Пређи на садржај

Мукополисахаридоза тип I

С Википедије, слободне енциклопедије
Мукополисахаридоза тип I
Молекул дерматан сулфата који се акумулирају у лизозомима пацијената са МПС I
Узроцинедостатком ензима алфа-L-идуронидазе
Слична обољењаHurler синдром; мукополисахаридоза
ЛечењеЗаменска терапија ензимима; хируршки
ПрогнозаСмрт се обично јавља пре 12 година (Hurler синдром/ тешки облик); Животни век може бити нормалан (Scheie синдром, одређена форма)
Фреквенција1:100,0000 (Hurler синдром); 1:115,000 (Hurler-Scheie синдром); 1:500,000 (Scheie синдром)[1]

Мукополисахаридоза тип I (скраћено МПС I) или гаргоилизам (енгл. Gargoylism),[а] једна је од преко 40 ретких наследних болести које се наслеђује аутозомно рецесивним путем, и једна од десет из групе специфичних лизосомских болести изазваних накупљањем различитих продуката у деловима ћелије познатим под називом лизозоми.

Узрокована је недостатком ензима алфа-L-идуронидазе, који доводи до немогућности разградње сложених угљених хидрата (мукополисахарида) у једноставније молекуле. Акумулација ових великих, нерегистрованих мукополисахарида у ћелијама тела узрокује бројне физичке симптоме и абнормалности.[2][3]

Најтежи облик МПС I често се назива Хурлеров синдром (скраћено МПС IH). Блажи облик МПС I се назива Scheie синдром (скраћено МПС IS), а назив Hurler-Scheie синдром (скраћено МПС I HS) понекад се примењује на међуоблик који се не уклапа ни у блажу ни у тежу категорију МПС I.

Историја

[уреди | уреди извор]

Најтежи облик мукополисахаридозе тип I, који укључује замагљивање рожњаче, абнормалности скелета и менталну ретардацију, добио је назив Хурлеров синдром по немачкој педријатрици Гертруди Хурлер, која је прва описала поремећај 1919. године.[4][5]

Године 1962, амерички лекар Harold Glendon Scheie (1909–1990), идентификово је блажу варијанту Хурлеровог синдрома, МПС тип IS која је по њему названа Scheie синдром.[6]

McKusick, V. A. и сар. (1972) предложили су да се Хурлеров синдром назове — мукополисахаридоза тип I H (скраћено МПС тип I H) а Scheie синдром — мукополисахаридоза тип I S (скраћено МПС тип I S).[7]

Године 1985. Рубичек и сар. приказали су пет пацијената са недостатком алфа-Л-идуронидазе и фенотипом који је атипичан за Хурлеров синдром и Scheie синдром. Међу разним могућим објашњењима за овај фенотип, они су прихватили тумачење која се заснива на постојању генетичких варијанти за неке од случајева, које су узроковане различитим мутацијама.[8]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Учесталост

Како недостају прецизнеи подаци за инциденцу мукополисахаридоза тип I у САД, процењена инциденција је око 1 случај на 100.000 рођених.

Преваленца мукополисахаридозе тип I у Енглеској и Велсу (од 1981. до 2003. године) износила је 1,07 случајева на 100.000 рођених.[9]

Морталитет / Морбидитет

Животни век болесника са мукополисахаридозом типа I креће се од смрти у раном детињству код најтежих облика до оне у одраслеих особа са најблажом варијантом.

Раса

Мукополисахаридоза тип I се наслеђује аутозомним рецесивним начином и погађа оба пола.

Етиопатогенеза

[уреди | уреди извор]

Мукополисахаридоза I је ретка, наследна, прогресивна, по живот опасна лизосомска болест накупљања неразграђених продуката узрокована недостатком ензима алфа-L-идуронидазе. Недостатак ензима алфа-L-идуронидазе доводи до прогресивног накупљања гликозаминогликана (скраћено ГАГ) у свим телесним ткивима, што резултујеа оштећењем функције органа, која могу бити иреверзибилна.

