Примењена уметност Персије
Примењена уметност Персије је, поред велелепних грађевина, такође јако битна за историју и културу Ирана, а огледа се у изради керамике и веома вештој обради метала. Посебно се истичу предмети израђени од сребра и злата, метала који су коришћени за израду финих предмета, како светих, тако и оних из свакодневног живота, као што су пехари, вазе и чиније различитих облика и величина, као и богато украшени тањири које су користили властела и дворани. За повлашћене слојеве друштва златари су израђивали комаде накита као што су огрлице, минђуше, наруквице, али и оружје, мачеве и бодеже, украшене кристалима и драгим камењем. Најраспрострањеније технике за украшавање су гравирање, клесање, укрштање или позлаћивање.[1]
Бројни декоративни предмети у дрвету производе се како за домаћа, тако и за извозна тржишта у Есфахан, Шираз, и Техеран (обликовани) и Санандаџ (изрезбарено и пробушено дрво). Камен и глина се такође користе за производњу широког спектра посуђа и ваза. Масада је центар индустрије камена.
Многе различите уметности и технике украшавања су доживеле процват у време персијске епохе. Посебно су били заступљени занати који су се бавили израдом накита, печата и светих предмета, обрадом стакла и сребра. Својом лепотом истичу се украсне тканине као што су таписерије, гоблени и чувени персијски теписи великих димензија и префињених украса и текстуре.[2]
Персијски накит[уреди | уреди извор]
Персијске занатлије били су виртуози у обради метала. Посебно је важан њихов рад с драгим камењем и племенитим металима, што указује на сам луксуз и раскош који је доживео свој врхунац за време Сасанида.
Највише пажње су посвећивали накиту; наруквице са перлама које су се носиле на обе руке, прстење које је придржавало браду, ланци са драгим камењем који су украшавали груди, украсни каишеви и дугачке минђуше, које су израђивали углавном од злата, бронзе и сребра. Поред племенитих материјала користили су и бисере, смарагде, рубине, кристале и лазурни камен које су набављали из других земаља, док је тиркиз долазио из персијских рудника и чинио уобичајени материјал за аристократски прстен печатњак.
Главни мотиви који су се налазили на накиту и предметима од злата били су владари и митска бића као што су грифони и крилати лавови.
Круне су представљале најважнији симбол раскоши. Биле су различитих облика, величина и тежина. Круна Хозроја II морала је бити причвршћена за плафон да својом тежином не би угушила краља.
Теписи[уреди | уреди извор]
Квалитет персијских тепиха важи за један од најбољих у свету, а датира још из времена Сасанида, када је израда текстила достигла врхунац. Теписи су били разноврсних и разнобојних шара, као и различитих димензија. Сваки локалитет се поноси посебним дизајном и квалитетом тепиха по којима су добили имена, као што су Кашан, Керман, Есфахан, Табриз, Ком и др.[3]
Према легенди, када су пљачкали палату Шапура I, Арапи су били толико запањени величином и лепотом краљевског тепиха, да су га исекли у 60.000 делова и продавали сваки посебно.
Персијски вртови[уреди | уреди извор]
Социјални и духовни живот Персијанаца, представљен на керамици из четвртог миленијума п. н. е., указују на појаву првих персијских вртова. Сам Кир Велики придавао им је велики значај приликом израде своје палате у Пасаргади и инсистирао да се у њима нађе велики број уметничких дела. Скоро сви персијски вртови, било да су израђени у формалном или неформалном стилу, увек представљају затворени простор где су биљке у вода основни елементи за постизање духовности и склада између природног и земаљског света.
.jpg)
Модел персијског врта јесу вртови у Мајдану отворени за јавност. Главна карактеристика јесте преовладавање природних елемената над грађевинама. Цео комплекс окружен је дрвећем, биљкама и травом. Истиче се извор са фонтаном који се налази испред главне зграде, чија функција није била само естетска већ су служиле и за одржавање врта јер је очување зеленила и свежине у врту представљало основни задатак у овој области због високе температуре.
Карактеристике[уреди | уреди извор]
Одлике персијских вртова мењале су се под утицајем различитих култура, као што су арапска и монголска, из којих потиче највећи број украса. Ипак, он се одржао као представа између природе и човека. Једноставно дивље цвеће комбиновано је с дрвећем и изворима. Персијско обожавање зелених површина води порекло из доба владавине Кира Великог, чија је палата у Пасаргаду била оријентисана према унутрашњим вртовима. Осим тога, у оквиру резиденције налазиле су се широке стазе од шљунка окружене бујним растињем које су служиле за раздељивање травњака, као и канали са текућом водом који су служили за заливање биљака.
Друга карактеристика персијских вртова јесте централни павиљон, чија је функција била да обезбеди хлад, исто као и бочни павиљони који си били у његовом саставу. Било да су служили за одмор, рекреацију, вртови су обликовали социјални живот Персијанаца, те је њихово дивљење вртовима забележено и на рељефима града Персеполиса, на којима су приказани дрвеће и цвеће.
Керамика[уреди | уреди извор]
Персијска керамика као занат има веома дузу историју[4], која се враћа у седми миленијум п.н.е. Током векова, од раног неолитског доба, функционална керамика је створена у различитим облицима широм света, направљена и дизајнирана од стране многих култура. Једна од најстаријих је персијска керамика, коју су створили уметници Персије. Персијски грнчари развили су свој рад до савршенства, они су одазвали на културне промене и усвојили многе нове дизајне као део сопственог стила.
Докази о фарбаној керамици у Сузи, који је био сумерски културни центар током периода Урук, датира још из времена око 5000. г. п.н.е. Керамичке посуде које су вероватно биле смештене као поклон мртвима пронађене су у више од хиљаду гробница које се налазе у близини храма.
Многе посуде које су ископане из гробова раздвојене су на три врсте посуда, а све су повезане са храном. Постоје посуде за послуживање, пехари или чаше за пиће и мале тегле. Друге пронађене ствари укључују једноставније посуде и лонце за кување. Керамика је пажљиво прављена и ручно бојена, са флораним и анималним детаљима, а често и Куфи текстом, најстаријом калиграфском формом различитих арапских писама, са црним словима на белој бази. Ови пехари су углавном прављени у Самарканду и Нишапуру.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Persija - Velike civilizacije. Beograd: KNJIGA KOMERC. 2016.
- ^ Durant, Will (1954). Our Oriental heritage : being a history of civilization in Egypt and the Near East to the death of Alexander, and in India, China and Japan from the beginning to our own day ... Simon and Schuster. OCLC 1056584043.
- ^ „Iran - The arts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2018-11-30.
- ^ „Persian pottery: A masterpiece of pottery art - Walls with Stories”. Walls with Stories (на језику: енглески). 2017-07-28. Приступљено 2018-11-30.