Плутарх

С Википедије, слободне енциклопедије

За другу употребу, погледајте страницу Плутарх (византијски епископ).
Плутарх

Местрије Плутарх (рођен око 46. умро 127)[1] био је старогрчки филозоф,[2] историчар, биограф и есејист. Он је превасходно познат по својим делима Паралелни животи, серији биографија славних Грка и Римљана, и Морелија, колекцији есеја и говора.[3]

Рођен у градићу Херонеја у грчкој области Беотија, вероватно за време владања римскод цара Клаудија, Плутарх је пропутовао читав медитерански свет, укључујући и две посете Риму. Имао је велики број утицајних римских пријатеља, међу њима и Сосција Сенеција и Фундана, који су обојица били познати Сенатори, којима је посветио нека од каснијих дела. Највећи део живота провео је у Херонеји, и био је посвећен у мистерије грчког бога Аполона. Међутим, његове дужности као старијег од два Аполонова свештеника у пророчишту у Делфима (где је био одговоран за интерпретирање Питијиних прорицања) очигледно му нису узимале много времена – водио је врло активан друштвени и грађански живот и написао велики број списа, од којих многа сачувана до данас.

Магистрат и амбасадор[уреди | уреди извор]

Поред дужности свештеника Делфског храма, Плутарх је био и магистрат Херонеје и често је представљао свој завичај у разним мисијама у страним земљама у својим раним зрелим годинама. Његов пријатељ Луције Местрије Флор, римски конзул, помогао је Плутарху да добије римско грађанско право, а према хроничару из 10. века, Георгију Синкелу, цар Хадријан га је именовао у позним годинама за прокуратора провинције Ахаје на Пелопонезу – положај који му је давао право да носи одећу и украсе самог конзула. (Суда, средњовоковна византијска енциклопедија тврди да га је Хадријанов претходник Трајан именовао за прокуратора Илирика, али већина историчара то сматра мало вероватним, јер Илирик није била провинција којом је управљао прокуратор).

Упоредни животописи[уреди | уреди извор]

Његово најпознатије дело је Упоредни животописи, низ биографија познатих Грка и Римљана, датих упоредо да осветле њихове заједничке моралне вредности и мане. Сачувани „животи“ чине двадесет три пара биографија, а сваки пар представљао је једну грчку и једну римску личност, као и четири самосталне неупарене биографије. Како објашњава у првом пасусу „Живота Александра Великог“, Плутарха није занимало писање историје као такве, већ га је занимало да истражи утицај карактера – доброг или лошег – на живот и судбину познатих људи. Неки од најинтересантнијих „живота“ – на пример Хераклов и Филипа II Македонског – нису сачувани.

Живот Александров[уреди | уреди извор]

Његов „Живот Александров“ је један од пет преживелих терцијалних извора о македонском освајачу и краљу и он садржи анегдоте и описе догађаја који се нигде другде не јављају. Такође, и његов портрет Нуме Помпилија, другог од седам римских краљева, садржи јединствене информације о раном римском календару.

Друга дела[уреди | уреди извор]

Моралија[уреди | уреди извор]

Moralia, 1531

Остатак његових преживелих радова је сакупљен под насловом Moralia (слободно преведено као “Обичаји'“). То је еклектичка збирка 78 есеја и преписаних говора, међу којима су: О Судбини или врлина Александра Великог – важан додатак његовом „животу“ великог војсковође, „О обожавању Изиде и Озириса (кључни извор информација о египаткским верским ритуалима), и „О Херодотовој злонамерности (што је можда реторичка вежба, као и беседе о Александровим достигнућима), у којима Плутарх критикује оно што сматра систематском пристрасношћу у Херодотовим делима. Међу радовима су и више филозофске расправе, као што је „О опадању пророчишта“, „О одлагању божанске казне“, „О миру душе“ и лакше теме, као што су „Одисеј Грил“, духовити дијалог између Хомеровог Одисеја и једне од Киркиних зачараних свиња. „Моралије“ су писане раније док су „Животописи“ настали углавном у последње две деценије Плутарховог живота.