Генетика

Болест се насљеђује аутозомно рецесивним путем. Односно, оба родитеља оболелога детета морају бити носиоци мутиранога гена (сваки од родитеља има један здрави и један мутирани ген). У том случају свако дете има:

  • 25% шансе да оболи (ако наследи од оба родитеља мутирани ген),
  • 50% је вероватно носилац једног мутираног гена и
  • 25% шансе да ће бити без болести и без мутиранога гена.
Аутозомно-рецесивно наслеђивање када су оба родитеља здрави, хетерозиготни преносиоци: r- рецесиван мутирани алел; R- доминантан алел

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Клинички болест се манифестује врло разнолико, од најтежег облика познатог као Hurler-ов синдром преко нешто блажих облика позантих као Hurler-Sheie-ов синдром и Sheie-ов синдром. Укључује различити спектар симптома, тежине болести и захваћености органских система. У зависности од тога да ли је захваћен или не централни нервни систем мукополисахаридоза тип I се може окарактерисати као тешки или нешто блажи облик, али се стање код свих облика болести погоршава током времена.

У зависности од тежине симптома болести клиничка слика МПС тип I се дели у три широке групе:

Мукополисахаридоза тип I H — Hurler-ов синдром

[уреди | уреди извор]

Ово је најтежи облик МПС I који се карактерише тешким и прогресивне промене попут:

  • успорен ментални развој (који се погоршава током времена),
  • прогресивна укоченост (контрактуре) зглобова (незапаљењска промена),
  • грубе црте лица,
  • деформација костура,
  • срчана болест,
  • манифестна инфекције горњих дисајних путева,
  • повећање јетре и слезене,
  • замућење рожњаче, губитак слуха.

Мукополисахаридоза тип I HS — Hurler-Sheie-ов синдром

[уреди | уреди извор]

Карактерише се нормалним или скоро нормаланим менталним развојем, али са тежим телесним потешкоће од болесника који болују од Sheie-овог синдрома.

Мукополисахаридоза тип I S —Sheie-ов синдром

[уреди | уреди извор]

Овај синдром карактерише:

  • нормалан ментални развој,
  • блаже и мање прогресивне телесна оштећења,
  • дужи животни век до одрасле доби.

И код овога облика МПС I присутне су прогресивне телесне тешкоће као што су:

  • прогресивна укоченост зглобова (незапаљењска),
  • деформација костура,
  • срчана болест,
  • повремене инфекције горњег дисајних путевава,
  • повећање јетре и слезине,
  • замућење рожњаче,
  • губитак слуха.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Пошто је у мукополисахаридози тип I нападнута већина органа који су код деце у фази формирања, важно је пратити све потенцијалне компликације, најмање једном годишње након потврде дијагнозе. Ови прегледи треба да укључују неуролошку процену и процену функција очију, слуха, срца, плућа, скелета и зуба. Понекад су потребни рендгенски снимци или друге додатне дијагностичке методе за извођење ових контролних испитивања.

Пренатална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Пренатална дијагноза мукополисахаридоза тип I, данас је могућа уз помоћу амниоцентезе и узорковања слоја ткива у ембриону (биопсијом хорионских ресица). Дијагноза мора бити потврђена пре 11 недеља гестације.

