Pređi na sadržaj

Šah Džahan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Šah Džahan
Šah Džahan[1]
Lični podaci
Puno imeMirza Šahib-ud-Din Muhamed Huram[2][3]
Datum rođenja(1592-01-05)5. januar 1592.
Mesto rođenjaLahor, Mogulsko carstvo
Datum smrti22. januar 1666.(1666-01-22) (74 god.)
Mesto smrtiTvrđava u Agri, Mogulsko carstvo
GrobTadž Mahal
Porodica
SupružnikMumtaz Mahal
PotomstvoŠah Šudža, Murad Bakš, Dara Šikoh, Aurangzeb, Džahanara Begum Sahib, Rošanara Begum, Gauharara Begum i drugi
RoditeljiDžahangir
Tadž Bibi Bilkis Makani
DinastijaTimuridsko carstvo
krunisan 14. februara 1628,[4] Agra
Period19. januar 1628 –31. jul 1658[5]
PrethodnikDžahangir
NaslednikAurangzeb
Tadž Mahal, mesto sahrane Šaha Džahana i njegove žene Mumtaz Mahal

Mirza Šahib-ud-Din Muhamed Huram „Šah Džahan” (urd. شا جہاں, pers. شاه جهان;) 5. januar 1592, Lahor – 22. januar 1666, Agra) u mladosti poznat kao princ Huram, a kasnije kao Šah Džahan (Kralj sveta) je bio mogulski car Indije od 1627. do 1658. Bio je sin treći sin Velikog mogula Džahangira. Šah Džahan se smatra za jednog od najvećih mogulskih vladara i doba njegove vladavine se smatra zlatnim dobom. Prestonicu je iz Agre premestio u Delhi 1648. godine.

U septembru 1657. Šah Džahan se razbolio i imenovao je svog najstareg sina Dara Šikoha kao svog naslednika. Ova nominacija dovela je do krize sukcesije među njegova tri sina, nakon čega je treći sin Šaha Džahana Aurangzeb (v. 1658-1707) izašao kao pobednik i postao šesti car. Nakon što se Šah Džahan oporavio od bolesti u julu 1658, Aurangzeb je zatvorio svog oca u tvrđavi Agra do njegove smrti u januaru 1666. godine.[6] Sahranjen je pored svoje žene u Tadž Mahalu. Njegova vladavina je poznata po tome što je poništila liberalne zakone koje je ustanovio Akbar. Tokom Šah Džahanovog vremena, islamski preporodilački pokreti poput nakšibendija počeli su da oblikuju mogulsku politiku.[7]

Rani život

[uredi | uredi izvor]

Rođenje i poreklo

[uredi | uredi izvor]

Rođen je 5. januara 1592. u Lahoru, u današnjem Pakistanu, kao deveto dete i treći sin princa Salima (kasnije poznatog kao 'Džahangir' nakon njegovog stupanja na vlast) i njegove žene, Džagat Gosain.[8][9] Ime Huram (pers. خرم‎) je za mladog princa izabrao njegov deda, car Akbar, sa kojim je mladi princ bio u bliskim odnosima.[9] Džahangir je izjavio da je Akbar veoma voleo Hurama i da mu je često govorio: „Nema poređenja između njega i ostalih tvojih sinova. Smatram ga svojim pravim sinom.“[10]

Kada se Huram rodio, Akbar je insistirao da se princ odgaja u njegovom domaćinstvu, a ne u Salimovom, i tako je bio poveren na brigu Rukije Sultan Begum. Rukija je preuzela primarnu odgovornost za podizanje Hurama[11] i primećuje se da je odgajila Hurama sa ljubavlju. Džahangir je u svojim memoarima primetio da je Rukija volela Hurama „hiljadu puta više nego da joj je bio sopstveni sin.“[12] Džahangir joj je takođe poverio vaspitanje Šah Džahanove najstarije ćerke.

Međutim, nakon smrti svog dede Akbara 1605. godine, vratio se brizi svoje majke, Džagat Gosain, o kojoj je brinuo i koju je neizmerno voleo. Iako je bio odvojen od nje po rođenju, postao joj je odan i naložio je da se oslovljava sa Hazrat u dvorskim hronikama.[13][14] Nakon smrti Džagate Gosain u Akbarabadu 8. aprila 1619. godine, zabeleženo je da je Džahangir bio neutešan i da je tugovao je 21 dan. Tokom ove tri nedelje perioda žalosti, nije prisustvovao javnim sastancima i hranio se jednostavnim vegetarijanskim obrocima. Njegova supruga Mumtaz Mahal lično je nadgledala raspodelu hrane siromašnima tokom ovog perioda. Predvodila je učenje Kurana svako jutro i svom mužu davala mnoge lekcije o suštini života i smrti i molila ga da ne tuguje.[15]

Obrazovanje

[uredi | uredi izvor]