Неки приређивачи „Моралија“ укључују и неколико радова за које се данас зна да су „псеудибиографије“: међу њима су „Животи десет беседника“ (биографије Десет беседника античке Атине, засноване на „Учењима филозофа“ Цецилија из Каласте) и „О музици“. Један „псеудо-Плутарх“ би могао стајати иза ових различитих списа. Иако ови текстови нису Плутархови и потичу из нешто каснијег периода, она су сва класична по пореклу и имају историјску вредност.

Quaestiones[уреди | уреди извор]

Пар занимљивих мањих дела су „Питања“ (Quaestiones, једно о мање важним детаљима римских навика и култова, једно о грчким).

Плутархов утицај[уреди | уреди извор]

Плутархови списи су имали огроман утицај на енглеску и француску књижевност. Шекспир је често цитирао – и обилно парафразирао – преводе неколико Плутархових „Живота“ у својим драмама. Ралф Валдо Емерсон и трансцеденталисти су били под великим утицајем „Моралија“ (Емерсон је написао сјајан увод у петотомно издање „Моралија“ у деветнаестом веку). Џејмс Бозвел је наводио Плутархове мисли о начину писања о животима у свом делу „Живот Самјуела Џонсона“. Његови други обожаваоци били су Бен Џонсон, Џон Драјден, Александер Хамилтон, Џон Милтон и сер Френсис Бекон, као и тако различите личности као што су били