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Диференцијално дијагностички треба имати у виду следеће болести:

Терапија

[уреди | уреди извор]

Лечење се спроводи заменском ензимском терапијом - хуманом рекомбинантном алфа-L-идуронидазом уз супортивне мере зависно од врсте присутних симптома, или трансплантацијом коштане сржи Најбољи резултати терапије се постижу уколико је лечење започето рано, пре наступања иреверзибилних промена.[10]

Ензимска супституциона терапија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ензимска супституциона терапија мукополисахаридоза

Ензимска супституциона терапија се заснива на примени хумане рекомбинантне алфа-L-идуронидазе, у недељној инфузији, како би се осигурала одговарајућа количина ензима потребна организму за побољшање укупног квалитета живота.[11][12][13][14][15][16]

Третман се показао ефикасним за побољшање фунција зглобова, функцију плућа и побољшање општег здравља. Међутим, не треба очекивати да же заменска терапија ензима да смањењи ефекате поремећаја на очим и срчаним залистцима. Такође нема доказа да се акумулација МПС супстанце у мозгу спречава или смањује, јер ензим не прелази крвно-мождану баријеру. Студије су у току како би се утврдило да ли се акумулације у кичми могу спречити применом лека директним убризгавањем у кичмену течност. Међутим за то су потребне даље студије и дуже праћење за правилну процену ефикасности терапије ензимима директно у крвоток или кичмену течност.

Симптоматска терапија

[уреди | уреди извор]

Симптоматски и подржавајући третман може захтвати координиране напоре тима специјалиста:

  • Педијатра (неуролога), који процењују и лечи поремећаје нервног система),
  • Ортопдеда који дијагностикују и лече скелетне абнормалности
  • Педијатра (кардиолога), који дијагностикују и лече срчане абнормалности
  • Физиотерапеута и/или осталих здравствених радника који требају бити систематски и свеобухватно ангажовани у лечењу оболелог детета.
  • Медицинске генетске, чије јсаветодавнане услуге могу бити корисне за мајке и породицу.

Терапија у истраживањима

[уреди | уреди извор]

Трансплантација у гестацијском периоду

[уреди | уреди извор]

Као опција код тешког облика МПС тип I може се узети у разматрање и трасплантација коштане сржи.

Трансплантације коштане сржи у утерус (енг. bone marrow transplantation (BMT)) за лечење специфичних генетских стања у гестацијском периоду, данас истражују лекари у Дечијој болници у Лос Анђелесу — применом ћелија изолованих из коштане сржи и њиховим трансплантовањем током првог триместра трудноће (пре 14 недеља гестације) у фетус са потврђеном дијагнозама;

  • Wiskott-Aldrich синдром,
  • хронична грануломатоза,
  • алфа таласемија,
  • мукополисахаридоза тип I,
  • метахроматска леукодистрофија и
  • Крабова болест.

Пре трансполантације дијагноза мора бити потврђена до 11 недеље гестације. Остали поремећаји складиштења мукополисахаридозе тренутно нису подобни за ову врсту студије.[17]

Замена гена

[уреди | уреди извор]

Научно истраживање замене гена код животињских модела даје наду да ће терапија замене гена једног дана бити доступна особама са генетским поремећајима, као што је нпр. МПС тип I.[17]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Специфичан изглед лица детета ход Хурлеровог синдрома

