрао да би то звучало више јуначки.[36]

У интервјуу са америчким режисером Питером Богдановичем, Форд је рекао да је главна инспирација за приповетку, и тиме и за филм, била приповетка Гија де Мопасана - Грудва масти (фран. Boule de Suif).[37][38][39] Слично радњи филма, де Мопасанова приповетка прати групу странаца који путују кроз непријатељску територију у поштанској кочији. Утицај Гијове приповетке на развитак Поштанске кочије и специфично на Хејкоксову Кочију до Лордсберга је касније оспораван.[15][40][41] Хејкоксов биограф је тврдио да је вероватноћа да је Хејкокс био инспирисан де Мопасановим радом при писању своје приповетке била веома мала, имајући у виду да је избегавао читање радова других аутора фикције, и фокусирао се на читање историјских књига у жанру нефикције.[42]

Амерички драмски писац и сценариста Бен Хект, радио је на сценарију као "исправљач сценарија" (енгл. script-doctor) и остао је некредитован.[43]

Продукција[уреди | уреди извор]

Поштанска кочија је био први Фордов вестерн са звуком, снимљен тринаест година након његовог претходног, 3 зликовца. Ова чињеница, потпомогнута чињеницом да су до 1937. године вестерни престали да буду популарни са публиком и постали искључиво нискобуџетни, отежала је Фордову потрагу за продуцентом који би финансирао високобуџетни вестерн филм са Џоном Вејном у главној улози. Форд је, пре него што је сценарио био написан, понудио идеју неколицини већих продукцијских кућа, и сваки пут је био одбијен.[44]

Први, и у том тренутку једини, продуцент који је желео да финансира филм био је Дејвид О. Селзник коме је Форд пришао 1937. године.[16] Сарадња Форд-Селзник трајала је релативно кратко; Селзник је напустио пројекат зато што је желео Гарија Купера и Марлен Дитрих у главним улогама, чему се Форд противио. Селзник је касније тврдио да је одбио сценарио јер је био: „само још један вестерн филм.” и рекао је о Форду: „[Форд] је сјајан човек, али нема сврхе третирати га као бога, и ако он не жели да буде овде радо бих сарађивао са неким другим сјајним режисером.”[45][46][47]

Други и коначни продуцент филма био је Валтер Вангер, који је финансирао филм кроз своју продуцентску компанију Walter Wanger Productions.[15] Вагнер се претежно није слагао са Фордовим кастовањем, али је попустио под условом да главна улога буде резервисана за Клер Тревор. Вангер је касније о Поштанској кочији рекао директору маркетинга филма: „Иако сам поносан што сам продуцент Поштанске кочије, молим вас учините све што је у вашој моћи да он буде упамћен као Фордов успех.”[48]

Снимање[уреди | уреди извор]

Снимање филма је започето 31. октобра 1938. фодине у Долини споменика,[49] на граници савезних држава Аризоне и Јуте. Поштанска кочија је био први Фордов вестерн који је сниман у Долини споменика, а након њега, Форд је снимио још осам вестерна у њој, међу њима: Носила је жуту траку, Рио Гранде, Трагачи и Моја драга Клементина.[50][51] Форд је одабрао Долину споменика за снимање Поштанске кочије када му је фотографије Долине показао Хери Гулдинг, који је био један од првих белих насељеника те земље. О Долини споменика, Џозеф Мекбрајд и и Мајкл Вилмингтон, су написали: „Долина споменика је више од стварног места за Форда. Она је стање ума.”[52], док је Ден Форд, Џонов унук написао:

„...Долина споменика 1938. године била је невероватно тешко место за рад. Била је једна од најнеприступачнијих тачака у Сједињеним Државама, двеста миља вожње по неравним прашњавим путевима од Флагстафа у Аризони. Није било телефона, телеграфа и мостова за прелаз преко стотину речица које су секле сваку цесту. На надморској висини од око 5.000 миља, било је окрутно хладно зими и неиздрживо топло лети. Свакако, Долина споменика је пружала позадину неописиве лепоте, и Џон је сматрао да би била вредна труда.”[53]

Временске прилике у Долини споменика биле су непогодне за снимање филма, укључујући екстремно ниске температуре и снег.[54] Климактична сцена јурњаве, где је кочија окружена Апачким ратницима, снимљена је последња. За разлику од осталих сцена природе које су снимљене у Долини споменика, ова сцена је снимљена у Викторвилу у Калифорнији, неколико километара од Лос Анђелеса. Форд је био упознат са овим пределом, снимајући неколико сцена ту за свој претходни вестерн, 3 зликовца.[55][56]