Kao dete, Huram je dobio široko obrazovanje koje je odgovaralo njegovom statusu mogulskog princa, koje je uključivalo borilačku obuku i izlaganje širokom spektru kulturnih umetnosti, kao što su poezija i muzika, od kojih je većinu, prema dvorskim hroničarima, uveo Akbar. Prema Kazviniju, princ Huram je poznavao samo nekoliko turskih reči i pokazao je malo interesovanja za proučavanje jezika kao dete.[16] Godine 1605, dok je Akbar ležao na samrtnoj postelji, Huram, koji je u tom trenutku imao 13 godina,[17] ostao je pored njegovog kreveta i odbijao je da se pomeri čak i nakon što je njegova majka pokušala da ga vrati. S obzirom na politički neizvesna vremena koja su neposredno prethodila Akbarovoj smrti, Huram je bio u priličnoj fizičkoj opasnosti od političkih protivnika svog oca.[18] Na kraju su mu starije žene iz domaćinstva njegovog dede, Salima Sultan i njegova baba Marijam-uz-Zamani naredile da se vrati u svoje odaje, kako se zdravlje Akbara pogoršalo.[19]

Husrau-Mirzina pobuna

[uredi | uredi izvor]

Godine 1605, njegov otac je nasledio presto, nakon što je slomio pobunu princa Husrau-Mirze – Huram je ostao udaljen od dvorske politike i intriga neposredno posle tog događaja. Huram je napustio Rukijinu negu i vratio se nezi svoje majke.[20] Kao treći sin, Huram nije predstavljao izazov za dva glavna bloka moći tog vremena, očev i polubratov; stoga je uživao u blagodetima carske zaštite i luksuza dok mu je bilo dozvoljeno da nastavi sa obrazovanjem i obukom. Ovaj relativno miran i stabilan period njegovog života omogućio je Huramu da izgradi sopstvenu bazu podrške na Mogulskom dvoru, koja će mu biti korisna kasnije u životu.[21]

Džahangir je dodelio Huramu da čuva palatu i riznicu dok je on išao da progoni princa Husrau-Mirzu. Kasnije mu je naređeno da dovede Marijam-uz-Zamani i Džahangirov harem.[22]

Tokom druge Husrau-Mirzine pobune, Huramovi doušnici su ga obavestili da su Fatehula, Nurudin i Muhamed Šarif okupili oko 500 ljudi na Husrau-Mirzin podsticaj i čekali cara. Huram je preneo na ovu informaciju Džahangiru koji ga je pohvalio.[23] Džahangir je naložio da Huram premeri zlato, srebro i drugo bogatstvo u njegovoj vili u Orti.[24]

Nur Džahan

[uredi | uredi izvor]

Zbog dugog perioda tenzija između njegovog oca i polubrata, Huram je počeo da se približava svom ocu, i vremenom je došlo do toga da ga dvorski hroničari smatraju de fakto naslednikom. Ovaj status je zvanično odobren kada je Džahangir 1608. dodelio sarkar Hisar-Feroze, koji je tradicionalno bio feud naslednika, Huramu.[25] Nur Džahan je bila aktivan učesnik u odlukama koje je doneo Džahangir. Polako i postepeno, dok je ona postala stvarna moć iza trona, Džahangir je nalazio sve više uživanja u vinu i opijumu. Počeli su da se kuju novčići koji sadrže njeno ime zajedno sa Džahangirovim imenom. Njeni bliski i dragi rođaci stekli su važne pozicije na mogulskom dvoru, koje istoričari nazivaju Nur Džahanina hunta. Nakon smrti Džahangira 1627. godine, Nur Džahan je stavljena u kućni pritvor i vodila je miran život do svoje smrti.

Brak

[uredi | uredi izvor]
Mauzolej Tadž Mahal.

Godine 1607. odlučeno je da se princ Huram oženi četrnaestogodišnjom Ardžumand Banu Begum, kćerkom persijskog plemića. Ona će postati velika ljubav njegovog života. Pravi brak su sklopili pet godina kasnije, 1612. Posle venčanja, očaran njenom lepotom i ličnim kvalitetima, Huram joj je dao počasno ime Mumtaz Mahal (dragi ukras palate).[26]

Imali su četrnaestoro dece. Uprkos čestim trudnoćama, Mumtaz je pratila supruga u njegovim vojnim kampanjama. Ona je stalno bila uz supruga, bila mu je predani i verni savetnik, a njihov odnos međusobne ljubavi je bio intenzivan.[27] Hroničari tog vremena je opisuju kao privrženu suprugu lišenu političkih ambicija.

Šah Džahan je imao još dve žene, ali je u odnosu prema njima bio krajnje površan.

Mumtaz je umrla 1631. pri svom četrnaestom porođaju. Šah Džahan je time bio duboko pogođen i proveo je godinu dana povučen tugujući za njom. Posle toga je počeo izgradnju njenog mauzoleja koja će trajati 22 godine. To je čuveni mauzolej Tadž Mahal.

