Пређи на садржај

Павле Станишић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Павле Станишић
Датум рођења(1936-00-00)1936.
Место рођењаЦрквице, Краљевина Југославија
Датум смрти18. октобар 2021.(2021-10-18) (84/85 год.)
Место смртиДобој, Република Српска, Босна и Херцеговина

Павле Станишић (Црквице, 1936 — Добој, 18. октобар 2021)[1] био је српски књижевник и новинар.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Књижевник Павле Станишић је рођен 1936. године у мјесту Црквице у Боки Kоторској. Од 1947. године живео je и радио у Добоју.[2] Завршио је Гимназију у Добоју, Вишу педагошку школу у Београду и Факултет политичких наука у Сарајеву. Радио је као наставник у Основној и Економској школи у Добоју, био је руководилац Центра за културу, Библиотеке[3] и Регионалног архива у Добоју, новинар у Радио Добоју и Радио Сарајеву.

Поезијом[4] и прозом[5] се бавио од средњошколских дана. Један је од суоснивача Клуба младих писаца у Добоју 1957. године. Оснивач и покретач је бројних културних институција и манифестација, међу којима је часопис за друштвена питања и културу „Значења“, „Априлски културни мозаик“ итд.

Аутор је више награђиваних и откупљиваних кратких прича и приповиједака на конкурсима дневних листова и часописа: сарајевског "Ослобођења", београдске "Политике", новосадског "Дневника", "Цетињског листа“, подгоричке „Побједе“, тузланског „Фронта слободе“, бањалучког листа „Глас Српске“.

Добио је награде: „Иво Андрић“ листа „Ослобођење“ 1975. године, „Зија Диздаревић“ 1985, зрењанинског часописа „Улазница“ 2000, бањалучког листа „Глас Српске“ 2003. и 2006, откупну награду за есеј „Хоће ли слобода умјети да плаче“ београдског листа „Борба“ 1996. године.

Хумористичко-сатиричне текстове је објављивао у београдском листу „Јеж“, сарајевској ревији „Одјек“ и у многим радио-програмима.

Поезију објављивао у листовима и часописима „Глас комуна“, Добој, „Значења“, Добој, „Алтернатива“, Добој, „Арс“, Цетиње, „Дубровник“, Дубровник, „Књижевник“ Бањалука, „Диван“, Градачац. Заступљен у публикацији „Брод носталгије“ – боемске песме 2004, Београд. Са репрезентативним избором представљен у италијанском часопису „Smerilliana“ бр. 11/2010, а заступљен је и у београдском часопису антологијске поезије „Антологија“ 2009. Поезију и прозу објављивао је и на италијанским on-line порталима Sagarana[6] и ZEST[7] Litteratura sostenibile, као и на првој словеначкој on-line ревији Locutio[8].

Превођен је на италијански и словеначки језик.

Био је члан Друштва писаца БиХ.[9]

Бавећи се новинарством, у Добоју је уређивао листове „Глас комуна“, „Слободни репортер“, „Алтернатива“, „Нова алтернатива“. Објавио је више од 200 аналитичких коментара на радију Слободна Европа од 1999. до 2003. године. Има свој блог.[10] Аутор је више награђиваних радио-драмских програма. Добитник годишње награде Удружења новинара БиХ 1978. године.

Књиге

[уреди | уреди извор]

Поезија

[уреди | уреди извор]
  • Пјесма о спасењу, поема, издање аутора, Добој, 1985.[11]
  • Вечерња начела, поезија, Књижевни клуб „Иво Андрић", Добој, 1987.
  • Европа за успомену, поезија, Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд, 2007.[12][13][14]
  • Преживјеле ријечи, поезија, Графомарк, Лакташи, 2008. [15]
  • Теутино благо, изабране и нове пјесме, „Бесједа“, Бања Лука, 2009. [16][17]
  • Звијезда над понором, поезија, "Чигоја штампа", Београд, 2020.[18][19]

Проза

[уреди | уреди извор]
  • Пахуљице и лудаци, кратке приче, Књижевни клуб „Иво Андрић“, Добој, 1980.
  • Вјеково, град у Дарданији, роман, „Нова адреса“, Добој, 1997
  • Плави путеви, приповијетке, Задужбина „Петар Kочић“, Бања Лука – Београд, 2006. [20][21]
  • Младић из „Kаприја“, проза, M POWЕR, Бања Лука,2007. [22]
  • Вјеково, роман, II издање, Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука - Београд, 2011.[23][24]
  • Биографикон, биографске приче, Издавачко-штампарска кућа PLANJAX KOMERC doo, Тешањ, 2022 (постхумно)

Драме

[уреди | уреди извор]
  • Вила Босна (у књизи Младић из „Kаприја“) [22]

Есеји

[уреди | уреди извор]
  • Три полазишта сумње (Одбрана поезије), „Вечерња начела“ (предговор), 1980.
  • Хоће ли слобода умети да плаче, „Борба“, Београд, 14. април 1996.
  • Хероји су уморни, „Нова алтернатива“, Добој, 1.април 1998.
  • Хеј, Словени, хеј, „Нови прелом“, Бања Лука, 30. април 1998.
  • Небо поезије, „Европа за успомену“ (предговор), 2007.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pavle Stanišić, pjesnik (1936 – 2021) („Tačno.net”, 21. октобар 2021)
  2. ^ "Сјећање", говори аутор, приредио А. Благојевић
  3. ^ Народна библиотека Добој
  4. ^ Избор из поезије Павла Станишића, приредио Алекса Благојевић
  5. ^ Из критика, рецензија и приказа
  6. ^ „Превод на италијански језик у часопису Sagarana”. Архивирано из оригинала 06. 12. 2010. г. Приступљено 16. 09. 2019. 
  7. ^ Божидар Станишић о "Плавим путевима" у италијанском часопису
  8. ^ Избор поезије и прозе у словеначком часопису Locutio
  9. ^ „Друштво писаца БиХ”. Архивирано из оригинала 22. 12. 2018. г. Приступљено 16. 09. 2019. 
  10. ^ Блог Павла Станишића
  11. ^ Пјесма о спасењу
  12. ^ Мирко Јелеч о књизи "Европа за успомену"
  13. ^ ISBN 978-99938-31-89-1.
  14. ^ Европа за успомену pdf
  15. ^ ISBN 978-99955-24-43-2.
  16. ^ "Вијек", говори аутор, приредио А. Благојевић
  17. ^ ISBN 978-99938-1-107-7.
  18. ^ Đ. Vasić o knjizi "Zvijezda nad ponorom"
  19. ^ R. Pavlović, Beleška o knjizi
  20. ^ ISBN 978-99938-31-75-4.
  21. ^ „Pavle Stanišić, Plavi putevi”. Архивирано из оригинала 07. 11. 2023. г. 
  22. ^ а б ISBN 978-99955-20-05-2.
  23. ^ Приказ романа Вјеково, С. Незировић
  24. ^ ISBN 978-99955-31-29-4.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Станишић&oldid=28723949”