Форд се често сукобљавао са својом поставом и сниматељском екипом током снимања и практиковао је комплетну контролу над изгледом филма, не дозвољавајући глумцима да импровизују реплике или покрете или да му дају савете.[57] Највећу критику од Форда добијао је Вејн, од којег је Форд очекивао да се покаже као способан глумац.[58] Као узора, Вејн је узео глумца Харија Керија, по Фордовој препоруци.[59] Клер Тревор је рекла о Фордовој дирекцији: „[Форд] није био разговетан, он никад стварно није могао да заврши реченицу [...] Дао би ти назнаку, неки почетак. Ако ниси одглумио оно што је он замислио, он би те искритиковао у ситне детаље.”[60]

Додатне сцене снимане су на ранчевима продукцијских компанија Ар-Кеј-Оу (енгл. RKO) и Ајверсон (енгл. Iverson).[61] Снимање је окончано 23. децембра 1938. године.[49]

Награде[уреди | уреди извор]

Листа награда које је филм освојио, или за које је био номинован:

Награда Категорија Номиновани Резултат
Награда Оскар[62] Оскар за најбољи филм[а] Волтер Вангер Номинација
Оскар за најбољег режисера Џон Форд Номинација
Оскар за најбољег глумца у споредној улози Томас Мичел Освојено
Оскар за најбољу сценографију Александер Тобулоф Номинација
Оскар за најбољу фотографију Берт Гленон Номинација
Оскар за најбољу монтажу Ото Ловеринг и Дороти Спенсер Номинација
Оскар за најбољу оригиналну музику Ричард Хагман, В. Френки Харлинг, Џон Липолд, Лио Шукен Освојено
Награде удружења њујоршких филмских критичара[63] Награда за најбољег режисера Џон Форд Освојено
Национални одбор за рецензију филмова[64] Најбоља глума Томас Мичел Освојено

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Награда Оскар за најбољи филм је од 1929. до 1940. године била названа Оскар за најбољу продукцију