Котн Мадер, Роберт Браунинг и Мишел де Монтењ (чији су „Есеји“ инспирацију и идеје црпли из Плутархових „Моралија“).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Plutarch”, Encyclopædia Britannica, Приступљено 27. 3. 2020 
  2. ^ Dillon, John M. Middle Platonists: 80 BC to AD 220. Cornell University Press, 1996. pp. 184 ff.
  3. ^ „Plutarch”. Oxford Dictionary of Philosophy. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Wardman, Alan. Plutarch's "Lives". ISBN 978-0-236-17622-9. 
  • Duff, Timothy E. (2002). Plutarch's "Lives: exploring virtue and vice". Oxford UP. ISBN 978-0-19-925274-9. 
  • Hamilton, Edith (1957). The Echo of Greece. The Norton Library, W.W. Norton and Company, Inc. стр. 194. ISBN 978-0-393-00231-7. 
  • Blackburn, Simon (1994). Oxford Dictionary of Philosophy. Oxford: Oxford University Press. 
  • Russell, D.A. (2001) [1972]. Plutarch. Duckworth Publishing. ISBN 978-1-85399-620-7. 
  • Honigmann, E.A.J. "Shakespeare's Plutarch." Shakespeare Quarterly, 1959: 25–33.
  • Pelling, Christopher (2002). Plutarch and History. Eighteen Studies, London Шаблон:ISBN?
  • John M. Dillon ( 1996).The Middle Platonists: 80 B.C. to A.D. 220, Cornell University Press, ISBN 978-0801483165
  • Beck, Mark. 2000. "Anecdote and the representation of Plutarch’s ethos." In Rhetorical theory and praxis in Plutarch: Acta of the IVth international congress of the International Plutarch Society, Leuven, July 3–6, 1996. Edited by Luc van der Stockt, 15–32. Collection d’Études Classiques 11. Leuven, Belgium: Peeters.
  • --, ed. 2014. A companion to Plutarch. Blackwell Companions to the Ancient World. Malden, MA, and Oxford: Blackwell.
  • Beneker, Jeffrey. 2012. The passionate statesman: Eros and politics in Plutarch’s Lives. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Georgiadou, Aristoula. 1992. "Idealistic and realistic portraiture in the Lives of Plutarch." In Aufstieg und Niedergang der römischen Welt: Geschichte und Kultur Roms im Spiegel der neueren Forschung. Vol. 2.33.6, Sprache und Literatur: Allgemeines zur Literatur des 2. Jahrhunderts und einzelne Autoren der trajanischen und frühhadrianischen Zeit. Edited by Wolfgang Haase, 4616–23. Berlin and New York: Walter de Gruyter.
  • Gill, Christopher. 1983. "The question of character-development: Plutarch and Tacitus." Classical Quarterly 33. no. 2: 469–87.
  • Humble, Noreen, ed. 2010. Plutarch’s Lives: Parallelism and purpose. Swansea: Classical Press of Wales.
  • McInerney, Jeremy. 2003. "Plutarch’s manly women." In Andreia: Studies in manliness and courage in classical Athens. Edited by Ralph M. Rosen and Ineke Sluiter, 319–44. Mnemosyne, Bibliotheca Classica Batava, Supplementum 238. Leiden, The Netherlands, and Boston: Brill.
  • Mossman, Judith. 2015. "Dressed for success? Clothing in Plutarch’s Demetrius." In Fame and infamy: Essays for Christopher Pelling on characterization and Roman biography and historiography. Edited by Rhiannon Ash, Judith Mossman, and Frances B. Titchener, 149–60. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Nikolaidis, Anastasios G., ed. 2008. The unity of Plutarch’s work: Moralia themes in the Lives, features of the Lives in the Moralia. Berlin and New York: Walter de Gruyter.
  • Pelling, Christopher. 2002. Plutarch and history: Eighteen studies. Swansea: Classical Press of Wales.
  • Scardigli, Barbara, ed. 1995. Essays on Plutarch’s Lives. Oxford: Clarendon.
  • Stadter, Philip. 1996. "Anecdotes and the thematic structure of Plutarchean biography." In Estudios sobre Plutarco: Aspectos formales; Actas del IV Simposio español sobre Plutarco, Salamanca, 26 a 28 de mayo de 1994. Edited by José Antonio Fernández Delgado and Francisca Pordomingo Pardo, 291–303. Madrid: Ediciones Clásicas.
  • --. 2015. "The rhetoric of virtue in Plutarch’s Lives." In Plutarch and his Roman readers. By Philip A. Stadter, 231–45. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Van Hoof, Lieve. 2010. Plutarch's practical ethics: the social dynamics of philosophy Oxford: Oxford University Press.
  • Wardman, Alan E. 1967. "Description of personal appearance in Plutarch and Suetonius: The use of statues as evidence." Classical Quarterly 17, no. 2: 414–20.
  • Zadorojnyi, Alexei V. 2012. "Mimesis and the (plu)past in Plutarch’s Lives." In Time and narrative in ancient historiography: The “plupast” from Herodotus to Appian. Edited by Jonas Grethlein and Christopher B. Krebs, 175–98. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Kimball, Roger. „Plutarch & the issue of character”. The New Criterion Online. Архивирано из оригинала на датум 2006-11-16. Приступљено 2006-12-11. 
  • McCutchen, Wilmot H. „Plutarch - His Life and Legacy”. Архивирано из оригинала на датум 2006-12-05. Приступљено 2006-12-10. 
  • „Translator's Introduction”. The Parallel Lives (Vol. I изд.). Loeb Classical Library Edition. 1914. 
  • Shakespeare's Principal Plays. Century Company. 1922. 
  • Stadter, Philip A., ур. (2002). Plutarch and the Historical Tradition. Routledge. стр. 159. ISBN 1134913192. 
  • Plutarch (1906). Plutarch's Lives of Coriolanus, Caesar, Brutus, and Antonius: In North's Translation. Превод: North, Thomas. Clarendon Press. 
  • Plutarch (1895). Plutarch's Lives of the Noble Grecians and Romans, Volume 1. Превод: North, Thomas. D. Nutt. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]