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Mucopolysaccharidoses Fact Sheet”. National Institute of Neurological Disorders and Stroke. 15. 11. 2017. Приступљено 23. 6. 2018. 
  2. ^ Behrman RE, ed. Nelson Textbook of Pediatrics, 15th ed. Philadelphia, PA: W.B. Saunders Company; 1996:398-403.
  3. ^ Scriver CR, et al., eds. The Metabolic and Molecular Basis of Inherited Disease. 7th Ed. New York, NY; McGraw-Hill Companies, Inc; 1995:2465-85.
  4. ^ Hurler's syndrome на сајту Who Named It
  5. ^ Hurler, G. (1919). „Über einen Typ multipler Abartungen, vorwiegend am Skelettsystem”. Zeitschrift für Kinderheilkunde. Berlin. 24: 220—234. 
  6. ^ Moore, David; Connock, Martin J.; Wraith, Ed; Lavery, Christine (1. 1. 2008). „The prevalence of and survival in Mucopolysaccharidosis I: Hurler, Hurler-Scheie and Scheie syndromes in the UK”. Orphanet Journal of Rare Diseases. 3: 24. ISSN 1750-1172. PMC 2553763 Слободан приступ. PMID 18796143. doi:10.1186/1750-1172-3-24. 
  7. ^ McKusick, V. A., Howell, R. R., Hussels, I. E., Neufeld, E. F., Stevenson, R. E. Allelism, nonallelism and genetic compounds among the mucopolysaccharidoses. Lancet 299: 993-996, 1972. Note: Originally Volume I. [PubMed: 4112371, related citations] [Full Text]
  8. ^ Roubicek M, Gehler J, Spranger J. The clinical spectrum of alpha-L-iduronidase deficiency. Am J Med Genet. 1985 Mar;20(3):471-81.
  9. ^ Moore D, Connock MJ, Wraith E, Lavery C. The prevalence of and survival in Mucopolysaccharidosis I: Hurler, Hurler-Scheie and Scheie syndromes in the UK. Orphanet J Rare Dis. 2008 Sep 16. 3:24.
  10. ^ Muenzer J and Fisher A. Advances in the Treatment of Mucopolysaccharidosis Type I. New Engl J Med. 2004;350:1932-34.
  11. ^ Desnick RJ. Enzyme replacement and enhancement therapies for lysosomal diseases. J. Inherit Metab Dis. 2004;27:385-410.
  12. ^ Wraith JE, Clarke LA, Beck M, et al. Enzyme replacement therapy for mucopolysaccharidosis I: a randomized, double-blinded, placebo-controlled, multinational study of recombinant human alpha-L-iduronidase (laronidase). J Pediatr. 2004;144:581-88.
  13. ^ Malm G, et al., Mucopolysaccharidoses. New therapeutic possibilities increase the need of early diagnosis. Lakartidningen. 2002;99:1804-9
  14. ^ Kakkis ED, Enzyme replacement therapy for the mucopolysaccharides storage disorders. Expert Opin Investig Drugs. 2002;11:675-85.
  15. ^ Wraith JE, Enzyme replacement therapy in mucopolysaccharidosis type I: progress and emerging difficulties. J Inherit Metab Dis. 2001;24:245-50.
  16. ^ Kakkis ED, et al., Enzyme-replacement therapy in mucopolysaccharidosis I. N Engl J Med. 2001;344:182-8.
  17. ^ а б Investigational Therapies, У: Мucopolysaccharidosis Type I National Organization for Rare Disorders (NORD)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Fauci AS, et al., eds. Harrison’s Principles of Internal Medicine, 14th Ed. New York, NY: McGraw-Hill, Inc; 1998:2169-76.
  • Beighton P, ed. Mckusick’s Heritable Disorders of Connective Tissue. 5th ed. St. Louis, MO: Mosby-Year Book, Inc; 1993:1118-9.
  • Eto Y, Ohashi T, Gene therapy/cell therapy for lysosomal storage disease. J Inherit Metab Dis. 2000;293-8.
  • Triggs-Raine B, et al., Mutations in HYAL1, a member of a tandemly distributed multigene family encoding disparate hyaluronidase activities, cause a newly described lysosomal disorder, mucopolysaccharidosis IX. Proc Natl Acad Sci USA. 1999;95:6296-300.
  • Natowicz MR, et al., Clinical biochemical manifestations of hyaluronidase deficiency. N Engl J Med. 1996;335:1029-33.
  • Herrick IA, et al., The mucopolysaccharidoses and anaesthesia: a report of clinical experience. Can J Anaesth. 1988;35:67-73.
  • Sjogren P, et al., Mucopolysaccharidoses and anaesthetic risks. Acta Anaesthesiol Scand. 1987;31:214-8.
  • Caruso RC, et al., Electroretinographic findings in the mucopolysaccharidoses. Ophthalmology. 1986;93::1612-6.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мукополисахаридоза_тип_I&oldid=27441863”