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Etulain 2017, стр. 67.
  2. ^ Tanner, Stephen L. (1996). Ernest Haycox. Сједињене Америчке Државе: Twayne Publishers. стр. 2. ISBN 0805738983. 
  3. ^ „Stagecoach (1939)”. Script Slug (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-06. 
  4. ^ Савић, Срђан (април 2019). „Великани светског филма: Џон Форд” (PDF). Кинотека: 7. 
  5. ^ Telotte JP. “A Little Bit Savage”: Stagecoach and Racial Representation. In: Grant BK, ed. John Ford’s Stagecoach. Cambridge Film Handbooks. Cambridge University Press; 2002:113-131.
  6. ^ Aleiss, Angela (2005). Making the White Man's Indian: Native Americans and Hollywood MoviesНеопходна слободна регистрација. Westport, CT: Praeger. стр. 60. ISBN 9780275983963. 
  7. ^ Thomas, Carly (2023-01-01). „30 Most Memorable Western Movies of All Time”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-06. 
  8. ^ Phipps, Keith (2022-03-24). „The 50 Greatest Western Movies Ever Made”. Vulture (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-06. 
  9. ^ „100 Best Western Movies of All Time” (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-06. 
  10. ^ „1940 | Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. www.oscars.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-06. 
  11. ^ „AFI’s 10 TOP 10”. American Film Institute (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-06. 
  12. ^ „Complete National Film Registry Listing | Film Registry | National Film Preservation Board | Programs | Library of Congress”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Приступљено 2024-03-06. 
  13. ^ „100 Best Movies of the Past 10 Decades: Stagecoach (1939)”. Time (на језику: енглески). 2023-07-26. Приступљено 2024-03-10. 
  14. ^ „Radio Insures Pix Values: New Luster for Hollywood Stars”. Variety: 55. 1. 2. 1939. 
  15. ^ а б в Gallagher 1988, стр. 180.
  16. ^ а б Sculthorpe 2018, стр. 64.
  17. ^ Eyman 2011, стр. 94.
  18. ^ Clooney, Nick (2002). The Movies That Changed Us: Reflections on the Screen. Сједињене Америчке Државе: Atria Books. стр. 196 — 197. 
  19. ^ Devine, Dennis (2012). Your Friend and Mine, Andy Devine. Сједињене Америчке Државе: Red Jacket Press. стр. 66 - 67. ISBN 9781593932299. 
  20. ^ Levy 1988, стр. 8.
  21. ^ Mell, Eila (2015). Casting Might-Have-Beens: A Film by Film Directory of Actors Considered for Roles Given to Others. Сједињене Америчке Државе: MacFarland. стр. 622. ISBN 1476609764. 
  22. ^ Kaminsky, Stuart (1980). Coop: The Life and the Legend of Gary Cooper. Сједињене Америчке Државе: St. Martin's Press. стр. 99. ISBN 0-312-16955-8. 
  23. ^ Davis 1998, стр. 80-81.
  24. ^ Munn 2003, стр. 55.
  25. ^ Munn 2003, стр. 53 - 55.
  26. ^ Clooney, Nick (2002). The Movies That Changed Us: Reflections on the Screen. Сједињене Америчке Државе: Atria Books. стр. 197. 
  27. ^ „John Wayne”. The Los Angeles Herald Examiner. 28. 11. 1954. 
  28. ^ Gallagher 1988, стр. 32, 179.
  29. ^ Keith Grant, Barry (2003). John Ford's Stagecoach. Сједињене Америчке Државе: Cambridge University Press. стр. 29. ISBN 978-0-511-07159-1. 
  30. ^ Gallagher 1988, стр. 197.
  31. ^ admin (2018-06-16). „The Onondagas and the Movies, Part II: John Big Tree”. Native America: A History (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-10. 
  32. ^ Ford 1979, стр. 126. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFord1979 (help)
  33. ^ Etulain 2017, стр. 74 - 75.
  34. ^ Haycox Jr., Ernest (2003). On A Silver Desert: The Life of Ernest Haycox. Сједињене Америчке Државе: University of Oklahoma Press. стр. 135. 
  35. ^ Munn 2003, стр. 53.
  36. ^ Ford 1979, стр. 122. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFord1979 (help)
  37. ^ „Interview de LI-AN pour BOULE DE SUIF : Éditions Delcourt, vente de mangas, comics et bande dessinée (BD)”. web.archive.org. 2012-05-25. Архивирано из оригинала 25. 05. 2012. г. Приступљено 2024-03-12. 
  38. ^ Богданович, Питер (1978). John Ford. Сједињене Америчке Државе: University of California Press. стр. 69. ISBN 0-520-03498-8. 
  39. ^ Halliwell 1982, стр. 330.
  40. ^ Schatz, Thomas (2003). Stagecoach and Hollywood's A-Western Renaissance. Уједињено Краљевство: Cambridge University Press. стр. 27. 
  41. ^ Cairns, David (март 2024). „Stagecoach: Taking the Stage”. www.criterion.com. 
  42. ^ „Oregon Cultural Heritage Commission”. www.ochcom.org. Приступљено 2024-03-15. 
  43. ^ Hoffman, Adina (2019). Ben Hecht: Fighting Words, Moving Pictures. Сједињене Америчке Државе: Yale University Press. стр. 90. ISBN 978-0-300-18042-8. 
  44. ^ Munn 2003, стр. 54.
  45. ^ Keith Grant, Barry (2003). John Ford's Stagecoach. Уједињено Краљевство: Cambridge University Press. стр. 6. ISBN 978-0-511-07159-1. 
  46. ^ Keith Grant, Barry (2003). John Ford's Stagecoach. Уједињено Краљевство: Cambridge University Press. стр. 77. ISBN 978-0-511-07159-1. 
  47. ^ Eyman 2011, стр. 192-193.
  48. ^ Приватно писмо; Walter Wanger Collection, Wisconsin Center for Film and Theatre Research, State Historical Society, Медисон, Висконсин.
  49. ^ а б Keith Grant, Barry (2003). „Introduction: Spokes in the Wheels”. John Ford's Stagecoach. 8: 7. 
  50. ^ „John Ford - Stagecoach”. Архивирано из оригинала 07. 11. 2020. г. Приступљено 20. 03. 2024. 
  51. ^ Bogdanovich 1978, стр. 10.
  52. ^ McBride, Joseph; Willmington, Michael (1975). John Ford. Сједињене Америчке Државе: Da Capo Press. стр. 36-37. 
  53. ^ Ford, Dan (1979). Pappy: The Life of John Ford. Сједињене Америчке Државе: Englewood Cliffs, N.J. : Prentice Hall. стр. 125-126. ISBN 013648493X. 
  54. ^ Davis 1998, стр. 96.
  55. ^ Ford 1979, стр. 129. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFord1979 (help)
  56. ^ Munn 2003, стр. 57.
  57. ^ Davis 1998, стр. 97.
  58. ^ Sculthorpe 2018, стр. 67.
  59. ^ Gallagher 1988, стр. 32.
  60. ^ Gallagher 1988, стр. 188.
  61. ^ „John Wayne - Stagecoach”. web.archive.org. 2020-11-07. Архивирано из оригинала 07. 11. 2020. г. Приступљено 2024-04-03. 
  62. ^ „The 12th Academy Awards | 1940”. www.oscars.org (на језику: енглески). 2014-10-05. Приступљено 2024-04-21. 
  63. ^ „Awards – New York Film Critics Circle” (на језику: енглески). Приступљено 2024-04-21. 
  64. ^ „1939 Archives”. National Board of Review (на језику: енглески). Приступљено 2024-04-21. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]