Džahan se razboleo 1658, što je njegov sin Aurangzeb iskoristio da preuzme vlast i zatoči oca u tvrđavi u Agri. Tu je i umro 1666. Sahranjen je u Tadž Mahalu.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Flood, Finbarr Barry; Necipoglu, Gulru (2017). A Companion to Islamic Art and Architecture (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. str. 897. ISBN 978-1-119-06857-0. 
  2. ^ Singh, Pashaura; Fenech, Louis E., ur. (2014). „Index”. The Oxford Handbook of Sikh Studies. Oxford University Press. str. 649. ISBN 978-0-19-969930-8. „Shah Jahan, Emperor Shahabuddin Muhammad Khurram” 
  3. ^ Fenech, Louis E. (2014). „The Evolution of the Sikh Community”. Ur.: Singh, Pashaura; Fenech, Louis E. The Oxford Handbook of Sikh Studies. Oxford University Press. str. 46. ISBN 978-0-19-969930-8. „Jahangir’s son, ponkua, better known as the emperor Shah Jahan” 
  4. ^ Necipoğlu, Gülru, ur. (1994). Muqarnas : an annual on Islamic art and architecture. 11. Leiden, Netherlands: E.J. Brill. str. 143. ISBN 978-90-04-10070-1. 
  5. ^ Shujauddin, Mohammad; Shujauddin, Razia (1967). The Life and Times of Noor Jahan (na jeziku: engleski). Lahore: Caravan Book House. str. 121. OCLC 638031657. 
  6. ^ Illustrated dictionary of the Muslim worldNeophodna slobodna registracija. Tarrytown, NY: Marshall Cavendish Reference. 2011. str. 136. ISBN 978-0-7614-7929-1. 
  7. ^ Richards 1993, Shah Jahan, pp. 121–122.
  8. ^ „Shah Jahan”. Encyclopædia Britannica. 
  9. ^ a b Findly 1993, str. 125
  10. ^ Jahangir (1999). The Jahangirnama: Memoirs of Jahangir, Emperor of India. Prevod: Thackston, W. M. Oxford University Press. str. 30. ISBN 0-19-512718-8. 
  11. ^ Eraly 2000, str. 299
  12. ^ Jahangir (1999). The Jahangirnama: Memoirs of Jahangir, Emperor of India. Prevod: Thackston, W. M. Oxford University Press. str. 46. ISBN 0-19-512718-8. 
  13. ^ Kamboh, Muhammad Saleh. Amal I Salih. „During her stay at Fatehpur, the mother of Shah Jahan, Hazrat Bilqis Makani, a resident of Agra became ill. The treatment did not work. Finally, on 4th Jamadi-ul-Awal, she passed away and according to her will, she was buried at Dehra Bagh, near Noor Manzil.” 
  14. ^ Perston, Diana; Perston, Micheal. A Teardrop on the Cheek of Time: The Story of the Taj Mahal. „Although removed from his mother at birth, Shah Jahan had become devoted to her.” 
  15. ^ Lal, Muni (1986). Shah Jahan. Vikas Publishing House. str. 52. 
  16. ^ Banarsi Prasad Saksena (1932). History Of Shahjahan Of Dihli 1932. Indian Press Limited. 
  17. ^ Qazvini, Asad Beg; Mughal-era historian
  18. ^ Prasad 1930, str. 189 "During his grandfather's last illness, he [Khurram] refused to leave the bedside surrounded by his enemies. Neither the advice of his father nor the entreaties of his mother could prevail on him to prefer the safety of his life to his last duty to the old man."
  19. ^ Nicoll 2009, str. 49
  20. ^ Faruqui, Munis D. (2012). The Princes of the Mughal Empire, 1504–1719. Cambridge University Press. str. 71. ISBN 978-1-107-02217-1. 
  21. ^ Nicoll 2009, str. 56
  22. ^ Emperor, Jahangir (1999). The Jahangirnama. Freer Gallery of Art, Arthur M. Sackler Gallery, Smithsonian Institution and Oxford University Press. str. 61. ISBN 9780195127188. 
  23. ^ Emperor, Jahangir (1999). The Jahangirnama. Freer Gallery of Art, Arthur M. Sackler Gallery, Smithsonian Institution and Oxford University Press. str. 84. ISBN 9780195127188. 
  24. ^ Emperor, Jahangir (1999). The Jahangirnama. Freer Gallery of Art, Arthur M. Sackler Gallery, Smithsonian Institution and Oxford University Press. str. 81. ISBN 9780195127188. 
  25. ^ Prasad 1930, str. 190 "Khusrau conspired, rebelled, and lost the favor of his father ... Of all the sons of Jahangir, Khurram was marked out to be the heir-apparent and successor ... In 1608 the assignment of the sarkar of Hissar Firoz to him proclaimed to the world that he was intended for the throne.
  26. ^ Koch 2006, str. 18.
  27. ^ Koch 2006, str. 19.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Šah Džahan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шах_Џахан&oldid=27905152”